Доносимо одломке из књиге Бранислава Нушића „Деветсто петнаеста –Трагедија једнога народа“, у одабиру Мирослава Здравковића
Фото: Ментални хигијеничар
Зашто је 1915. била гора од 1813?
– Поменусте и Ђунис мало час? – прекидох ја први тишину, обраћајући се питањем учитељу.
– Поменуо сам! – рече и ућута, па мало затим настави. – Од како знам за себе, ту сам први пут заплакао. Верујте ми, горко сам заплакао.
Веровао сам му, јер му је глас задрхтао у грлу.
– На Ђуниској станици заостали су од некуд вагони у којима је био натоварен наш војни музеј из Београда. Тај музеј је сва наша нова историја, историја наше стогодишње борбе, јер целога овога века што је за нама ми нисмо ни стигли што друго да радимо до да се боримо. Кад су већ власти напустиле Ђунис, кад је већ непријатељ заузео обе Мораве, светина у Ђунису разбија те вагоне мислећи да ће у њима наћи штогод што би јој могло користити или, ваљда, што непријатељу не треба да падне у руке. Требало је видети ону страшну и тужну слику. Разочарана светина узе да баца оне светиње, од којих је свака један део историје; узе да их баца и гази, разносећи их уз дивљу дреку и церекање. Када су из разбијених сандука покуљале оне „спрдње“ светина удари у кикот, и тај ми је кикот продро као усијано гвожђе кроз душу и, верујте, још ми бриди бол, још ме пече. Био је то онај крти смех лудака који се цери кад спази икону. Изгледало ми је као кад се човек, усред пламена у кући која гори, смеје смехом онога коме је величина трагедије замаглила душу и разум. Добош, којим је архимандрит Мелентије позивао негда народ на револуцију дочепао је један старац из последње одбране да начини себи столицу од њега; заставе, оне славне заставе, које су у рату за ослобођење водиле српску војску на Јавор и на Шуматовац, лежале су у блату под вагонима, или су њихове голе мотке бацане на ватру: деца су натицала на главе калпаке наших првих војника и јахали на копљима; цигани су навлачили старинске мундире оне славне жандармерије која је 1862 године изгинула бранећи Београд од Турака, а за њима је светина арлаукала и смејала се. Пушке, које је буковички прота благословио на Орашцу, и које су се прославиле на Мишару и Љубићу; пиштољи, који су некада почивали у кубурлијама славних војвода или им китили силаве, и онај пиштољ који је на Чегру прославио смрт Синђелићеву, и она пушка која је из руке малога Книћанина оборила Ћаја-пашу – све, све је то лежало по потоцима и по блату, по друму и по јендецима, све растурено, све побацано, све погажено. Изгледало ми је као да је неки зао дух пошао пред непријатељском војском, као кобна извидница, са задаћом да брише нашу историју, како би непријатељ наступао на рашчишћено земљиште са којега су покидане и почупане, сва прошлост, све успомене и све традиције.
Учитељ заврши, па пошто се нешто одмори, обрати ми се:
– Реците сад сами, не би ли се заплакали и ви да сте били на моме месту, да сте све то рођеним очима видели?
Ја нисам одговорио на то питање, а осећао сам да би и у овоме тренутку, кад ми учитељ казује, могао још горко заплакати да ми већ тешки догађаји, који су се провлачили кроз моју душу, нису пресушили сузе (догађај је неколико дана након смрти Нушићевог сина Бана – прим. МЗ)
– И кад помислим – настави учитељ искрено потресен – да су исто тако, или још горе, јер су пале у руке непријатељу, пропале и све друге наше тековине. Оно што смо за ових сто година, одвајајући од своје сиротиње, одвајајући од својих уста, прибирали и текли, не би ли и ми могли стати у ред цивилизованих народа; наши музеји, библиотеке, кабинети, збирке, документи и рукописи у којима лежи наша необјављена историја. Све, све је то пропало или ће пропасти, јер непријатељ који иде за нама, сажиже као усијана лавина и пали, руши, уништава.
– Све, све ће пропасти! – додадох и ја придружујући му се искреноме болу.
