Нека је Миланковић 100 пута Србин и највећи геније, тај његов календар, иако је математички најтачнији, за веру и спасење душе не игра никакву улогу

Фото: ФБ страница Историја Срба

Данас је 12. децембар по нашем црквеном календару и наша Црква данас прославља Светог Спиридона Чудотворца.

Из неког разлога, сваке године на овај дан, видимо притиске у медијима и од стране наших безбожних елита да би данас требало да прослављамо Божић, јер бисмо на тај начин тобоже ишли у корак, са некаквим “нормалним” светом.

Ми се уопште не слажемо са тим!

Као и сваке године и данас ћемо да објаснимо зашто ми Срби никада нећемо да славимо Божић на данашњи дан, као “сав нормалан свет” или као православни Грци, Бугари и Румуни.

Кад прочитате ово биће вам јасно зашто не можемо да прихватамо реформу црквеног календара нашег прослављеног научника Милутина Миланковића, кога је Синод СПЦ ангажовао да израчуна најтачнији математички календар.

И зашто се још увек држимо математички нетачног јулијанског календара?

Најпростији одговор на та питања је да Црква (наша Православна) није астрономско или математичко друштво, већ је Црква Богом дата заједница између људи и Бога, коју је Бог створио у циљу спасавања људских душа.

Сам Христос је при оснивању ове наше Цркве рекао:

“Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16:18).

Обратите пажњу, није рекао црквЕ, већ једну ЦрквУ.

Нигде у Светом Писму нећете пронаћи полемику око правилног датума прослављања хришћанских празника, нити је то уопште тема која је од значаја за мисију Цркве.

Тачно рачунање времена је потпуно невезано за црквену мисију и потпуно је неважно који је календар астрономски и математички прецизнији.

Спасење душе је чињеница, која не долази из прецизне математике или астрономије.

Уосталом, сам Бог је изнад времена, математике, логике и астрономије и ако Богу није сметало да пошаље Сина свог Јединородног међу људе који су користили математички нетачан Јулијански календар у то време, зашто би то сметало нама данас?

Шта је важно знати у вези ове проблематике?

Традиционално, Православна Црква се држи Јулијанског календара. Тај календар је смислио и увео чувени римски конзул и војсковођа Гај Јулије Цезар 46. године п.н.е. и тај календар је важио у римској држави у време рођења Христа Спаситеља, као и у време његове смрти и распећа.

Дакле, када се Христос родио у време владавине Цезаревог наследника принцепса Октавијана Августа, важио је Јулијански календар.

Исти тај календар су званично установили као једини важећи у Цркви и Оци Првог васељенског сабора, одржаног у Никеји 325. године н.е. у време владавине рођеног Нишлије Светог римског цара Константина Великог.

И ту би требало ставити тачку на питање календара јер је оно тада решено за сва времена на Првом васељенском сабору.

Међутим, пошто је просечна година у Јулијанском календару била незнатно дужа у односу на тропску годину, изазивајући да пролећна равнодневица полако иде уназад у календарској години, 1582. године, римски папа Гргур XIII уводи грегоријански календар кога данас користе све световне власти, као и римокатоличка и све протестантске заједнице на свету.

Грегоријански календар је решио ту нетачност избацивањем извесног броја дана, да би се календар колико-толико вратио у синхронизацију са годишњим добима, односно, тропском годином, и малим скраћивањем просечног броја дана у календарској години кроз избацивање три јулијанске преступне године на сваких 400 година.

Из нама незнаног разлога, у 20. веку су цариградски патријарси (којима манипулишу турска власт и ЦИА) почели да се осећају нелагодно и инфериорно у односу на запад, због коришћења традиционалног јулијанског календара, посебно у време патријарха Мелентија.

Из тог разлога, смишљен је тзв. Реформисани Јулијански календар.

Као основа те реформе узет је математички најпрецизнији календар нашег научника Милутина Миланковића.

Маја месеца 1923. године, на једном необавезном саветовању Православне Цркве у Цариграду, препоручен је помесним јерархијама Миланковићев реформисани јулијански календар, ког наша СПЦ са пуним правом још увек није усвојила и надамо се да га никада неће усвојити.

