Присуствујемо крају једнополарности и крају оног што је америчко протестантско хришћанство постало послије Другог свјетског рата
Такер Карлсон (Фото: Снимак екрана)
(Мрежа Такера Карлсона, 2. 4. 2026)
Три кључне поруке, бар краткорочно, из Предсједниковог говора су: не шаљемо војску у Иран, излазимо из рата до краја априла и нема промјене режима.
Јесу ли те поруке истините? Наравно, у овом тренутку се не зна, не можемо знати, како је рекао и сам Трамп. Ово је засад релативно кратко ангажовање у односу на Први или Други свјетски рат или Вијетнам, али су и сви ти ратови почели са сличним обећањима. Нису имали појма у шта се упуштају, и то важи за сваки сукоб – од тренутка кад људи почну гинути, не зна се како ће то завршити. То важи и за овај сукоб, и може се десити свашта. Успут, има и знакова, као и увијек, да је оно што нам политичари говоре прилично различито од оног што намјеравају да ураде – примјера ради, по питању слања копнених јединица Предсједник то синоћ није спомињао, али изгледа да су упућене ка Ирану. То је, дакле, или изјава о намјерама или могућност коју хоће да задрже отвореном, али како год се окрене, то би се и те како могло догодити, нарочито ако САД одлуче да им је потребна промјена режима и потпуно потчињавање државе и њена безусловна предаја – по општем увјерењу ништа од тог не може се постићи само бомбардовањем из ваздуха. То би се могло десити и убрзати развој догађаја према незамисливим ужасима, укључујући употребу неконвенционалног оружја, неке врсте атомског оружја, чије посљедице не знамо, јер то оружје никад није употребљено. Нуклеарно оружје које посједују савремене државе далеко је отишло у односу на оно употребљено у Јапану прије осамдесет година.
На та питања донекле је одговорено синоћ, али то нису заиста она права питања која би требало да постављамо. Јер у питању није само рат у Ирану, већ историјска промјена – присуствујемо промјени односа снага на свјетској разини. Питања о којима би заиста требало да размишљамо, и на која ћемо одговоре добити ускоро, би гласила: Ко влада свијетом? Ко је главни на свијету? Гдје су прави центри власти и моћи? Каква је природа моћи – шта значи имати моћ? Како се препознаје да је земља моћна? Одакле потиче наша снага? Због чега конкретно су Сједињене Државе сила? И коначно: шта су Сједињене Државе? Ко смо? Како схватамо сами себе? За шта се залажемо? Какав нам је национални карактер? Имамо ли га? Шта бранимо кад ратујемо?
О тим питањима, хтјели их ми постављати или не, скоро се никад не разговара у јавности. Одговоре на њих добићемо веома скоро, јер сукоб присиљава на одговор на ова питања, нарочито овај сукоб. Ово јесте свјетски рат – свака држава на свијету, и ако није непосредно укључена, зависиће од његовог исхода, и будућност сваке земље дијелом ће бити одређена оним што ће се десити у Ирану.
Да покушамо одговорити на прво питање – ко управља свијетом? Како се то познаје? Познајемо по том што је у овом конкретном сукобу држава која контролише свијет она која отвара Ормуски мореуз.
А шта је Ормуски мореуз? То је уско грло на источном крају Персијског залива, који је извор отприлике петине свјетских енергената, вјероватно тридесет одсто свјетских залиха ђубрива, и гомиле других животно важних елемената неопходних за функционисање свјетске привреде. Они се могу транспортовати из те области једино кроз тај тјеснац. Дуг је око 160 километара, широк око четрдесет на најужем мјесту. Он је, у основи, извор моћи Ирана. Испоставило се, што је једна од ствари које смо научили, да Иран није војна сила – предсједник и многи други хвалили су се да су им уништили морнарицу, ваздухопловство, умањили способност за изградњу ракета, што је све од значаја, бар тактички, али дугорочно – разлог моћи Ирана није у његовој војсци, чак ни у способности да произведе нуклеарно оружје. Иранска моћ је у његовом географском положају, и то важи за све земље. Географски положај је најважнији чинилац за државу – гдје сте на кугли земаљској и шта то повлачи за собом. У случају Ирана, његова моћ је дата самим положајем, јер је на другој, сјеверној страни Ормуског мореуза. Дакле, ако хоћете да свјетска привреда функционише, а она је глобализована – свака држава трговачки је повезана са свим другим – морате моћи проћи кроз тај мореуз. А о том одлучује Иран – дакле, Иран вас у том може спријечити. Иран тиме пријети већ деценијама – ово није први пут да се разговара о Ормуском тјеснацу. У сваком сукобу с Ираном – отвореном, дипломатском, попут талачке кризе 1979 – Иран је говорио да ће затворити мореуз. Људи који осмишљавају америчку политику схватили су да је Иран због тога држава с којом се мора рачунати, која се мора узимати за озбиљно свиђали вам се они или не.