– Косово је било војничка пропаст, то није била пропаст народа – настави учитељ. -Несрећне тринаесте била је тежа пропаст, али, шта је имало тада да пропадне, кад ништа нисмо имали! Народ се склонио у збегове, а сила, која је преплавила земљу, прегазила је поља и ливаде. О првоме пролећу трава је опет озеленила, а народ је сишао из збегова. Данашња је пропаст тежа и страшнија; руше нам све, руше државу и руше јој темеље, затиру установе, и уништавају благо народно које смо сто година прибирали и текли. Кад се вратимо биће пусто и почећемо све испочетка. Али, тад неће бити довољно само да нам о пролећу озелени трава и народ се врати из збегова…
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 157-160. ЗД+ Београд, 2018.
Бранислав Нушић: Мајка Србија
Дијалог Нушића са мајком која је изгубила три сина и мужа током 1914. и 1915. године (прим. МЗ)
– Зашто? Питајте ме пре зашто да живим? Децу сам изгубила, кућу разорила… Па ипак, ишла сам довде (граница Србије и Црне Горе у Метохији – МЗ), вођена неком празном вером у нешто. Најзад, довде сам и могла ићи и донде још, до обала оне реке, али даље…
Заустих да кажем нешто, али ме она не сачека већ настави:
– Ја нисам слаба жена, ја нисам малодушна. Ја сам натчовечански поднела све болове који су се сручили на мене. Мени је мало било то, ја сам зашла по разбојишту – јер Србија коју смо прелазили није била ништа друго до разбојиште – и збирала сам у своју душу и туђе болове. Засузила сам сад над туђом невољом, заплакала сам над туђом несрећом. Моја је душа била набрекла јадима и невољама које сам саосећала као своје, и, у несрећи која је нашла Србију, ја нисам издвајала своју личну несрећу. Ја сам је на против унела у онај заједнички бол и унела га свег у моју душу. И носила сам и подносила по мучним путовима, по мразним ноћима, јер му је тај пут представљао известан разлог за живот.
– И зато он више не представља то?
– Јер… – заусти и замисли се, дуго се замисли, па настави – бол тражи себи храну, као и сваки осећај. У празној души бол звони лажним звуком, звуком неискрености. А храна то је вера, вера у оно што има доћи и ради чега се подноси бол; вера у нешто, вера у ма што. Донде, до средине онога моста, који се узноси над граничном реком, та ће вера већ догорети, у колико је још има у мени. Она трне у мојој души већ одавно и догорева као кандило у коме је дотрајало уље, али сад се већ гаси… Ја видим смрт, видим је очима као што сам некад живот видела и, она нема више оно одвратно, студено лице птице грабљивице, као што га је имала онда, кад му је тако често у походу доходила. Она се преобразила, њен је поглед благ, она се топло смеши, смеши се материнским осмехом; њене се груди надимају саучешћем и загрљај јој обећава утеху!
Госпа је све ово говорила са неким заносом и узбуђењем; говорила је као да се у томе часу будило у њој нешто моћно, нешто снажно, нешто што је дотле било ван ње и почело се уносити у њену душу, као нов непознат јој осећај, осећај јачи од смрти. Проширене зенице у очима јој казивале су да је она у овоме часу догледала нешто, што можда ми остали смртници не видимо и не можемо догледати. Њена црна силуета, издвојена из таме бледом месечином, имала је у томе часу нечега тајанственога; њено бело, воштано лице, по коме се заигравала лака и бледа пурпурна светлост, што се развила са црвене жеравице, изгледало је некако светитељски. Њена ми фигура, у томе часу, поче добијати нови облик; она поче у мојим очима да добија неко нарочито и ново значење које су полусан, који ми се стално наметао, и мистичан зрак месечев, допуњавали тајанственошћу и чаробношћу.
Бранислав Нушић: Бој на Чачку октобра 1915. – један топовски метак
Ко је она?