По Миланковићевој реформи Јулијанског календара, сви НЕПОКРЕТНИ црквени празници (попут Божића, Богојављења, Велике или Мале Госпојине, Петровдана, Никољдана, итд.) ће се рачунати по том (Миланковићевом рачунању) тј. по Реформисаном Јулијанском календару, а сви ПОКРЕТНИ празници (најчешће везани за Васкрс) ће се рачунати на стари начин, односно по Јулијанском календару или тзв. васкршњој пасхалији.

Зато данас све православне сестринске јерархије славе у исто време покретни Васкрс и све остале покретне празнике (Грци, Бугари, Румуни славе са нама Васкрс) али се по питању непокретног Божића и других непокретних празника разилазе.

Тако данас Божић славе цариградска, атинска, александријска, румунска, антиохијска, кипарска, бугарска црква, док Божић 7. јануара славе руска, српска, јерусалимска и грузијска црква, као и Света Гора.

Зашто не треба прихватити Реформисани Јулијански (Миланковићев) календар и зашто Срби не треба да славе Божић на данашњи дан?

Најпростије објашњење је зато што Срби на пример не желе да славе Ђурђевдан на Васкрс или Ђурђевдан у сред Васкршњег поста.

Ево какве аномалије производи тај Миланковићев (Реформисани јулијански календар):

1) СИЛАЗАК БЛАГОДАТНОГ ОГЊА У ЈЕРУСАЛИМУ

Већ готово 2.000 година се дешава да Благодатни огањ у Цркви Христовог Гроба у Јерусалиму силази искључиво на Велику Суботу по старом календару односно по православноj пасхалији или рачунању Васкрса, чега се као покретног празника и даље придржавају све помесне цркве.

Благодатни огањ силази искључиво на молитве православног Јерусалимског патријарха и искључиво њему једином на чудесан начин се пали свежањ од 33 свеће сваке године и то по старом календару.

Западне црквене заједнице су се одрекле православног рачунања Васкрса увођењем Грегоријанског календара и западне пасхалије.

Данас имамо јасне историјске описе чуда силаска Благодатног огња у историјским изворима за више од 1.000 година, но имамо и документоване покушаје римокатолика, још од крсташких дана, нарочито од стране Фрањеваца, да и они учине исто на дан када они празнују Васкрс.

Када би се Васкрс славио по формули коју користе римокатолици пропустили бисмо овај изузетно важан и чудесни догађај, који предводи једино Јерусалимски Православни патријарх.

2) ПРАЗНОВАЊЕ ВАСКРСА

Православна пасхалија заснована је на редоследу новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. Зато у неку руку прати јеврејску пасхалију.

У години земаљске смрти Господње на Часном Крсту, јеврејска Пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана Христос је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана—васкрсао.

Зато су збивања страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, повезани са јеврејском Пасхом.

Још од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Васкрс празнује после јеврејске Пасхе у већини источних црквених општина тада јединствене Хришћанске Цркве. То су овековечили и Свети Апостоли који су одредили да се хришћанска Пасха (Васкрс) празнује после јудејске (7. правило Светих Апостола).

Васкрс се у првим вековима ширења хришћанства у неким местима славио различито. У Риму се славио, рецимо, на дан јеврејске Пасхе, у Александрији пре јеврејске Пасхе итд. Због тога се ова неусаглашеност нашла као једно од питања на Првом Васељенском Сабору 325. године које је требало решити.

Свих 318 Светих Отаца Првог Васељенског Сабора у Никеји (међу којима је као епископ мирликијски учествовао и најпопуларнија српска Крсна Слава Свети Никола, на пример) донели су уредбу “орос” ο Пасхи (Васкрсу), која забрањује да се она празнује с Јеврејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског Сабора:

“Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји… ο светом празнику спасоносне Пасхе (Васкрс), да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства”.

Тиме је једном за свагда стављена тачка на питање празновања Васкрса (која, хтели ми или не, нови Грегоријански календар) мора да се слави по старом Јулијанском календару тј. пасхалији.

Римокатолици (а за њима и сви протестанти) престали су да се држе овог још увек важећег правила увођењем Грегоријанског календара 1582. године.

3) РЕКА ЈОРДАН МЕЊА ТОК НА ЈУЛИЈАНСКО БОГОЈАВЉЕЊЕ И ПОЈАВА ТАВОРСКОГ ОБЛАКА НА ЈУЛИЈАНСКО ПРЕОБРАЖЕЊЕ

У Светој Земљи имамо још два велика чуда која се сваке године дешавају искључиво по празницима који прате јулијански календар.

На јулијанско Богојављење, 18. јануара, река Јордан, на којој је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, сваке године река мења ток, узбурка се и почиње да тече узводно.

Пошто Патријарх јерусалимски освети воду, река Јордан престаје да тече својим током и тече на супротну страну.

Чим се крстови патријарха и свештенства спусте у мирну воду после молитве, река почне да мења свој ток за неколико минута.

Тог феномена нема две седмице раније када Богојављење обележавају римокатолици по грегоријанском календару.

На јулијанско Преображење, 19. августа, на планини Тавор у Израелу, на којој се преобразио Господ наш Исус Христос и почео пред Апостолима да сија јаче од сунца, сваке године појављује се благодатни Таворски облак.

По правилу, у августу је време у Галилеји суво и без облака, што је овај чини феномен невероватнијим.

Још једна занимљива чињеница је да се облак спушта само на православну цркву, а приближавајући се римокатоличкој базилици, он нестаје.

Штавише, када римокатолици славе празник Преображења Христовог на планини Тавору две седмице раније, не појављује се облак.

4) ЂУРЂЕВДАН У СРЕД ВАСКРШЊЕГ ПОСТА

Често се дешава, када Васкрс пада у недељу након 23. априла, да се Ђурђевдан (6. мај/23. април), који је један од најсвечанијих празника у Срба, празнује у сред поста.

Пошто је по типику Православне Цркве одређено да Васкрс не може да падне на Ђурђевдан (постоји аномалија која се догађа једном у миленијуму да се то деси) тј. да се Васкрс празнује обавезно пре Ђурђевдана, наша браћа Румуни, Грци и Бугари имају огроман проблем, који се десио прошлог Васкрса, како да прославе Ђурђевдан и многе имендане у сред строгог поста?

И ту се дошло до мало је рећи комичног решења.

Наиме ове јурисдикције (грчка, бугарска и румунска) одлажу прославу Ђурђевдана до Васкршњег понедељка. На Васкршњи понедељак (ако празник падне у сред поста) се слави и Ђурђевдан.

Тако када бисмо прихватили Миланковићев реформисани календар често би се дешавало да не можемо да прославимо Крсну Славу Ђурђевдан на тај дан, већ бисмо прославу морали да одлажемо за Васкршњи Понедељак.

5) ПРАЗНОВАЊЕ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА И “ПЕТРОВСКИ” ПОСТ

Православна Црква поштује ове велике апостоле на тај начин што је пре њиховог празника (29. јуна по јулијанском календару) одредила пост.

То је један од 4 вишедневних постова: Божићни, Васкршњи, Петровски и Госпојински.

Петровски пост може да траје од 8 до 42 дана.

Али са увођењем новог (Реформисаног Јулијанског тј. Миланковићевог) календара, овај пост се, супротно канонима и пракси, у потпуности скраћује.

На пример, када се Васкрс празнује у периоду од 20. до 25. априла, Петровски пост се потпуно изоставља, јер за њега не остаје времена. То је данас међу православним Грцима, Бугарима и Румунима редовна појава и то представља чисто кршење канона.

Једноставно, код њих се дешава да им Петровски пост траје свега пар дана или га ни нема уопште, што је незамисливо по православној пасхалији и Јулијанском календару усвојеном 325. године.

Разлог за ову забуну и скраћивање Петровског поста је управо мешање покретних и непокретних празника по два различита календара.

6) ПРАЗНИК ОБРЕТЕЊА ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Слави се од среде Месопусне недеље (најраније) па до уторка четврте недеље Великог поста (најкасније). Ове оквире грчки, румунски и бугарски новокалендарци у Православној Цркви потиру, јер они све непокретне празнике славе тринаест дана раније.

7) ПРАЗНИК БЛАГОВЕСТИ

По Типику Православне Цркве, Благовести се празнују у раздобљу од четвртка треће недеље Великог поста па до среде Светле седмице. Међутим, са увођењем реформисаног јулијанског тј. Миланковићевог календара, време празновања Благовести постаје од петка прве недеље па све до четвртка шесте недеље Великог поста противно канонима и пракси.

8 ) СИТУАЦИЈЕ КАДА НЕПОКРЕТНИ ПРАЗНИК ПАДНЕ У ИСТИ ДАН КАДА И ПОКРЕТНИ

За све те случајеве, Црква је установила тачан богослужбени поредак. Реформисани Јулијански тј. Миланковићев календар руши установљени вековни црквени поредак.

Зато се код новокалендараца (Румуна, Бугара, већине Грка) никада не могу празновати Благовести у дане Страсне седмице, нити може бити Кирио-Пасхе, односно празновања Благовести на сам дан Пасхе (Васкрса), чиме се отворено крши црквени устав или Типик.

Ово су само неки од примера аномалија које настају када се инсистира на увођењу новоизмишљене праксе која постоји у Грчкој, Румунији и Бугарској.

Плус, не треба заборавити да свака сестринска православна јурисдикција која је усвојила Реформисани Јулијански тј. Миланковићев календар се суочава са бројним расколима и неканонским старокалендарским покретима који бујају већ деценијама.

Како смо ми Срби као народ склони поделама и расколима, одмах би један велики раскол никао по питању календара, уз већ незалечени македонски раскол и прогон блаженопочившег владике Артемија и формирање Епархије рашко-призренске у егзилу.

Не треба по овом питању измишљати топлу воду. Само се запитајмо, зашто Света Гора не прихвата Реформисани Јулијански тј. Миланковићев календар, иако је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије која такав календар прихвата?

Или зашто Јерусалимска патријаршија не прихвата Реформисани Јулијански тј. Миланковићев календар?

Мислимо да је одговор јасан.

Чак и код римокатолика у Јерусалиму и Светог земљи постоји тенденција поштовања Јулијанског календара јер су у том граду главне свечаности везане за Православно празновање Васкрса. Недавно је Ватикан допустио јерусалимским римокатолицима да славе Васкрс по православном, а не по римокатоличком календару. Толико о моћи Јулијанског календара и то на месту на коме је он најважнији.

Треба се у овом смислу одупрети глобалистичким елитама и држати добре традиције коју су установили и пратили наши Свети преци и црквени Оци.

Само треба поставити неколико питања:

— Да ли је случајност што је Христос (Месија, Спаситељ) рођен баш 46. година након стварања Јулијанског календара у Римском царству које је обухватало и данашњи Израел?

— Да ли је случајно што је управо тај математички нетачни Јулијански календар важио у Римском глобализованом земаљском царству у доба Христовог проповедања на земљи?

— Да ли је случајно то што су Васељенски сабори и Свети Оци учесници тих сабора установили баш тај римски “јулијански” календар за рачунање времена у Православној Цркви (подсетићемо: основни извори православне вере су Свето Писмо, Свето Предање, одлуке 7 Васељенских сабора и консензус очева Цркве по питањима вере)?

— Зашто се верници не би препустили вољи Божијој (“нека буде воља Твоја” из молитве “Оче наш”) па нека нас Бог упути који календар ваља а који не (јасно је да нас је већ готово 2.000 година увелико упутио)?

Нема потребе, према томе, да се некакав папа Гргур XIII или наш научник Миланковић баве питањем који ће се календар користити у СПЦ, јер је то питање одавно решено на Првом васељенском сабору 325. године и то треба поштовати.

Нека је Миланковић 100 пута Србин и највећи геније, тај његов календар, иако је математички најтачнији, за веру и спасење душе не игра никакву улогу.

Једину улогу тај Миланковићев календар може да има у математици и астрономији, а не у Цркви.

Нећемо ваљда Бога да приближавамо људима и људским мерилима, већ ваљда треба инсистирати да се људи приближавају Богу.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Историја Срба)

Categories: Гостинска соба

Tags: Божић, Милутин Миланковић, грегоријански, календар, јулијански