Дакле, Иран у суштини није војна сила – Иран је економска сила. Раније власти су то схватале, а наше тренутно вођство изгледа то не разумије. Моћ Ирана проистиче из те чињенице – његове способности да угаси, или бар нанесе знатну штету свјетској економији. Тако да је једино битно питање на дуги рок ко ће поново отворити тај мореуз.
У овом тренутку очито дјелује да су САД ушле у сукоб с погрешним вјеровањем да би оне, ми, неко други, могао отворити тај мореуз силом. Тешко је схватити како би ико ко је размислио о том десет минута – пет минута, два минута – могао доћи до таквог закључка. Како ћете га отворити силом? Можете просто дигнути Иран у ваздух, окончати његов режим, убити му ајатолаха, побити читаво руководство – али хоће ли то отворити мореуз? Размислите колико је потребно да се он затвори. Не много. Скоро ништа – минирање, пријетња минирањем, бродови натоварени експлозивом, дронови… Изузетно је једноставно блокирати Ормуз – веома је тешко обезбиједити пловидбу њиме. Немогуће је замислити како би спољна сила могла одржати мореуз отвореним без сагласности не само иранских власти – које би се могло уништити, разумије се, просто бацити атомску бомбу – већ и сагласности људи који живе у Ирану. Другим ријечима: дигнете Иран у ваздух, или уништите неку власт која тамо одлучује. Иран доживи слом. Да ли то отвара мореуз? Не, наравно. То допушта било каквој наоружаној скупини да контролише тјеснац, и наплаћује пролаз. Укључујући пирате. То не мора значити блокаду свјетске трговине, али знатно подиже трошкове, и слаби нормалне енергетске токове. Јер, ко ће прихватити да осигура брод ако нема никакве власти која може јамчити његову безбједност при проласку кроз мореуз? Још једном: чак и да Иран сведете на стање непрекидног грађанског рата, међунационалних сукоба, чак и да побијете деведесет посто људи у Ирану, или деведесет девет, или сто одсто – и даље не бисте били у стању да обећате транспортним компанијама, произвођачима нафте, купцима нафте да ће им нафта, или ТНГ, или ђубриво, или сумпор, или било шта друго што им је потребно из Персијског залива заиста и проћи кроз мореуз, у Индијски океан и даље у остатак свијета. Дакле, то није рјешење. Нема војног рјешења. И то није никакав миротворачки став, у стилу „рат не ваља“. То је практично опажање које одражава реалност. Бомбардовањем се не може прокрчити пут до отвореног мореуза. Дакле, ако размишљате како да то ријешите ратом, морате некако користити силу, убијање, бомбардовање да увјерите иранску власт, односно да их ослабите толико да им буде у интересу да мореуз држе отвореним. Али не можете их бомбардовати толико да се све уруши, јер неће постојати никаква власт да га држи отвореним. Дакле, треба вам власт довољно слаба да вам испуни захтјеве, али и довољно јака да контролише територију и тај пловни пут. Прилично деликатна операција, зар не? А на крају свега потребна вам је њихова сагласност.