Није ли то бол свију нас смештен у једну душу, изражен у једној особи; онај бој, саздан и сабран из суза и крви, које су као две силне реке потекле нашом отаџбином; није ли то туга свију нас, саздана из дубоких рана, којима смо сви искрвављени, а представљен у једној особи? Ко је она? Није ли то она што раскрвављене душе и исцеђена срца слази озго са обала савских и дунавских, прелази Букуљу и Рудник, слази Шумадијом и Моравом, пење се на Копаоник и слази на Косово те пребраја гробове оних што су пали и прибира оне што су остали живи и доји их на недрима својим вером и поуздањем. Није ли то она, мајка нас свију, чији се живот свршава ту, на средини онога моста који се узноси над реком, јер се ту свршава граница једне државе која не постоји више?
Ко је она?
И, јесам ли ја будан или је ово привиђење које ми је у полусну изаткало из оне гомиле које је мало чес, већ својим првим питањем, изазвала у мени госпа у црнини? И, ако је то привиђење, зашто осећам једну неодољиву потребу да јој говорим једним новим, једним другачим језиком, језиком којим се исказују само велики, само истински осећаји?
- Не госпо, ви не смете, ви не можете, ви нећете умрети. Дубоке су ваше ране, безгранични су ваши болови, али их ви морате преживети. Ми можемо гинути, можемо умирати, али ви морате живети. Нисте ви она мајка што даје живот деци да би је преживела, већ она, која мора преживети своју децу. Ви морате живети, јер бол који је у вама мора живети, он не сме умрети, не сме ишчезнути. Из тог бола мора нићи наше поуздање, наша снага, наша крепост! Бол једног народа је огањ, у коме се његова снага прекаљује. Ви морате живети, јер у болу који је у вама, лежи једна велика мисао, а та мисао не сме умрети, она се, на против, умивена нашом крвљу и сузама нашим, мора узнети чистија, светлија још. Видели сте оне силне гробове што су остали за нама, у њима су деца ваша; видите ли ове снежне планине које се око нас узносе, и у њима су деца ваша. И једна вас и друга зову себи и једна и друга ишту мајку. Она у планини да их задоји поуздањем, она у гробовима да им буса гробове и пали свећице, и прелива их материнског сузом. Пођите најпре за живима, мртви ће вам то опростити, мртви ће чекати. Пођите тамо у планине, подржите, прихватите оног ко посрне, засузите над оним који клоне, приберите децу расуту по туђим планинама, задахните их новом вером и доведите их опет на наша поља. Краљеви немају ту моћ, војсковође то нису кадри, али ви сте осећај, ви сте мисао; а осећај и мисао су кадри и мртве да из гробова врате у живот. Кад тај посао завршите, вратите се тамо где су гробови, вратите се тврда срца као Југовићка, и обиђите их све; обиђите их и прекадите дахом душе ваше, прелијте их сузама очију ваших, нека би и мртви осетили сузе оне мајке, за коју су они животе своје дали; нека би има тако земља била лака!…
Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 462-465. ЗД+ Београд 2018.
Бранислав Нушић: Наполеонова 1812. и српска 1915.
– Ово је страшно! – жали се један грађанин мајору који је пред њим. – А тек је први дан путовања; нашта ћемо ли наићи сутра, а нашта прекосутра?
Мајор ћути, не обзире се и корача даље.
– Ово је право Наполеоново одступање са Москве! – гунђа даље грађанин.
– Горе је ово, друкчије је ово! – окрете му се мајор. – Наполеонова је војска одступала као победилац, а не као побеђена. Наполеонова је војска, 1812, сачувала сву форму одступања тако да је руски ђенералштаб и даље правио планове о местима где ће се Французи задржати и примити ту борбу, а Французи су и сами веровали да ће примити ту борбу. Па онда, 1812. године, одступала је кроз сметове и мочари једна војска, одступајући, а није народ и, што је најглавније, француска се војска, одступајући, враћала у отаџбину и сваки корак који је њен војник учинио, ма како тежак пут био, знао је да га води ближе отаџбини. А ми идемо све даље од отаџбине, ни напуштамо отаџбину; ми не знамо куда ћемо!..
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 425. ЗД+ Београд 2018.
