Свако од нас је војник српске културе, свако од нас у себи носи потенцијал и мисију да на лицу места, уживо и у свим комуникацијама разбија кодове специјалних операција које нам врше на отвореном мозгу и срцу
(Извор)
Овај кратак осврт пишем као жртва удруженог злочиначког подухвата. Учесници овог злочина против мушкости и националног достојанства су власници новосадских радио станица и власници, односно менаџери новосадских кафића. Злочин који траје и нема намеру да престане, назива се Југословенска музика.
Не знам за друге градове по Србији, али отров који се свакодневно сипа са радио станица по новосадским кафићима, продавницама и другим локалима, заиста постаје неиздржив. Новосађанин пије јутарњу кафу уз Вајту, купује јогурт и млеко уз Прљаво казалиште, а увече скокне на живу свирку, на којој му се интерпретирају хитови Џибонија, Северине и Тонија Цетинског. У последње време, нарочито су популарне тематске журке са југословенском музиком, као што је некад био случај са тематским журкама денс деведесетих.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Пре неки дан, седећи у једном локалу, нисам могао проценити да ли сам у Новом Саду, на чувеној Башчаршији, негде на обали најопеванијег потока на свету, Миљацке или у неком другом делу овог мултикулти градића, симбола духа распале Југославије.
Прво је Жера истакао да му сарајевско кишно јутро још увек броји кораке, потом је Лоша узвикнуо да је боље бити пијан него стар, онда је Кемо запомагао Сарајево љубави моја, да би ствар зачинио незаобилазни Дино Мерлин вечитим питањима, јел Сарајво гдје је некад било и да ли је којим случајем, Миљацка вода пресушила? Истичем и култног Харија Варешановића који је узвикнуо да га је страх да је воли као некада, јер његова душа њојзи припада.
Фалили су само ћевапи код Ферхатовића, гузата Селма која се нагиње кроз прозор, кахва из мале плехане џезвице, постер Јуке Празине и хук са Кошева.
После овог сарајевског блока, да се остатак Југославије, не би осетио запостављено, уследили су ванвременски хитови made in Yugoslavia, Џули, Нек ноћас чује се пјесма до Јадрана, Бонаца, Пиши ми фратело, Еј цуро шећеру, Гинем, Било је осам на Тргу цвијећа, Сава тихо тече, Суада и још гомила тужбалица и плакања која убијају мушки принцип, облик, потенцију, ерос и жељу за животом, сваког човека који је заокружио своје ставове о лешу који се звао Југославија. И не ради се овде више само о музичком укусу, ово је просто речено, културолошки терор, наметање југословенске призме, културних окова српском јавном простору. У прилог овој тези, наводим и чињеницу да се и данас у Новом Саду слуша Балашевићева нумера Трипут сам видео Тита. Заиста невероватне ствари.
Није толики проблем што се овом отровном течношћу напајају изгубљене генерације које су училе да се Тито воли више од маме и тате, оне су ионако у највећем броју, изгубљене за српску ствар, него је мука што се и млађим генерацијама, на овај начин, путем тог југо поп сентимента, утискује југословенска мрена, утопија о некаквој обећаној земљи у којој су сви живели срећно, спавали на клупи и јели здраве виршле из црвеног киоска. Исто тако, чињеница је да Србија од распада Југославије није изнедрила културни садржај који би супротставила вампирима из Југославије. Међутим, то се није десило јер је српска култура под окупацијом анационалних Југословена из Брозовог шињела, који и данас, као део дубоке државе, држе све важне позиције са којих се води културна политика. Србима није дозвољено да из комунистичког периода уплове у национални, да изврше културну самообнову и раскрсте са југословенском аждајом. Ништа боље није ни на подручју филма. Наиме, постоји више кабловских канала који по цео дан пуштају партизанске филмове, од Сутјеске и Неретве, до Партизанске ескадриле и Отписаних. Такође, и нови филмови које снимају наше анационалне ведете, одишу духом југословенства и Братства и јединства, као да се ништа није десило. О документарцима РТС и Титовим белим оделима, Јованкиним пунђама, Ранковићевом великом срцу, Крцуновом шарму и осталим болестима националног, јавног сервиса, не вреди трошити речи.
Појединци и групе које националној култури и музици прилазе на онај, аутентични, српски начин, потиснуте су, занемарене и стављене под једну врсту културних санкција. Све српско у јавности носи етикету нечег заосталог што нарушава status quo. Последица тога је да музичари у кафани, неретко одбијају да свирају било шта што малограђане може да помери из зоне комфора.
Свега овог не би било када би Срби имали национално достојанство и самопоштовање, кад би се запитали, па чекај, из тог мултикулти Сарајева, протерани су сви Срби који су тамо живели и стварали тај град, чек, па тај Мерлин је о Србима говорио све најгоре, писао песму за Алију. Такође, шта ћемо са Тузланском колоном или масакром ненаоружаних војника у Добровољачкој улици уз наслађивање уживо у ТВ преносу. Исто тако и Задар је такође, протерао своје Србе који су га градили, ни Јура Стублић није неки велики љубитељ Срба, као ни гомила других извођача из сусједства. Али, такав резон није могућ код народа који не поседује политичку свест о непријатељу, о којој је писао Карл Шмит.
Систем вредности: Дино Мерлин – антисрбизам или аутошовинизам?
Југословенски културни окупатор не би имао шансе да пороби српске душе, када би Срби схватили да се ратови, пре свега, воде на духовном плану. Када би се тај извикани дух Сарајева, сагледавао кроз ону призму, кроз коју га је посматрао Андрић, у својим делима, а касније Калајић и Капор, а не кроз наочаре безимених комунистичких апартчика, алкохоличара и пропалих фудбалера, тај дух би био одређен, онако како јесте, односно као дух махале, која се сурово обрачунава са сваким ко се усуди да се издигне изнад њене мочваре. А онда би престале и те илузије о раји која само жели да се игра лопте, пије пиве и једе ћевапа. Но, много је то за очекивати од народа, који и даље, после свих зала која су му учињена, није успео да дефинише сопствено становиште, програм и интересе.
Културна окупација је основ сваке друге окупације. Културна политика одређује општи ток и смер свих других политика. Непријатељ то добро зна и зато се ова дубока, југословенска куга није случајно запатила у Србији и њеном јавном простору. Превише је ту повезаних чињеница да бисмо све приписали случајности. Описана појава, уверен сам, један је од кракова специјалног, хибридног рата за преумљење Срба.
Разговор Александра Вучића и Светислава Басаре: Промена свести Срба биће најтежи посао (2014)
За крај, истакао бих Платоново становиште изнето у Држави према којем музика силази у дубину човекове душе и врши на њу највећи утицај. Она утиче на формирање карактера и човекову способност да препозна све оно што је лажно, несавршено и непотпуно. Платон, такође, истиче да ритмичка савршеност одговара савршеној форми, а да недостатак ритма одговара ономе што је, аморфно, безоблично. У нашем случају имамо млитаву музичку форму специјално креирану за гњецаву југословенску смесу.
Која су решења и шта нам је чинити, отворено је питање, али свако од нас је војник српске културе, свако од нас у себи носи потенцијал и мисију да на лицу места, уживо и у свим својим комуникацијама разбија кодове ових специјалних операција које нам врше на отвореном мозгу и срцу.
Categories: Гостинска соба
90% становништва Србије који су србског порекла су Југословени. Сваки Југословен горе поменут воли сваку другу нацију више од Срба. И даље Брозови Југословени се боре против „србске хегемоније“.