То на неки начин објашњава у чему се заиста састоји моћ. Моћ није способност да се уништи. Уништавање је лако. Убијање је лако. Живот се одузима веома просто. Уопште није тешко. Будале то раде стално. Стварање живота је немогуће. Човјек то не може. То је разлика између човјека и Бога. Човјек може уништити, али не може створити. За људско поимање, моћ је способност не стварања хаоса и разарања, већ поновног успостављања реда. Моћ је способност да се поново успостави ред. Најмоћнија особа, најмоћнија сила је она која поново успостави услове за ред. То се види у свакодневном животу. Дјеца се посвађају. То је лако – дјеца су. Али ко је главни? Родитељи – кад тата дође кући, стане томе у крај. Исто важи за државе. Држава која поново успостави ред је главна. У свјетским оквирима, по дефиницији, држава која присили на ред у Персијском заливу, која отвори Ормуски тјеснац, је држава која управља свијетом.
Деценијама, у сваком случају од Другог свјетског рата, остатак свијета је подразумијевао да је та држава САД. Претпоставка да оне могу ријешити сваки проблем који негдје искрсне важила је до 28. фебруара, кад је почео овај рат. Тог дана је остатак свијета схватио да САД нису у стању да поново успоставе ред. И то је био шок, нарочито за шест заливских држава, које су уз Иран и Ирак државе које производе енергенте у Персијском заливу. Тих шест држава, наши најважнији савезници на свијету, годинама су живјеле с претпоставком да САД могу средити сваки проблем, сазнале су да то није истина, и то на тежи начин – неколико сати по почетку рата Иран је почео нападати њих, а САД или нису хтјеле или нису могле зауставити то разарање. А то разарање је темељито. Темељито. На УАЕ, градове Дубаи и Абу Даби, извршено је више од двије хиљаде напада ракетама и дроновима. Двије хиљаде. И на енергетску инфраструктуру, економске мете, али и хотеле у центру Дубаија, аеродроме, најпрометније аеродроме у области, можда и на свијету, у Дубаију и Абу Дабију – а САД нису могле или нису хтјеле да их бране. Катар – исто. Саудијска Арабија – исто. То су државе које су дијелом у замјену за одбрамбене гаранције за које су мислили да их имају биле највећи, нарочито у посљедње вријеме, инвеститори у САД. Неки инвестициони фондови сасули су хиљаде милијарди у САД. Дословно хиљаде милијарди долара. Шта ће се десити даље не знамо, али ако неко мора обновити своју земљу, мораће за то плаћати сам, највјероватније, тако да изгледа да ће нешто, вјероватно велики дио тих инвестиција или бити обустављен или повучен усљед више силе. Тако да је то велики губитак за њих, а огроман губитак за САД. Али прије свега, то је ревизија очекивања и моћи. Све те државе усредсређене су једино на поновно отварање Ормуског мореуза, јер је то кључ за њихове привреде, и све имају интересе да САД то ураде. Неке од њих врше и притисак на САД да то ураде, вјероватно подједнако као и власти Израела, да будемо сасвим искрени, и то је разумљиво, и из много практичних разлога, од којих је један и да кад нафта изађе из земље, мора се негдје смјестити – ако не иде на брод, мора се негдје ускладиштити, а складишта су ограничених капацитета, и ако немате гдје смјестити нафту и плин, морате затворити извор, а то је велики подухват, и може потрајати док се поново не отвори, и значи у суштини гашење читаве привреде. Стога је за ове државе сат почео откуцавати – морају одаслати енергенте из те области. Зато траже од САД да ово зауставе, одмах. А то значи отварање мореуза. По њиховом мишљењу, само скршите ирански режим. Разумљиво је што тако мисле, али је у практичном смислу тешко схватити како то урадити. То се не може учинити – у Ирану вам је потребан неко ко би на то пристао. А за заливске државе, и много земаља широм свијета, то је ноћна мора, јер тиме Иранци задржавају контролу над ситуацијом, јер бисте опет имали неку верзију тог режима на власти. А са становишта наших савезника у Заливу, то је посљедње што желе, јер су то њихови непријатељи – Иранци их буквално бомбардују – и неће да Иран буде главни кад се ово заврши.
