Нема веће историјске бруке него се наћи међу земљама у десној колони нити веће славе пред Богом него бити сам наспрам свих њих, без једног јединог “пријатеља” и “савезника”, као Христос на крсту
Фото: Википедија
Никада не треба губити из вида да су Срби једини европски народ који је ратовао са НАТО-ом и да се тим историјским подвигом нису закитили чак ни Руси (још увек).
Није Дугин случајно рекао да су Срби “авангарда словенства”, с обзиром да су Срби три пута у истом веку, једини на Балкану, изашли на црту западним империјама зла (Аустроугарска, Трећи рајх, НАТО). А ако би неко на то рекао да су сви око нас баш због тога “боље прошли од нас”, одговарам да им нимало не завидим и да се не бих трампио ни за шта њихово. Нема веће историјске бруке него се наћи међу земљама у десној колони нити веће славе пред Богом него бити сам наспрам свих њих, без једног јединог “пријатеља” и “савезника”, као Христос на крсту. Стога 24. 3. 1999. морамо довека памтити, једнако као 1914-ту и 1941-ву.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Categories: Гостинска соба
На дан НАТО агресије непримећено је прошла вест да је Награда „Бора Станковић“ додељена Видосаву Стевановићу. Председник жирија је Мило Ломпар.
Стевановић је почетком деведесетих отишао „у егзил“ и у Француској писао против „српског национализма“ а књиге му је овде објављивао Б92. Ево шта сам Стевановић каже о себи данас на сајту Доста је било:
Angažovao se malobrojnoj u grupi intelektualaca koji su se borili protiv Miloševića i njegove politike nacionalnih podela, mržnje i ratova. Rezultat toga su „Nezavisni pisci Jugoslavije“ 1989. i „Beogradski krug“ 1991.
Na dan pada Vukovara sa porodicom smo napustili umiruću Jugoslaviju, početak rata u Bosni dočekali smo kao progonjeni egzilanti u Atini. Uz pomoć prijatelja napustili smo Micotakisovu Grčku, sačuvavši u srcu onu drugu, hrabru u slobodarsku.
Prvi napad na Srebrenicu 1993. zatekao je Vidosava u Parizu gde je stigao za svojim knjigama iz trilogije „Sneg i psi“. „Tradicionalna zemlja dočeka još jednom je pokazala snagu svoje tradicije, dopustila mi je i da dovedem bližnje, Mariju i najmlađeg sina Stevana. Stariji sinovi su odlučili ostati u Srbiji i boriti se za slobodu. Petog oktobra 2000. mislili su da su uspeli. Zahvaljujući naporima Miloševićevih nastavljača, danas sva trojica mojih sinova žive u inostranstvu.“
Priključio se Ivanu Đuriću i Pokretu demokratskih sloboda koji je pokušavao ujedniti demokratske snage na sceni Miloševićeve „skraćene Jugoslavije“.
Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta – Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta – i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije.“ Objavio je „Milošević, jedan epitaf“ pre pada srpskog predsednika, ta „prokleta knjiga bez pravog kraja“ u raznim je verzijama objavljena na više jezika.
„U tajnim katakombama beogradske čaršije osuđen sam zbog toga na duhovnu smrt. Autocenzura radi protiv mojih knjiga tvrđe i uspešnije nego nekada cenzura.“
U to vreme dobija francusko odlikovanje “Chevalier de l’Ordre des Arts et des Lettres”. Nijedan srpski medij nije to zabeležio.
Godine 2004., gonjen potrebom za svojim jezikom, napustio je Pariz i došao u Sarajevo, grad-simbol, ja sam ga pratila kao i u tri i po decenije našeg dosadašnjeg života. Iz solidarnosti sa multietničkom Bosnom i njenim žrtvama u ratu „koji Srbija nije vodila“ uzeli smo i bosansko državljanstvo.
Ето то је писац, егзилант, француски и босански држављанин, борац против национализма, ком је Мило Ломпар фон Клет доделио Награду „Бора Станковић“. И врло се лепо подударило да та вест изађе на дан бомбардовања таман да нас подсети где смо данас 27 година касније, да се босанским држављанима-борцима против национализма додељује ова награда а да је додељује велики борац за „српско становиште“. Само ми је жао Боре.
Данас, када постајем Ломпаров студент,
свечано се обавезујем да ћу се,
од сада па на даље,
вазда потписивати
кобајаги именом:
„Зар опет о Ломпару?“
сваки пут када нањушим
Бо(т)кана
у окружењу од +/- једног коментара.
Овај горепотписани није прочитао ни што је сам горепотписао, било му то непрослеђено или да, уз сво уважавање мешетарске луцидности и непревазиђене будностида се Ломпар уопште помене у коментару подно овог чланка.
Срдачно,
Покрет за одбрану С*ања ствари
@Зар опет о Ломпару?
Џабе кречиш комрејд, црна мрља звана Клет опет пробија на површину. А сада ево и једна још црња, директно од самог председника жирија. Тако да ти је труд заиста узалудан.
Ломпаровом сведоку@
Кад 3/4 коментара говори о Видосаву Стевановићу а две реченице о Ломпару, па коментар-надриутук само региструје Ломпара, то је већ озбиљно. Рад на сређивању последње реченице помогао би (окупирање времена неким занимањем а помаже).
Шта рећи?
Пушоњић – одличан пет минус. Прећутао је пар ствари (и Иран има право да сачини овакву листу, са нама на њој…итд).
А коментари?
Не могу а да не подсетим СтСт како су ми коментари остајали необјављени јер се нису односили на текст него на… којешта друго.
А овде видим како је Обешењаку пуштено на вољу… и не само њему.
Да је било нешто похвално за професора, да ли би прошло? Питам се, питам.
Мени лично Ломпар није уопште симаптичан (могао бих подужи текст на ту тему да кандидујем за незаинтересовану „Гостинску собу“)… али, пружам му последњу шансу да се донекле рехабилитује… Наиме, ако га буде на тој „студентској листи“, то ме неће одвратити од подршке јој.
@Обешењак Да додам и ја један коментар који нема као ни остали везе са темом чланка (што је можда нови тренд). Књижевне награде се додељују по дефиницији за књижевност а не за карактер писца и његове политичке ставове, тако да би те две ствари требало раздвајати у свести, јер се у супротном постаје сличан жиријима најпознатијих награда почевши од Нинове до Нобелове.
А што се самих ставова тиче изнетих у коментару чуди то што се по ко зна који пут понавља исти лајт мотив интелектуалца заинтересованог само за „опше људске“ и „свечовечанске“ вредности, све нације и све идентитете и за апстрактни хуманизам (и ренесансу), а потпуно незаинтересованог за конкретну судбину свог конкретног народа и најближег идентитета, за разлику од интелектуалаца друге, треће и четврте стране код којих је то све најчешће обрнуто. Ово на крају има увек исту последицу, пораз и потпуни слом на свим нивоима његове стране (због чега је он после више година изненађен…и увређен, па почиње процес из почетка) као и победу друге, треће и четврте стране, а такође и његов егзил у иностранство где ће несхваћен од средине којој је узалуд говорио, напуштен и заборављен (до тријумфалног повратка), наставити да ствара у меланхолији свог (нпр.) париског поткровља. Није он први и Киш је волео та поткровља. А и многи други. (Могуће је да неко размишља и овако: „Е да ми је да се због нечега изрезигнирам на примитивну средину, па да одем на неко меланхолично париско поткровље, ала би се онда с т в а р а л о!“)
@ Обешењак
Северни Срби и Пољаци верују да Јуда Симонов Искариотски је рођен на несрећни дан 1. април.
Дана 1. април 2026. у Врању на Светски дан лудости почеће 60. Борина недеља где, тако је саодлучио добитник Повеље „Борисав Стојанов Станковић“ 2019. за животно дело Мило Растков Ломпар 1962. из Бокова, наследни титоиста Видосав Драгомиров Стевановић 1942. из Цветојевца постаће добитник Награде „Борисав Стојанов Станковић“ 2026. за целокупно дело, нарочито шта туцет година 1987-1999. је упорно писао и говорио све да Северноатлантска терористичка организација коначно нападне и раскомада Србију 1999.
Година 2013-2016. у Јозефштату (бивши Београд) његов први син Немања Видосавов Стевановић 1974. би спољнополитички саветник наследног титоисте Александра Анђелкова Вучића 1970. из Бугојна.
Година 2021-2024. у Новом Јорку (бивши Нови Амстердам) у Организацији уједињених нација Немања В. Стевановић као стални представник Александра А. Вучића увек напада Русе и Русију, доследно брани бандеровце, ционисте и остале нацисте и чврсто ћути о једногодишњој тајној припреми резолуције Немачке против србског „геноцида“ над усташама исламистима у Сребреници 1995.
Какав род, такав пород.
Ломпаровим сведоцима је тешко да прихвате да Ломпар овде уопште није у центру пажње, нити је коментар о Ломпару. Коментар је о Стевановићу, Ломпар је ту споредан лик. Итекако има везе с темом Пушоњићевог чланка када се такав став из деведесетих награђује на сам дан бомбардовања. Подударност је случајна али симболична.
”За добрим коњем прашина се диже”, а ја бих додао и блато, али богме и фекалије којима обилују коментари усташко-комуњарске удбашке провенијенције.
Признајте (црвене и црне) црноградске усташе да вас је ОЗБИЉНО нажуљао Ломпар?!
Трзате се у мукама јер препознајете моменат да вам је дошао крај… патите, у агонији!
@Зека
„треба одвојити књижевно дело од политичког става писца“…
И сличне наивности, о слободи штампе, независном судству, међународном праву, …
Наивности, глупости, острашћеност, такви су нам коментари (укључујући и овај мој),
а текст је ДОБАР.
Ако јесмо
Ако јесмо своји
И у туђини
Своји у души
И у нигдини
Ако нисмо нечији
Навијачи
Нечији и ничији
Исто то значи
Ако јесмо усправно
Стали пред јаче
Онда нисмо слине
Што их развлаче
Ако јесмо у роју
Честитих људи
У миру и у боју
Враг ће да полуди
Момчило
За госп. Обешењака:
Не сме се испустити из вида да је Видосав Стевановић један од наших значајнијих писаца, без обзира на његово политичко опредељење и могући аутошовинизам и антисрпско становиште. Није му за то додељена награда, већ за књижевност. Немојте мешати политичко становиште и стваралаштво. За В. Стевановића је велики Драгослав Михајловић у једном давном интервјуу за НИН рекао, парафразирам – да је одличан писац али лош карактер.
Zar se ne kaže ‘ratovao PROTIV nekoga’?
Каже се, па шта!
🙂
Кад ратујеш са женом, што неб ратово и са натом. Ратујеш с браћом, с децом, са собом. Али ниси увек баш „против свега“.
Ратујеш мало, онако. С ким оћеш.