Врло важна тема и добро написано. Издвојио бих: „Исто тако, чињеница је да Србија од распада Југославије није изнедрила културни садржај који би супротставила вампирима из Југославије…Ништа боље није ни на подручју филма.“ Југословенска музика се слуша зато што постоје Југословени који желе да је слушају. Једна група се званично, на речима декларише као Европљани, друга као Срби, неки чак иду и у Цркву. Али СРЦЕ куца другачије. И ово је велика истина, „ми“, у равни коре великог мозга и „ми“ у равни срца. Оно што би требало, што је жељена слика и оно што јесте. Ова филтрирана слика Југославије где су остале само лепе успомене као у фото-албуму је такође велика истина. Суштина је да данашње генерације немају у крвотоку нешто друго, нама је и ДНК формиран на рок концертима, у мрачним биоскопским салама холивудског програмирања свести и подсвести и у оним шетњама једном годишње по разним „ривама“ и сад се за тиме уздише јер се за нешто друго и не зна. А то друго једни представљају као фолк примитивизам деведесетих, други као неку духовну, тешку неразумљиву, досадну мистику. Нема народне елите, интелектуалаца, људи који су сели па направили прво стратегију па у оквиру ње тактике замене културних фалсификата народним оригиналом, а нема јер су давно преумљени, јер су Срби Југославију доживљавали као проширену, нешто занимљивију Србију с морем, у којој ће моћи да живе срећно и површно као планктони на површини океана и да понекад оду чак и у Трст са осећањем надмоћи над Бугарима и Румунима који то не могу јер нису имали карактер да кажу НЕ кад је требало. То смо разумели, заволели, ово све после нам делује мрачније и горе, а за нешто друго не знамо, а нема ни ко да нам каже. И тако ћемо да постојимо без сопственог циља, смера, идеје као јефтинија радна снага и хранити се културним фаст фудом. Које је решење за цео народ? Нема га. Можда само за појединце уз доста напора и неразумевања средине. Да ли ће се нешто променити шире гледано? Неће. Имали смо изреку „продали су веру за вечеру“, за појединце из других народа. Код нас је већина продала и веру и много другог за вечеру и ту има неке правде да нам ово буде плата.
Мислим да пристајете превише значаја лаким нотама на овом простору. Сви смо сведочили да је Александра Пријовић продала колико концерата у Загребу па то не значи ни најмање да су ти људи србофили (шта више већина је супротно).
Добро је уочено и добро речено!
Као алтернатива југоносталгичној музици и филмовима нуди нам се јефтина порнографија у облику ђубретарске музике и филмских „урадака“ у облику филмова или серија у којима се нема ништа друго видети осим извештачене женске голотиње, сировог секса и шест камона мртвих са три цистерне крви. У тој музици уметнички (па и забавни) квалитет се мери величином силиконских **** и успаљених женских *****, надуваних усана и обнажених груди и женских међуножја. У филмовима и ТВ серијама је стампедо-трка ко ће дубље продрети у најтамније стране људске психе.
Тек по некад, у тој заглушујућој халабуци појави се по нека светла тачка. Засија, па је убрзо нестане у општем помрачењу ума.
Зато се не треба чудити што са свих радио-станица и ТВ треште југоносталгична музика, филмови и ТВ серије. Народ је једноставно жељан нечега иоле нормалног и квалитетног (истина је да у тој музици и филмовима има врло квалитетних дела). И ту „лежи зец“ подле, перфидне манипулације јавним мњењем: продати му рог за свећу, навући га поново на југословенство, интернационализам и глобализам. Само по себи, то и не би требало да буде тако лоше да није нашег горког искуства из непосредне прошлости у којој је крваво и вишеструко доказано да је у том систему вредности српском народу намењено место у канти за ђубре или отирача за ноге силнима и моћнима.
Никада није било лакше направити филм или ТВ серију. Знање је свима лако доступно, квалитетне камере су јефтине, са једноставним дроновима могуће је извести фотографске бравуре за које су Тарковском и Кјубрику требале велике екипе, скупа опрема и доста пажљивог планирања…
Таленат је међутим оно што се не може купити, заменити папагајски нагомиланом теоријом нити надоместити технологијом. Имамо ли талентоване писце, режисере, глумце, кинематографе… Имамо ли? Или имамо или немамо, крај приче.
@Проблем
А имамо ли публику?:-)
Кумунизам/титоизам/југословенство као једна интернационала
Европејсптво друга интернационална, континуитет и произилази из прве.
Од 1989 до 2000 за време Слобе је направљен дисконтинуитет. Оштрим резом је одбачен јужни ветар Синан Сакић, Кемал Маловчић, Шемса Суљаковић и сл који су доминирали. Шутнути су и Рокери с Мораву. Народна музика деведесетих коју је деген Рамбо Амадеус прогласио за „турбо фолк“ је била чиста српска музика, чисто Косово&Шумадија&Јужна Србија
Драгана Мирковић, Нино, Зорица Брунслик, и њена ода православљу „Све је љубав“, Весна Змијанац (Идем преко земље Србије) и други да не набрајам.
Поп музика такође фантастична, прелепе ноте.
На жалост пропашћу Србије 5 октобра, пропала је и музика као наш ослонац у тешким временима и наша најјача мека моћ. Поп сцена је уништена. Магле, Тропико бендови и сл су заменили поп, плус по неки шансоњер. Народна је расрбљена 100%. Појавио се и неки треш попут Десингерице, Де вита, музика сатанска која промовише марке и робни фетишизам и дно примитивизам и вулгарност. А све води Циа која је ушла у власништво наших дискографских кућа и музичких теве канала. Дакле рат против нас је на свим фронтовима..
Много добар текст с много неодговорених питања. Истина је да безлична сарајевска и хрватска мелодија убија у појам. Истина је и да је то све изашло из Тависток кухиње као и Битлси, Ролинг стоунс, Ароусмит и остали, сервирано за дефакто НАТО Титославију. Кад им је требало примирје и привид мира, онда је ишао ред Чоле, па Харија, па Жере, па Балашевића који је опевао судбину худу јер му госпођа није била верна, а кад им је био потребан рат онда ред Томпсона, па Баје, па Парног ваљка, руже хрватске…. Кад им је требало порнографија и убијање морала и породице ишао је ред Брене, ред Цеце, ред Крлеуше, ред авганистанског мелоса…
Србија је у НАТО од 1948. На власти су НАТО “ћаци”. У опозицији НАТО ђаци. НАТО кроји све – од тога шта слушамо, чиме нам се деца дрогирају, колико порнографије имамо свуда около, коцка…. Погледајте само српске избеглице из Дубаија – курве и лопови. На шта се нација свела!
Владика Ћулибрк који негира геноцид над Србима у НДХ, као и Аца Зулуфи Раковић, апологета про-НАТО Аце Србина и СНС скакаваца – су историчари рокенрола.
Музика није проблем. НАТО и Епштајн класа су проблем.
Већина народа ћути. Мора да им је све потаман.
Ја сам се освестио одавно. У војсци сам се преваром изјаснио као Југословен. Чудило ме тада, само два Југословена од 100 војника. Тада нисам ни знао за усташе ни злочине над СРБским народом. Данас, не купујем Хрватске производе већ тридесет година иако су наше продавнице прплављенр истим. Не улазим у албанске пекаре већ 15 година. Да купим бурек, купим леб код Албанаца – нека хвала, ***** **** **** **** ****. Немам мржњу према овима, али сам запрепашћен наивношћу Нашег Народа, која је већ прешла границу глупости
Ово за Нови Сад не чуди, увек је био тешка комплексашка провинција, Немој да се љутите. Што у односу на Београд (због величине), што у односу на мртви загроб (због бечких фасада, јел).
Ја не знам ко је уопште мислио да тиме што се досељавају Срби у Нови Сад и што сад има око 350 000 становника да ће ући у српство. Погледајмо Београд, који је заправо шумадијски град. Хорор.
За Нови Сад, погледајмо онај „дневњак“ пре 10 година популаран-вашар американштине и усиљеног западњаштва, хумор буквално преведен са енглеског. Што је најгоре, људескаре глумци делују сви деца избеглица из Крајине, поготово онај најуспешнији од њих, главати што сад има сопствени канал. О „државном послу“ да не започињем.
Садашњи млади 18-26 не могу да буду другачији од родитеља (тих југопројекцијом изгубљених генерација) чак и кад су бунтовни. То евентуално генерација која сад има од 30 до 40 година може своје клинце од 0 до 10 научи српству, ако смо иоле нормални. Не знам, нисам оптимиста, али Господ је с нама и Он ће нас повратити.
Почетком 2000-их је исто форсирана таква музика ,поготову хрватски извођачи, па се нешто није примила у народу.
Ево, сада је актуелан Тони Цетински и отказан концерт у Новом Саду. Нико не прича колико је било продатих улазница за његов концерт. Изгледа да је продаја слаба била, па је морао да потегне за измишљотином да би отказао концерт.
Жели ли неко да каже коју о томе како смо се требали бранити од тадашњега хрватскога рока?
Можда извучемо паралеле са тим да је данашња српска естрада и музика, па и филм често под страном продакшн.
И како то да су музички спотови претворени у свињски концетрат за индустрију абортуса?
„Културна окупација је основ сваке друге окупације. Културна политика одређује општи ток и смер свих других политика.“ Требало би ово написати на платну и платити авиончић за запрашивање комараца да кружи изнад сваког града у Србији, нешто дуже изнад Београда, а да се ово вијори иза њега.