Трамп објавио: Важан тренутак за историју света – једна цивилизација нестаје вечерас
Али, синоћ је Предсједник изгледа наговијестио – заправо није наговијестио, него рекао – да ће на крају Иран бити тај ко одлучује. Рекао је да ће мореуз бити поново отворен јер ће Ирану бити потребан новац од продаје нафте. То је други начин да се каже да ће нека врста иранског режима коју ми нисмо бирали бити на власти кад се ово заврши. Сама та реченица је од огромног значаја за остатак свијета. Предсједник Сједињених Држава управо је рекао да „ми нећемо одређивати ко ће бити на власти у Ирану кад се овај рат заврши“.
Али, најзначајније што је Предсједник рекао било је у погледу мореуза, и ко ће га отворити. Прије него послушамо, имајте на уму да је остатак свијета, укључујући наше супарнике, а нарочито наше савезнике, увијек подразумијевао да ће САД бити те које ће, ако икад до тог дође, поново отворити тај критични пловни пут, тај кључ за глобализовану привреду, што он и јесте, јер ако постоји иједна географска тачка на планети која је кључ за свјетску, међусобно испреплетану економију, то је Ормуски мореуз. Ево шта је Предсједник синоћ рекао (од 19:48 на снимку, на. СтСт):
„Државе свијета које добијају нафту кроз Ормуски мореуз морају водити рачуна о том пролазу, што лако могу. Ми ћемо помоћи, али оне би требало да преузму вођство у заштити нафте од које очајнички зависе. Стога, за државе које не могу добити гориво – од којих су многе одбиле да се укључе у обезглављивање Ирана, морали смо то урадити сами – имам предлог: број један, купујте нафту од САД, код нас је има у изобиљу; број два, прикупите накнадну храброст – требало је да то урадите раније, с нама, како смо тражили – идите у мореуз и просто је узмите. Заштитите је. Употребите је за себе. Иран је у суштини десеткован, тежи дио је обављен, тако да би требало да вам је лако.“
„Хоћете да се мореуз отвори? Урадите сами!“
Дакле, шта то значи? Има много разина на којима би се ово могло рашчлањивати. Прва је дословна. „Ми имамо довољно нафте, нама нафта из Залива није потребна, ако вама јесте, урадите сами.“ На шта се може одговорити, као што многи људи знају, да се цијена одређује на међународном тржишту, и осим уколико не забраните извоз нафте из Америке и у неком основном смислу национализујете нафтне компаније, онда оно што се дешава у мореузу утиче и на нас овде, и на цијене плина и нафте, јер их не контролишемо ми. То је поглед с једне стране.
Али шира слика оног што Предсједник каже је: ми не можемо отворити мореуз, а ако је вама то толико важно – отворите га ви. Дакле, коме се он конкретно обраћа? Ова, и претходне, америчке владе испољавале су све веће непријатељство према Европи. Европи требају нафта и ТНГ – откад су САД минирале Сјеверни ток, све је зависнија од заливских држава. Дакле, „Европо, ви то урадите!“, и „тражили смо од европских савезника да се укључе од почетка“, и „иступићемо из НАТО јер нас не подржавају у Ирану“… То и није неки разговор. Наши европски савезници ни немају војску, заправо, а немају јер су им државе од 1945, од краја Другог свјетског рата, на овај или онај начин окупиране од стране америчке војске. Оне, дакле, немају способност да „силом отворе мореуз“. Али чак и ако вјерујете да постоји војни одговор – ко ће га пружити? Француска, Велика Британија и Њемачка? Шпанија? Португалија? Белгија? Апсурд. Трамп се, разумије се, не обраћа Европи. Нико не очекује да би Европа могла, или имала интереса, да шаље војску у Персијски залив. Коме се, онда, обраћа?
Практично говорећи, постоји заиста само једна држава на свијету која има моћ – не мора у питању бити војна – да отвори мореуз, а то је, наравно, Кина. Кина је та којој се Предсједник обраћа. Успут, амерички предсједник требало је да се овог мјесеца у Кини састане с кинеским предсједником Сијем, и то је одложено за идући мјесец. Видјећемо хоће ли до тог доћи, али у средишту разговора биће ово питање.