Бранислав Нушић: Крематоријум српске државе у Пећи
Оно страховито ватрено огњиште, које смо сад из близине посматрали, изгледало је као нека огромна ломача припремљена да на њој буде спаљен читав један народ због јереси вере у слободу. Рекао би човек да се земља упалила, или још пре, као да је од силног пламена који јој је буктао у утроби, напрсла, па из тог ждрела сад извире жар и пламен. Из тога жара, као да га неко џиновским жарачем подстиче, расипају се по гдекад читави усијани снопови и безбројни ројеви варница, као најраскошнији ватромет, узносе се у мрачне облаке дима којима је застрто небо те се отуд враћају као ватрена киша.
И ако нас је умор сломио, нисмо могли не застати у месту приковани, посматрајући са запрепашћењем овај необичан призор који је за нас још био загонетка. Тргао нас је бат коња на коме је јахао официр. Био је мој познаник, један од оних младих и интелигентних људи који је за време мира покушао и пером да се послужи. Рекох му своју и нас свију невољу и он посла два војника из патроле да закуцају на разна врата те припитају не би ли нас ко под кров примио.
– А шта је оно тамо? – запитах га показујући на пожар изнад вароши.
– Крематоријум српске државе! – одговори официр гласом кроз који је звонио дубок бол.
– Оно смо ми упалили?
– Да ми, да би сагорели све што нам је још остало.
И узе ми казивати шта је све пождрао тај пламен. Кола топовска и и топовске каре, лафете, аутомобиле, шаторе, алате, болничке опреме, архиве рачунске књиге и акта разних канцеларија и многе, многе друге скупоцене предмете које смо мучно и годинама текли.
Бранислав Нушић
– И видите ли – додаде официр – каква је то игра судбине, како је то фатално, да се баш ово место, где сагоревамо последње остатке српске државе, зове Пећ.
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 480. ЗД+ Београд 2018.
Бранислав Нушић о неискрености саучешћа
Госпу у црнини обли читав поток суза и прекиде причање. Изгледало је као да више неће наставити.
Ја је не узнемирих питањем зашто се тако горко заплака при спомену свога детета, јер сам још мало час уочио кад је поменула дете, да га не носи са собом. Оставио сам је њеној тузи, пун горког искуства да је у тузи најбоље оставити ожалошћенога самом себи и своме болу. Сви други осећаји дају се донекле и делити, туга је осећај који се не да ни с ким делити. Саучешће је у тузи често пута увредљива фраза, кад се каже зато што је то ред, кад се каже из учтивости. Учтивост је у најчешће случајева неискреност обучена у лепу форму, а неискреност је порок у моментима туге…
Оставио сам је самој себи, нека у њој превре бол и одиста, кад после извеснога времена обриса влажне очи, она дубоко уздахну, диже главу и сама настави:
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 324. ЗД+ Београд 2018.
Бранислав Нушић: Патриотизам гимназијалца
У том стиже у авлију, сав задуван и зајапурена лица, дечко, гимназиста, чија мајка од синоћ већ, још од ране зоре, крши руке бринући где је. Дечко је још синоћ казао мајци да он неће да бега, он хоће с браћом да погине, бранећи Београд, али је мајка мислила да су то само голе речи неискуснога детета од шеснаест година, када је младост, још нетакнута грубошћу стварности, тако лепа, бујна и свежа.
ДЕВЕТСТО ПЕТНАЕСТА: трагедија једнога народа | Препорука за читање #31 (Бранислав Нушић)
И када је мајка, милујући му бујну косицу, пуних очију суза, рекла:
– А ко ће мајку да брани?
Младост, неоскрнављена животом а опијена славом оружја, одговори јој без милости:
– Зар си ти једина мајка? Кад би сваки Србин мајку бранио, ко би Србију?
Али то је био обичан разговор, често понављан у свакој кући где понос недозрела мушкарчића казује прву мушку реч. На то смо ми мајке навикнуте, али се увек заваравамо да су то само детиње, непромишљене речи.
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 321-322. ЗД+ Београд 2018.
Бранислав Нушић о чиновнику са рачунском књигом (и Здравковићем)
Опет неко лупа. Тако ће то ваљда целу ноћ.
– Ко је то? – пита онај глас из дима који се стално буни кад наиђу нови гости.
– Чиновник! – одговара глас с поља.
– Па и ја сам чиновник! – одговара му глас изнутра.
– Морате ме пустити, имам архиву и рачунске књиге са собом! – говори онај с поља званичним гласом.
– Е, одговори глас изнутра – онда извини. Ја сам мислио ко други па да те пустим. А овако метни ти братац рачунске књиге под главу, а покри се архивом, па лепо проспавај!
– Ама, ко је то унутра? Продра се онај с поља још званичније и удари ногом у врата.
– Не лупај, бре, да те сад не вежем. Овде је дивизијски штаб, пуковник Здравковић!
Онај с поља ућута, не проговори ни речи, него, преплашен, одмаче од врата.
Сви ударише у смех, а онај што се огласи за пуковника Здравковића додаде задовољно:
– Јеси ли видео како подви реп?
– А што га, болан, не пусти? – запита неко са друге ватре.
– Е, досадише ми те државне архиве и рачунске књиге! Ама целим путем, кола, коњи, све је то потребно за рачунске књиге, а кад тамо, а ти на колима видиш неке жене и кућевни намештај. Па још док се бегало железницом, господа с архивама и рачунским књигама траже засебно купе, па се у њима коцкају на путу, а ми војници мрзнемо и киснемо на отвореним вагонима. А знам сигурно да ни један од те господе неће спасти државне архиве и рачунске књиге, него би хтела да оне њих спасу!
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 252-253. ЗД+ Београд 2018.
Бранислав Нушић: Отаџбина
Мој муж нас је на свој начин све у кући васпитао. Реч Отаџбина је за нас била тако чист и узвишен појам, да смо је са идолопоклоничком преданошћу замишљенога божанства изговарали. Отаџбина је била све, изнад свега, старија од свега. Када је мој покојни муж изговарао реч кућа, реч породица, изговарао их је са поштовањем и топлином, али, кад би изговорио реч Отаџбина, њему би се узнеле груди и у гласу му је било нечег звонког и свечаног. Када је полазио у рат, ми нисмо смели сматрати то за тужан растанак; када се вратио рањен, ми смо се морали поносити тиме. Када је други пут дошао, са тешком раном у грудима, и лебдео измеђ живота и смрти, говорио нам је често – и мени и најстаријем сину: „Не смете ме жалити ако подлегнем рани; треба жалити оне који нису испунили дужност према Отаџбини, а не мене који сам је испунио!“
Доцније, кад је полазио у бугарски рат, он је веровао да ће га преживети, али је веровао и то, да њиме неће бити завршен низ ратовања на Балкану. И тада је рекао: „О, борићемо се још заједно, раме уз раме, ја и мој син, и пашћемо један крај другога, као они што су их опевале народне песме!“
Мој син је био срећан када је слушао ове очеве речи; у њему се развијао мушки понос и осећање дужности према Отаџбини. Његов младићски идеал већ тада био је да падне на бојишту за Отаџбину. Када сам му ја доцније, у својој материнској себичности, говорила да има и других бојишта где се може борити за Отаџбину, да има и других дужности које Отаџбина тражи од својих синова, он ми је горко пребацивао и молио ме да не вређам успомену на његовога оца.
Са таквим васпитањем мој је син отишао у рат. Ја сам морала да стегнем своје материнско срце и нисам смела, исто као оно отац кад је полазио, да сматрам то за тужан растанак. И он ми је, као и отац, говорио, када је долазио на виђење:
Мораш да будеш храбра, не смеш вређати очеву успомену. Ако се и деси да погинем, мораш стегнути срце, мораш се измирити с тим да сам испунио своју дужност!
Обећавала сам му, све сам му обећавала, а са сам сама знала колико је душевних патња изазвала у мени слутња да бих га могла изгубити. Ни пред ким нисам смела исказивати своју стрепњу, и пред светом сам се показивала горда што је син заменио оца. Тако је он желео. Једини повереник мојих слутња и мојих болова био је гроб мога другога сина. Тамо сам често одлазила, тамо сам се почела мирити с мишљу да је боље и у рату но у гробу.
Бранислав Нушић, „Деветсто петнаеста –Трагедија једнога народа“, стр. 358-360. ЗД+ Београд 2018.
За Стање ствари приредио: Мирослав Здравковић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар