Рекло би се да „Историја Срба” мало дрема, мало аболира Ацу Србина. Милошевића смо се отарасили, но шта ћемо сад?
Фото: Стање ствари
Поводом текста „Историја Срба: Милошевић најнеспособнији и најгори политичар у српској историји“
Деведесетих је и мени изгледало баш све исто овако. Али, ова „Историја Срба” као да је преспавала тридесет година.
Одједном смо просветљени да није Вучић уништио оно што је остало после Милошевића и оних после њега, и да није Порфирије „Македонцима” лепо запаковао са машницом оно што им је Броз спремио као поклон. Интересантно.
Морам се сложити да је Милошевић далеко неспособнији од Вучића у погледу уништавања Србије, али је тек Порфирије извео оно чиме се Милошевић уопште није ни бавио, са својих позиција југословенства.
Бисер је, ипак, „губитак традиционалних српских савезника”(!). Који су то релевантни српски савезници после 1917. и нестанка царске Русије? Можда Того и Костарика?
Данашња Русија је међу првима признала усташоидни Монтенегро док је за време Милошевића тај сепаратизам био латентан. Чак ни подршка Руцкоју 1993. из ове перспективе не изгледа тако ирационално: уверили смо се какву заштиту имамо из Јељциновог и Путиновог Кремља. Коцкао се, изгубио, а да реално није ни имао много да изгуби. Уосталом, у Београду је тада било више суверенитета него у Москви.
Историја Срба: Милошевић најнеспособнији и најгори политичар у српској историји
Не заборавимо да нас је Црвена армија „ослободила” 1944. уз раме са Вражијом дивизијом, а да Путин редовно подржава Вучића да не падне, као некад Амфилохије Мила. Такви су плодови руског савезништва после 1917.
Милошевић је творац НДХ 2.0 више него Туђман, али у поређењу са Путином, с обзиром на околности и ресурсе, Милошевић је херој. Американци су Путина упозорили на побуну Пригожина, на пример. Да, „западни партнери.” Ствари уопште нису тако једноставне.
Нисмо ли се уверили да остали „традиционални савезници” спроводе своју политику наследно и доследно, и да је сваки наш лидер само епизодиста коме протурају исту лопту кроз ноге? Толико о томе шта је и колико могао и хтео краљ Александар, шта Милошевић…
Но, какви смо сви ми у свему томе? Наравно да је Милошевић био највећи издајник у историји када је увео блокаду Србима преко Дрине, али када је уследила и Олуја, тачно годину дана касније, где је била опозиција, где је био обичан народ, у великој већини? Сви су гледали своја посла, и тешко је пристојним речима објаснити колико их је било брига. Он је чувао власт, а шта смо чували ми? Исто – данас – свој комфор, или своју визију сопственог комфора, јер смо увек склони да закопамо главу у песак и заборавимо да ће заиграти мечка и пред нашом кућом, пре или касније. Испада да сви нешто чувамо, да сви имамо шта да изгубимо, неко мање, неко више.
Александар Вучић: Нема оправдања за НАТО агресију, на Милошевићевом месту бих другачије поступио
Од првог дана, од недеље 17. новембра 1996, био сам учесник студентског протеста који је капитализовала коалиција Заједно, али сам се разочарао када сам схватио да знатна већина присутних не протестује због издаје Срба преко Дрине, Бљеска и Олује, него зато што не може да „путује по свету и има стандард као сав нормалан свет.”
Ако бисмо данас на протесту узели мегафон и питали све присутне: да ли пристајете да сутра нема Вучића а да за месец дана – можда – не буде ни ваше плате или пензије. (Да ММФ и Светска банка испумпају балон у коме су „стабилан курс према евру” – наш архистрах од Милошевићеве хиперинфлације! и буџет Колоније Србије – колико би нас остало на окупу?)
Када смо се отарасили Милошевића, наивно смо очекивали да можемо напред, да ће се заорити другарска песма између нас и „традиционалних савезника”. Шта смо добили? Најотровније руднике на свету који се надвијају над нашим голим опстанком у биолошком смислу, уз ритуално понижавање у сфери политике, најкраће речено.
Добили смо, дакако, и Златно доба у којима је многима боље него икад, и тај милионски број лепо ушушканих је тампон зона према сваком незадовољству спрам колонијалног режима. Та позиција утовљених свиња које најбоље једу пред клање је метафора свих наших потрошачких и стамбених кредита, наших опсесивно-компулзивних куповина и путовања, наше илузије да се све то подразумева и да нам следује. Као да смо, на пример, Белгијанци или барем Португалци. А нисмо.
Уз сву националну катастрофу под Милошевићем, оно је ипак била држава – не колонија, а он је ипак био личност, а не франкенштајнски холограм Тависток института коме глобалистички хендлери одрађују све док се иживљава над народом и симулакрумом државе.
Изгледа да историја не мази и не пази само Милошевића, јер се снимају романсиране биографије Јованке, Ранковића, Коче, Ђиласа… Само је Милошевић ексцес. Рекло би се да је у Србији више Титових вила него Савиних вода, на пример. При том многи заборављају да су у време Милошевића постали власници станова које им је „дао Тито.”
Након млаког закључка којим се завршава текст, рекло би се да „Историја Срба” мало дрема, мало аболира Ацу Србина. Милошевића смо се отарасили, но шта ћемо сад?
Слободан Антонић: После Вучића Србија ће бити олупина (2015)
Прилог је објављен као коментар на „Стању ствари“
Categories: Гостинска соба
Тако му је то кад се брка фикција и стварност. Не од стране оних који се ни не хвале да су паметни него баш од тих који то раде кад се називају интелектуалцима. Лепо пишу, јест, али као позоришни критичари позоришне представе где је све ‘кастинг’ и где не важе закони физике, не схватају да у животу прозаични закони физике не могу да се игноришу. Према томе пустите на миру оне који би да “путују по свету и имају стандард као сав нормалан свет” (и да на послу раде само ако су расположени) него одговорите како ви то мислите да се из насилне комунистичке промене друштвено-политичког система може вратити натраг без исто тако насиља ? Како то да нико од интелектуалаца није у стању да запази да у бившем источноевропском комунизму једино су Срби и Руси имали крваве револуције са подршком маса. Свима осталима је комунизам наметнут. Кад је комунизам пао ови други су само (опет) променили капе. Милошевић то није могао све и да је хтео. Ни Вучић то није урадио већ је земљу увео у систем који је гори од оног из ког се ушло у комунизам и који се без претеривања може назвати ‘криминализмом’. Адвокат Фила кад се из Хага вратио као покис’о голуб, слегну раменима и рече: на суду добија интелигентнији.