Дакле, како би конкретно Кина отворила Ормуски мореуз? Вјероватно не носачима авиона. Заправо, човјек се мора питати колико ће носача авиона уопште бити саграђено послије овог сукоба, јер се наши носачи авиона не могу приближити Ирану на блиску удаљеност због дронова и ракета. Јесу ли они уопште послужили ичему корисном? У овом тренутку – мораћемо процијенити, не би се рекло да јесу. Али, Кини моћ не пружа војска, већ њени економски односи. Кина је највећи трговачки партнер са свим државама Залива – и с Ираном. Кина би, дакле, мога довести Иран до банкрота ако би хтјела, али истовремено зависи од енергената из Залива. Читава Азија зависи од енергената из Залива. Азија, примјера ради, користи отприлике половину електричне енергије на свијету. Азија производи око два одсто природног плина на свијету, који је најчешће главни извор за производњу струје. Дакле, Азији, економској сили, очајнички недостају енергенти, од којих велики дио стиже из Залива. Дакле, Кини је потребан Залив. Кина има велика складишта енергије, нагомилали су нафту, али ће их у извјесном тренутку отворити. Питање је кад? Гледајући, отуд, с кинеског становишта, чему журба? Кина ће претрпјети економску штету од затварања мореуза, уколико се настави, али ће штету претрпјети и САД. Али је можда важније што ће штету трпјети и амерички савезници у Азији. Зато, ако сте Кина, веома сте усредсређени на државе око себе које још нису под вашом контролом. У случају Кине, имате Тајван, Јапан, Јужну Кореју и Филипине. Дакле, четири велике државе које нису под непосредном контролом Кине, али су у Азији и све су до одређеног степена блиско повезане са САД и имају користи од неке врсте одбрамбених гаранција, углавном подразумијеваних. Тако да ако ослабите ове државе, потпуно зависне од енергената са Средњег истока, и ослабите САД одбијањем да притекнете у помоћ, Залив остаје затворен, цијене енергената и хране у САД нагло скачу, политички немири се продубљавају, САД слабе или западају у хаос – штету трпите ви, али то шаље и недвосмислену поруку земљама у Азији које бисте хтјели у својој сфери утицаја: „САД вам вјероватно неће прискочити у помоћ ако будемо имали некакав сукоб с Кином, па би било боље да се договорите с Кином“.
То, дакле, није очигледно великом броју „генија“ који воде нашу земљу јер размишљају искључиво у оквирима војне силе. Али са становишта Кине, која размишља дугорочно, годинама унапријед, не само о кварталним извјештајима, ситуација увелико иде у добром смијеру. Зашто бисте војно заузимали Тајван кад можете само послати јасну поруку тајванским властима да је поновно уједињење с Кином неминовно, па хајде да то учинимо једноставно, без заглибљивања. Учинимо као с Хонг Конгом. Успут, ни немате избора, јер држава за коју сте мислили да ће вас заштитити очигледно то неће учинити – она не може заштитити ни Катар, не може заштитити центар Дубаија, хоће ли моћи заштитити вас? Имају ли САД физички капацитет да пројектују своју моћ на Јужно кинеско море кад не могу држати под контролом ни нарко картеле у Мексику? Вјероватно да немају. Зато, доста глуме и хајде да се нагодимо, под нашим уловима. Наравно да Кина тако размишља и наравно да им је то у интересу. Стога, ако сте Кина, можда нећете прискочити у помоћ одмах – можда ћете пустити да мучење мало потраје док не постане сасвим јасно ко је главни. И опет, знаћете ко је главни по том ко рјешава сукоб. Особа или држава која поново успостави ред је главна на свијету.
Је ли то добро или лоше с америчког становишта? То је мало сложеније питање. Краткорочно наравно да је лоше. У неком тренутку неминовно нам сљедује понижење, Надајмо се да неће бити толико темељито, да неће бити десет пута горе од пада Сајгона 1975. или повлачења из Кабула прије неколико година. Али у неком тренутку постаће јасно да САД не могу радити ствари које велесиле раде, а то је да обезбиједе наставак трговине. То не значи да САД нису велика сила, него само да нису толико велика као што су неки људи замишљали или како су нам говорили наши вођи. А право значење тога је да је с једнополарним свијетом завршено. Неким људима ће то бити тешко прихватити, може довести до малодушности код нашег народа, али то одражава реалност и не представља крај америчке моћи ни благостања – могло би, заправо, бити почетак истинске моћи и трајнијег благостања, заснованог на сировинама и производњи, а не на финансијама. Дакле, не мора бити катастрофа, али ће извјесно бити прерасподјела моћи у свјетским оквирима. И све се врти око питања сировина. Предсједник Трамп то разумије – моћ проистиче из благостања, богате државе су моћне, али богатство потиче од ресурса. А шта су ресурси? Храна, вода и енергенти – три ствари неопходне за живот, за раст, за цивилизацију. Сировине, који се налазе у земљишту, кључни су за благостање државе. Дакле, физичка реалност је битна, а то је тешко имати на уму кад нам је свакодневна реалност одређена дигиталним свијетом. Али, дигитални свијет има границе, које се виде кад огладните и дође вријеме ручка. Не можете јести Инстаграм. Морате јести храну. А њу производе људи, она расте из земље, наводњава се водом. А Трамп, пошто је, у најбољем смислу, и у свом најбољем виду, примитивна особа, схвата примитивну реалност, која каже да су нам ове ствари потребне.
Не прекидај непријатеља када греши: Кина ће изаћи као победник рата на Блиском истоку
И ако се тако гледа на свијет, које су богате земље? Азија, у поређењу с другима, има веома мало енергената. Много држава с великом производњом, попут Јапана и Кине, потпуно су зависне од сировина других земаља. Ако ишта знате о посљедњих сто година, знате да је империјални Јапан постао империја јер није имао довољно сировина – зато је ушао у Кину и друге околне државе, и тако смо завршили у рату с њим. То питање неће нестати. И ако се свијет посматра кроз то сочиво, САД имају велике сировине, што предсједник САД непрестано говори – територију, земљу и мноштво енергената. Питање нафте је мало сложеније, јер САД увозе доста нафте, али имамо велике количине природног плина, који се прије двадесет пет година сматрао скоро безначајним, а сад се схвата да је критична сировина. Али наша област – Сјеверна Америка, Јужна Америка, Кариби – Западна полусфера – има огромне залихе енергената, огромне количине воде, питке, што је важно, и најбоље обрадиво земљиште на свијету. Дакле, ми смо у веома богатој полусфери, а тога нисмо заиста свјесни – и ако се свијет подијели на два дијела, ако Кина углавном овлада Истоком, а ми углавном овладамо Западом, то би за нас вјероватно било прихватљиво. Вјероватно не би било страшно за САД, али би изискивало потпуно другачији начин размишљања. Изискивало би да влада САД, Пентагон, Стејт департман, Бијела кућа, универзитетски и научни кругови који достављају информације и размишљања шта значи бити империја – да сви они промијене начин размишљања о Сједињеним Државама и њиховом мјесту у свијету. Наједном би оно што се дешава у Бразилу, који има огромне залихе питке воде, пољопривредног земљишта и енергената, постало знатно важније од оног што се дешава у Саудијској Арабији. И то није лоше, јер имамо доста заједничког с Бразилом – хришћанска земља, с романским језиком, у нашој полусфери, одмах ту поред нас, величине скоро као САД, огромна земља. А Саудијска Арабија је на другој страни свијета. Дакле, зашто не бисмо много више размишљали шта се дешава у Бразилу, да бисмо га привукли у своју сферу утицаја? А ако је Бразил важан, шта је с Канадом и Мексиком, који су нам дословно на границама? Велики су произвођачи енергената – Канада има далеко више нафте од САД, знатно више питке воде од САД, четврта је на свијету по залихама нафте. Колико Американци знају о Канади? Канада се потпуно распада као држава, и у стању је унутрашњег хаоса. Постала је полицијска