Могли бисмо чак да повратимо и Кубу и Венецуелу, ако бисмо себи поставили такав циљ. Али ако таквог циља нема, прекосутра ћемо морати да се боримо за Белорусију
Преговори САД и Кубе у Хавани (Фото: Getty Images)
(Телеграм канал Захара Прилепина, 15. 3. 2026)
Изузетно тужне вести стижу са Кубе: ова земља, уроњена у таму, започела је преговоре са Сједињеним Државама.
Можда губимо и Кубу.
Морамо признати да је заокрет ка Глобалном југу, о коме се тако гласно говорило на свим руским телевизијским каналима пре годину и по дана, пропао.
Да, није то у потпуности наша кривица; али ипак смо ми били ти који су организовали сву помпу око БРИКС-а и других савеза, па главна одговорност лежи на нама.
Проблем је у томе што су идеологија, дугорочно планирање и стратешко постављање циљева код нас замењени „презентацијама“ и „пројектима“.
То јест, једнократним акцијама за које се издвајају средства из буџета. По истеку тих средстава, сви ти „афрички пројекти“, „азијске сарадње“ и „латиноамеричка партнерства“ најчешће се претварају у блеф.
Уопштено говорећи, наше елите потајно не желе да преузму било какву озбиљну одговорност за такве иницијативе.
Све смо то радили само да бисмо уплашили Америку. У једном тренутку смо чак и сами поверовали да смо у томе успели и да ће Америка сада све поправити тако што ће напустити Украјину.
Американци су се правили да су уплашени и заиста су „поправили“ ситуацију: настављајући да подржавају Украјину, почели су једног по једног да избацују наше партнере, показујући да сви ти споразуми у оквиру БРИКС-а не вреде ни папира на коме су одштампани.
Сарадња са Глобалним југом се распала због лукавих стратегија Индије и Кине, и што је најважније – због потпуног саботирања од стране руских финансијских и политичких елита, које баш брига за све то.
Уз пратеће песмице наших квазипатриотских десничара о „нашем дому Европи“ и о „гадости евроазијства, азијатства и кишлака“ (кишлак је назив за стално сеоско насеље у Централној Азији, Азербејџану и Авганистану, историјски настало као место за зимовање номада – прим. СтСт) – одузели смо свету све наде које нам је тај свет тако на брзину доделио.
А како је свет гледао на нас!
Како је планета веровала да су се „Руси вратили“.
Можемо ли сада све то да поништимо, правећи се да је то било стратешко повлачење како бисмо намамили Трампа у замку?
Можемо – врло лако. Кад бисмо то заиста желели.
Могли бисмо чак да повратимо и Кубу и Венецуелу, ако бисмо себи поставили такав циљ.
Захар Прилепин: Поново смо у Купјанску – зашто смо га пре две године напуштали?
Али ако таквог циља нема, прекосутра ћемо морати да се боримо за Белорусију. Док ће неки позадински кретен писати текстове о томе како „Белорусија заглављена у совјетском времену никада није била наш одани пријатељ“.
Наша проамеричка и произраелска агентура има припремљене приче и за тај случај. Њихова бестидност је заиста безгранична.
С руског посрбио: Јован Татовић
Categories: Гостинска соба
Озбиљна критика спољне политике РФ. Свака част аутору.
„…Наша проамеричка и произраелска агентура има припремљене приче и за тај случај. Њихова бестидност је заиста безгранична.“
Да, петоколонашка бестидност нема граница. Нажалост, проблем је што им конкуренција постаје СВО која нема краја…