држава, под утицајем Кине… Канада – држава с којом имамо најдужу границу. Наш најважнији савезник на кугли земаљској је Канада, земља коју игноришемо. Колико Американаца зна који јој је главни град, или како се изговара његово име? Вјероватно мање од пола. Однос с Канадом је најважнији од свих. Како се амерички утицај повлачи на нашу полусферу, оно што се дешава у Канади постаје важније од свега другог. Можда би требало да размислимо о том. Можда би требало да испољимо неки утицај на Канаду, не мора бити силом, осим ако не буде неопходно. У сваком случају можемо изложити разлог у прилог промјене режима у Канади – то је земља која врши репресију над сопственим становништвом, која је убила скоро сто хиљада становника преко државног програма за убијање. Ако игдје постоји народ ком треба ослобођење од власти која га мрзи, онда су то Канађани. Али можемо наћи начин да имамо знатно више позитивног утицаја на унутрашње ствари у Канади него што је тренутно случај. Канада није суверена држава. Никад у историји није ни била. Она је дио Британског комонвелта. Сад је нека врста колоније Индије и Кине. Никад није била суверена, и нема разлога ни да буде. Требало би да буде пристојна, и има добру државну управу, на добро сопствених грађана. Исто се може рећи за Мексико. Мексико је допринијело Сједињеним Државама – много ваљаних људи дошло је из Мексика, у њему је много америчких фабрика… Али у цјелини, Мексико је велики проблем за САД – због великих миграција, због текућих ратова тамошњих нарко картела, који су се прелили на САД, ти картели имају великог утицаја у САД, има политичара у САД који примају новац од картела… Са сваким даном Америка постаје све сличнија Мексику, али не у добром смислу. Исправљање тога захтијеваће обраћање пажње на оно што се дешава у Мексику. То ће бити добро за Мексико, а неопходно је за САД.
Метју Ерет: Канадски премијер Марк Карни – намјесник енглеске технократске империје
Зашто је сад све то битно? Јер је оно што се дешава у Ирану крај Америчке империје како је ми схватамо. Али то није крај Сједињених Држава, није крај нашег утицаја на друге државе, надајмо се позитивног. То није крај наше привреде – то је почетак тешког раздобља наше привреде, али не и њен крај. Оно што смо радили читав ваш живот, ако вам је мање од осамдесет година, више, изгледа, не пролази, али је сад достигло границе показне моћи, јер не можемо отворити Ормуски тјеснац. Предсједник САД је то синоћ рекао – нека то уради неко други. Дакле, с нама је завршено. И то је у реду. Знали смо да ће једном доћи крај. Надајмо се да све може проћи без атомске размјене. И биће много патње и туге, али биће, и има, и изузетно много обећавајућег – да САД могу дјеловати у сопственом интересу, да могу бити разумне, да их неће водити поремећени људи обузети хубрисом, који убијају гомиле људи и окупирају државе у којим никад нисте били, које не знате наћи на карти… Оно што радимо не пролази, одобравали то с моралне стране или не. Радићемо нешто друго, и то друго почиње управо сад.
Дакле, суштина је да бисте с мудрим руководством ово могли окренути да буде предност за САД и Западну полусферу, и то веома лако. А постоји и још једна предност. Одједном знамо шта сви у власти мисле, јер то говоре – у тешким ситуацијама људи се исповиједају. Та тешка ситуација је, разумије се, овај рат, који је много наших коментатора, много људи у нашој власти, свакако у Конгресу, много људи у Израелу хтјело. Сви они су ово хтјели. И није било онако како су рекли. Чак и сад може кренути по злу. Много Американаца би могло погинути. Релативно говорећи, много је већ погинуло. „Али број жртава је тако низак…“ У реду. Шта би било да је у питању ваш син? Да ли бисте и онда рекли да је број жртава низак? Американци су изгинули на подстрекивање из Израела. Без икакве суштинске добити за нашу земљу, и то свако зна, то је неспорно, није никаква теорија завјере већ чињеница, и то је сад потпуно изашло у јавност. Дакле, те идеје – неоконзервативизам, очување Империје, идеја да примате наређења од државице која је далеко од вас – испливале су на површину, више нема потребе да о њима шапћемо, можемо све рећи отворено јер то више нико ни не крије, и сви можемо рећи да су разорне, глупе и лоше за САД. Дакле, с тим расправама је завршено. Сад знамо шта се дешава, па онда то можемо и промијенити.
Бенјамин Нетанијаху: Народи се понекад морају бомбардовањем натјерати у рат (2002)
Друго што смо научили је да су велики дио протестантског хришћанства у Сједињеним Државама, његовог руководства, потпуно искварен. И то не само на очигледној разини, типа да „проповједник има љубавну везу“ или узима новац од неког и слично, већ искварен тамо гдје је најважније – значи духовно искварен. Они не проповиједају хришћанство. Не због своје вјерности Израелу, која је тешко разумљива, већ на дубљој разини. Има много протестантских америчких црквених вођа који проповиједају религију која нема никакве сличности с хришћанством. То је суштински проблем. Ко зна шта је то, али није хришћанство. Јуче се сви они појаве у Бијелој кући, у сред Страсне недеље хришћанства, четири дана пред Ускрс, и не само они чудаци „хришћански ционисти“, већ и угледна имена. Да се моле за Предсједника? Не! Да се заложе за убијање цивила! То је ратни злочин, али је још важније да је то морални злочин.
Не можете убијати људе који нису починили никакав злочин, који нису учинили ништа погрешно. Не можете убијати невине, не можете убијати дјецу и жене. Како то раде? Позивајући се на Књигу о Јестири, из хришћанског Старог завјета. То је, поред осталог, прича о геноциду над Персијанцима. Седамдесет пет хиљада Персијанаца. Не само људи који су починили злочине, већ што су били Персијанци. Зато су побијени. Стицајем околности, можда не случајно, то је и једина књига у Старом завјету која не помиње Бога. У Књизи о Јестири не помиње се Бог. Ако сте хришћански свештеник, или себе тако називате, и духовно савјетујете шефа државе, и ни у ком смислу се не позивате на Исуса – не проповиједате Јеванђеље. Зашто није спомињан Исус? Зато што не можете поменути Исуса. Јер нема доказа да је Исус био за геноцид. Убијање цивила, убијање недужних, убијање уопште… Ово је Бог који је сишао на земљу, хришћански Месија, који допушта себи да га пагани муче на смрт. Он зна шта слиједи. То је суштина Страсне седмице. Исус улази у Јерусалим на магарцу, не на пастуху. Не долази да силом свргне оног који спроводи насиље. Долази понизно, и прихвата унижавање и физичко мучење, војници га пљују у лице, бичују… Он то допушта јер каже да је права побједа већа од било какве побједе постигнуте убијањем људи. То је побједа над самом смрћу. То је порука хришћанства. То је супротно од поруке коју сте чули од хришћанских вођа у Бијелој кући вече пред Предсједников говор о рату. Шта вам то говори? Суштина није да су они лоши, блесави или да заговарају другу религију умјесто хришћанства. Суштина је да је то крај нечега. Која год да је то религија, неће се наставити. Просто неће, јер је лаж. И доћи ће јој крај, као и свакој лажи, и биће разоткривено да је лаж, као и све друге лажи. Дакле, гледате крај Америчке империје која је владала свијетом, и крај оног што је америчко протестантско хришћанство постало послије Другог свјетског рата. Људи који су подигли Националну катедралу на највишој тачки у Вашингтону, која је била, изнад свега, израз поштовања према Богу. А сада је настањују људи који немају скоро ништа заједничко с људима који су је саградили.
Такер Карлсон: Не постоји никакав „изабрани народ“ – изабрани народ су људи који бирају Христа
Све то, као и све људске установе, дође до краја. Али то је и предуслов, што сви хришћани имају на уму током Страсне седмице, за поновно рођење. Клица произведе дрво тек кад умре.
Смрт једнополарности и установа унутар евангелистичког покрета, америчког протестантског хришћанства, одлазе – али биће замијењене. Нечим бољим, чистим, вјернијим себи, конструктивним, уједињујућим, исцјељујућим, установама које граде, а не само разарају. То ће се десити, и ако Бог да то ћемо и доживјети. Зато се радујмо томе, ма колико било тужно.
И срећан Ускрс!
Погледајте читаву емисију овде
С енглеског преписало, посрбило, скратило и опремило: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар