Од добити коју Запад остварује у енергетски најбогатијем делу света од пораза сила Осовине 1945. застаје дах. Кратак преглед региона може нам помоћи да истакнемо шта је изгубљено и назначимо правац даљег кретања

Тарик Али (Фото: Википедија)

Победник узима све. Пре сто година, после завршетка Првог светског рата, Британска империја и њена савезница Француска разбиле су стари арапски свет којим је владало Османско царство, створиле нове државе (Ирак, Либан, Саудијску Арабију), кнежевине и испоставе (Заливске земље, Јужни Јемен) и марионетске државе (Египат, Иран), и поставиле темеље на којима ће после Другог светског рата бити изграђен Израел.

Победник узима све. Сто година касније, после пропасти комунистичког света, славодобитне Сједињене Државе брзо су почеле да балканизују арапски свет и уклањају све стварне и измишљене претње сопственој хегемонији. Данак ратова у 21. веку који су уништили Блиски исток стравичан је по свим мерилима. Како империјални стратези у Вашингтону гледају на ситуацију коју су створили? „Слобода“ и „демократија“ још су удаљеније него што су то биле под ауторитарно-националистичким арапским диктатурама. Чак и најциничнијим припадницима особља Беле куће и Пентагона тешко успева да у јавности оправдају створени хаос.

Само током прошле године, окупирани палестински сегмент арапског света био је изложен најзверскијим нападима Запада, који је деловао преко Израела, свог увек лојалног релеја. Средњовековни Крсташки ратови били су брутални, али чињеница да ниједна страна није имала технички надмоћно оружје значила је предност за Арапе јер су се они борили на својим територијама. Овог пута су западни савезници изгладњивали и убијали Палестинце. Слике дечјих тела које прождиру пси на пустим улицама језив су симбол природе тог разарања. Британски премијер сад настоји да убеди Трампа да промени дефиницију геноцида како би избегао будуће невоље са законом. То је западна цивилизација/варварство на делу. Зачудо, судећи по његовим речима, Трамп је можда мање склон убијању него што је то вођа британске Лабуристичке партије.

Чини се да је америчка хегемонија у региону безмало потпуна. Сједињене Државе су се упустиле у глобалну политику „подели, окупирај, купи и владај“. Оно што је полетно започело југословенским грађанским ратом сад је стална особина америчке стратегије, коју подржавају Британија и већи део Европске уније. Од добити коју Запад остварује у енергетски најбогатијем делу света од пораза сила Осовине 1945. застаје дах. Кратак преглед региона може нам помоћи да истакнемо шта је изгубљено и назначимо правац даљег кретања.

Саудијска Арабија

Први Трампов инострани телефонски позив после инаугурације 2025. био је упућен саудијском крунском принцу Мухамеду бин Салману (МБС). Мало ко се томе зачудио. Истина, МБС је наредио да се погуби и раскомада његов критичар Џамал Кашоги, који је подржавао друго крило краљевске породице и редовно писао за америчку штампу критикујући принца због ултралиберализма и уплитања у јеменски рат. Кашогијева породица била је исмејана у Градовима соли, чувеној тетралогији изгнаног саудијског романописца Абдурахмана Мунифа.[1] Кашогијев ујак био је лични лекар оснивача монархије Ибн Сауда и постао је богат и утицајан бизнисмен. Због блискости са саудијском и јорданском краљевском породицом Кашоги је уобразио да је недодирљив и то га је коштало живота. Добро расположен, ушетао је у саудијски конзулат у Истанбулу да извади лична документа. Ту га је сачекао МБС-ов тим убица, или firqat el-nemr („одред леопарда“). Убили су га, раскомадали и уредно спаковали у више пакета. Турска полиција је све снимила пошто је конзулат, наравно, био под надзором. Спречено је да Кашогијеви остаци напусте земљу, а Ердоган је Принца-Леопарда подвргнуо глобалном преиспитивању. Амерички новинари – Кашогијеве колеге – изјавили су да су шокирани и Кашоги је добио насловницу Тајмса и одговарајући некролог; али МБС је био безбедан. Узнемиреност је ускоро прошла. Кад су Израелци убили 200 палестинских новинара у Гази, чинило се да је убиство једног Саудијца, упркос његовим контактима у високом друштву Ријада и Вашингтона, безмало ситница.

Саудијски циници који подржавају МБС-а могли би указати на то да је модернизација Саудијске Арабије увек захтевала уклањање дисидената. Кад су Британци створили то краљевство после Првог светског рата, његове структуре је организовао свети Џон Филби из британске обавештајне службе. Пошто је течно говорио арапски и познавао тумачења Курана, кренуо је у потрагу за поузданим савезницима против Османског царства. Изабрао је најфанатичнију исламску секту која је била доступна, вахабије, ујединио је с једним локалним племеном које се могло лако контролисати под не баш бистрим вођством, одбио је и изоловао способније не-вахабије на полуострву, и затим ту комбинацију окренуо против Османског царства. За вахабије је већински ислам – сунити и шиити – био непријатељ. Њихови кључни људи стављени су на империјални британски платни списак. Био је то мајсторски потез; потомство које је касније произвео тај брак – остаци Ал Каиде и Исиса – данас наставља ту традицију.

Током Другог светског рата Британија је предала блискоисточну краљевину Сједињеним Државама. Церемонија се одиграла на Дан заљубљених 1945. Место радње био је амерички брод Квинси, усидрен у Суецком каналу. Председник Рузвелт и краљ Ибн Сауд потписали су конкордат којим се гарантује владавина једне породице. Рузвелт је задржао монархију као заштиту од радикалних националиста и могуће комунистичке претње.[2] О томе се није разговарало. Рузвелт је започео разговор на Квинсију упитавши краља који је његов став према јеврејским избеглицама у Европи. Шта би по његовом мишљењу требало учинити? У записнику тог разговора стоји:

„Председник је од Његовог Величанства затражио савет о проблему јеврејских избеглица које су протеране из својих домова у Европи. Његово Величанство је одговорило да, по његовом мишљењу, Јевреји треба да наставе живот у земљама из којих су истерани. Они Јевреји чије су куће потпуно уништене и који немају изгледа да зарађују за живот у својој земљи треба да добију простор у земљама Осовине које су их уништавале. Председник је приметио да би то могла бити Пољска. Немци су, изгледа, убили три милиона пољских Јевреја, што значи да би у Пољској било места за настањивање толико бескућних Јевреја.“[3]

Ибн Сауд је желео да буде сигуран да Јевреји неће узети арапске земље: „Његово Величанство је рекло да арапске наде почивају на часној речи савезника и на добро познатој љубави Сједињених Држава према правди, као и на очекивањима да ће их Сједињене Државе подржавати.“

Синови Ибн Сауда владали су гвозденом песницом. Током 50-их година 20. века краљ и његов принчеви покушавају да повећају свој део прихода од саудијске производње нафте, којом је управљала компанија Aramco, под контролом Сједињених Држава. Штрајкови су дивљачки гушени, радници депортовани у своје земље порекла и ниједном запосленом из Саудијске Арабије није било допуштено да уђе у компанијски биоскоп. Превладали су закони Џима Кроуа, што није необично с обзиром на то да је велики део белих Американаца запослених у компанији припадао Кју Клукс Клану. Антиколонијални талас који је преплавио арапски свет утицао је и на краљевину. Египатски председник Гамал Абдел Насер супротставио се 1956. Британији и Француској, национализовао Суецки канал и изјавио: „Нека се империјалисти угуше од сопственог гнева.“ Империјалне силе, којима се придружио Израел (тада стар осам година), извршиле су инвазију на Египат. У Америчком краљевству (America’s Kingdom) Роберт Виталис даје јединствен приказ тог периода и успут руши многе митове.[4] Две саудијске личности које су се најбоље показале били су бивши Министар нафте Абдулах Тарики и ветеран саудијске дипломатије Ибн Муамар. Тарики, оштроуман, вешт и неподмитљив технократа, залагао се 50-их година за то да држава преузме саудијску нафту и Aramco га је демонизовао. Обојица су од самог почетка чврсто бранили саудијске интересе против америчког нафтног гиганта.

Тарики је допринео расцепу у краљевској породици тако што је обелоданио корумпираност тадашњег крунског принца Фајсала. Наиме, Тарики и дисидентски принц Талал, присталица арапског национализма, оптужили су 1961. Фајсала да тражи и добија сталну провизију од Арапске нафтне компаније у власништву Јапана. Прича је објављена у једном бејрутском листу. Гневни Фајсал је то јавно порекао и захтевао доказ. Доказ се појавио и Фајсал је био осрамоћен. Тарики је отпуштен и побегао је у иностранство. Виталис нас обавештава да је шпијун Арамца с којим се срео док је био у Каиру све пријавио својим шефовима:

„Питао сам га како замишља промену режима. Рекао ми је да ће то бити врло једноставно. Мали војни одред може да заврши посао убиством краља и Фајсала. Остатак краљевске породице ће се разбежати попут уплашених зечева. Онда ће револуционари позвати Насера у помоћ.“[5]

Та могућност више не постоји, али наставак хаоса у региону могао би да уздрма краљевство онако како се то догодило 11. септембра (ударе је оркестрирао Осама бин Ладен, а извели су их углавном саудијски грађани).

Краља Фајсала је 1975. убио нећак, који се такође звао Фајсал и студирао на Берклију и Универзитету Колорада у Болдеру касних шездесетих година. Али он је поставио темеље данашње Саудијске Арабије и њеног ослањања на вахабизам ради успостављања друштвене контроле. Мада су његов отац и брат пре њега настојали да институционализују вахабијска веровања, приступали су томе мало лежерније. После првог Заливског рата 1990, дошла је америчка војска; америчке базе у Саудијској Арабији и Катару искоришћене су за покретање рата против Ирака. Стране војске су историјски обезбеђивале једну врсту заштите, а вахабијска теологија другу.

Безмало стотину година вахабијско краљевство је служило потребама Запада. МБС је унук његовог оснивача. Његов отац Салман (р. 1935) неће још дуго бити на овом свету и мало шта осим грађанског рата би могло спречити МБС-а да постане краљ. Чак и у мање вероватном случају да се појави домаћа опозиција, престолонаследника снажно подржавају Сједињене Државе и Израел, као и Јордан и Уједињени Арапски Емирати (један пријатељ из Катара се нашалио: „Ми смо Сједињени Арапски Емирати Америчких Држава“). МБС се спремао да запечати договор са својим ривалима за америчког миљеника у региону, али су га Израелци омели тако што су реаговали на напад Хамаса од 7. октобра тоталним геноцидним нападом и изоловали се од већег дела незападног света. Саудијци ништа нису урадили. Њихов мали ривал Катар опет их је бацио у засенак: слике и извештавање Ал Џазире били су сушта супротност лажним вестима на западним ТВ мрежама. Да није било Газе, МБС и Нетанијаху извесно би убрзо склопили споразум. Што ће и учинити.

Египат

Од 70-их година 20. века Египат је био највећи успешни подухват Сједињених Држава на Блиском истоку. У каирским кафанским разговорима често се помињу датуми а не године. Дан кад је краља Фарука срушила побуна једног радикалног официра. Дан кад је Насер национализовао Суецки канал. Последњи дан Шестодневног рата, који је практично означио крај арапског национализма. Насеров наследник Анвар Садат преузео је власт 1970, борио се против Израела 1973. и онда с њим склопио „мир“ у Кемп Дејвиду 1978. Три године касније убили су га атентатори из редова војске за време војне параде на годишњицу Јомкипурског рата. Његов наследник, потпредседник Хосни Мубарак, тада је једва сачувао живу главу.[6] Мубарак је продубио односе са Израелом, забранио употребу живе муниције на парадама и уживао у плодовима корупције и бруталне диктатуре. Његово име је синоним за тортуру, неморал, цинизам, лицемерје, корупцију, похлепу и опортунизам – а пре свега за слепу оданост Сједињеним Државама и Израелу. Врховна команда египатске војске добровољно је следила тај пут. Пристала је да се прода. Војска је 2024. добила 1,4 милијарде долара.

Масовни покрет познат као Арапско пролеће избио је 2011. у Тунису, срушио диктатора и брзо се проширио на Египат. Показало се да борба за свргавање Мубарака, са јавним седиштем на Тргу Тахрир, ужива огромну популарност. Кад је то постало очигледно, придружило јој се Муслиманско братство. Спектакл на тргу уживо је преносила Ал Џазира. Захтев је гласио: „Демократија!“ Египатску војску, која је стационирала тенкове на тргу, студенти су поздравили као спасиоца демократије. Скандирало се: „Војска и народ су иста рука“, али то је више био израз наде него чињеница.

Хормоз, Иран (Фото: Константин Новаковић/Пешчаник)

Мубарак је позвао у помоћ своје пријатеље у Сједињеним Државама и Израелу. Клинтони су покушали да га спасу, али било је прекасно. Војска је схватила да Мубарак мора пасти да би она опстала. Војни заповедници SCAF-а, који су преузели власт, нису имали никаквих илузија о демократији. Изазвали су поделе у маси циљајући посебно жене. Покрет није успео да освоји зграду државне телевизије, која се налази иза Трга, и народ није чуо његове захтеве. Политичка свест је веома брзо расла, али „револуција“ је била крајње опрезна. У првом плану је била слобода, а Братство (арапско јединство) и Једнакост (друштвена правда) остали су у сенци. Сједињене Државе и Израел подржали су Мубаракову диктатуру и мало ко им се супротстављао – није било симболичног спаљивања америчке заставе ни развијања палестинске; није било захтева да се изабере уставна скупштина која би припремила нови устав. Леве снаге су биле слабе. Либерали су доминирали спектаклом све док Братство, с Мухамедом Морсијем на челу, није одлучило да се придружи и постало једина озбиљно организована политичка снага. Његови најоштроумнији лидери, који су имали неку идеју о политичкој стратегији и тактици, искључени су и у команди је остао само врло просечан кадар.

Као што сам тада писао, арапске побуне су личиле на Европу из 1848, али нису доводиле у питање дотадашњи поредак:

„Друштвена, политичка и верска права постају предмет жестоке контроверзе у Тунису, али још не и на другим местима. Нису се појавиле нове политичке партије, што је указивало на то да ће се будуће изборне битке водити између арапског либерализма и конзервативизма у облику Муслиманског братства, да ће се оно угледати на владајуће исламисте у Турској и Индонезији и да ће наћи упориште у загрљају Сједињених Држава.“[7]

Америчка хегемонија у региону била је благо окрњена, не више од тога; огреботина је лако зарасла. Режими који су уследили остали су слаби. За разлику од Венецуеле, Боливије и Еквадора, нису се појавили нови устави који би изражавали друштвене и демократске потребе. У Египту и Тунису војска се постарала да се не догоди никаква нагла промена. Муслиманско братство је победило на изборима и Морси је постао председник, немоћан у сваком смислу. Војска је преузела контролу и генерал Сиси, бивши шеф обавештајне службе, убрзо је организовао изборе и добио подршку либерала.

Сиси је још на власти (сада је непопуларнији него што је некад био Мубарак) и ради оно што од њега траже Вашингтон и Јерусалим. Култ створен о њему био је гротескан; између осталог, његове слике су штампане на грудњацима и предњој страни мушких гаћа. Али либерална еуфорија није потрајала и сад га мрзе велики делови становништва. Уз то, узнемирава га и захтев да прихвати милион Газана како би се Појас испразнио и предао глобалним пословима с некретнинама. Кад би то урадио, вероватно би морао да потражи азил на неком далеком месту. Мада је арапски народ опрезан од 2011. до данас, његову примиреност не би требало узети здраво за готово. Било је утешно схватити побуне као револуције, али тај степен никад није достигнут. Масовни устанци сами по себи нису револуција, то јест нису преношење моћи с једне друштвене класе или слоја на другу класу или слој, нису темељна друштвена промена. Није пресудна бројност побуњеника. Да би устанак постао револуција, потребно је да већина учесника има јасан скуп друштвених и политичких циљева. Ако се то не догоди, увек ће превладати они који су дефинисали своје циљеве или ће држава врло брзо повратити изгубљену стабилност.

Најјаснији пример је Египат 2011, где се никад није појавио ниједан орган аутономне власти. Грешке Муслиманског братства су биле фракционаштво, глупост и превелика ревност да се Сједињене Државе, Израел и апарати националне безбедности увере да ће све остати по старом. Ни у Египту, као ни на другим местима, није се размишљало о уставотворној скупштини. Кад је избило ново незадовољство против Морсија, веће од оног које је срушило Мубарака, левица је тврдила да демонстрације изгледају масовно због инфилтрираних војних и полицијских јединица у цивилу. Други су већ видели војску као свог спасиоца и, у многим случајевима, аплаудирали њеној бруталности против Муслиманске браће. Резултат? Ускоро је опет устоличен стари режим. Пошто прва побуна није била револуција, ни друга није била контрареволуција. Била је то напросто још једна потврда да војска игра кључну улогу у националној политици. Војска је најпре одлучила да сруши Мубарака, а онда и Морсија.

Ко ће срушити војску? Опет масовна побуна? До израелског напада на Газу уз подршку Запада то је било тешко замисливо. Друштвеним покретима који нису способни да развију независну политику суђено је да нестану. Али Газа је пробудила политичку свест. Војска је дозволила неколико великих пропалестинских демонстрација омогућивши људима да искажу свој гнев; то је истовремено допринело да се пажња грађана усмери на слабости војске и срамоту коју је донела земљи тако што је потпуно ускратила помоћ Газанима. Нетанијаху је држао у шаци египатске генерале. И не само њих. Јордан није забранио масовне демонстрације, али ни он ништа није урадио за Палестинце. Саудијци и њихови рођаци у Заливу сами себе су паралисали. Зачуо се понеки пријатељски тон и то је углавном било све. Никад раније вође арапског света нису биле тако уједињене под америчком заставом док су њихови људи масакрирани.

Либија

У Либији је НАТО уништио стари режим после шест месеци бомбардовања у ком је погинуло 50.000 људи. Постоји убедљив доказ да је Гадафи био спреман да преговара и учини бројне уступке сопственом народу и Западу. У Вољеној египатској ноћи Хју Робертс је успешно демонтирао причу о „хуманитарној интервенцији“ коју су изложили Обамина саветница Саманта Пауер и њени сарадници са левице.[8] Мотив НАТО интервенције био је промена режима, то јест уклањање остатака арапског национализма. Три групе џихадиста су преузеле власт док су разне наоружане племенске банде шпартале земљом тражећи свој део плена. Тешко да је то била револуција по било ком мерилу.

Гадафија су Британци и Французи ласкањем навели да напусти своје нуклеарне претензије и штошта друго. Блеров понижени политички саветник Ентони (лорд) Гиденс отишао је у Триполи да му лично захвали. Упоредио је ужасне текстове либијског вође са својом књигом Трећи пут и по повратку обавестио читаоце Гардијана да ће Либија ускоро постати афричка Норвешка. Великодушна напојница Лондонској школи за економију обезбедила је да Гадафијев омиљени син добије звање доктора, за шта се постарала Ан-Мари Слотер. Уследила је похвала председничког кандидата Саркозија, којом је он зарадио либијску финансијску подршку за своју кампању. Чинило се да ствари иду као по лоју све док Арапско пролеће није омогућило Западу да спроведе своју вољу. Најпре је уследила пропагандна кампања о дужности УН „да штити“ од геноцида који само што није отпочео, затим НАТО ваздушно бомбардовање и линчовање Гадафија, који је наводно содомизован усијаном гвозденом шипком, кад је вест о томе где се налази „процурила“ из америчке обавештајне службе, док је Хилари Клинтон, тада Обамина државна секретарка, крештала: „Дошли смо. Видели смо. Мртав је.“ Пет година касније, изгубила је у изборној трци са Трампом.

Сирија

Шездесетих година 20. века било је озбиљних покушаја да се арапски свет уједини. Три кључне земље – Египат, Сирија и Ирак – имале су популарне, радикално националистичке владе у које су се многи уздали. Од тога није било ништа због њихових грешака. Египат се продао. Ирак је реколонизован и подељен. Шта је била судбина Сирије? И ту је масовни устанак из 2011. био прилично аутентичан и одражавао жељу за политичком променом. Западне силе су биле уплетене, али су могле бити надвладане. Да је Асад пристао на преговоре током првих шест месеци, па и касније, могло је доћи до уставног решења. Уместо тога, он је започео репресију. Старе трагичне борбене линије између сунита и шиита поново су исцртане. Чим је опозиција одлучила да прибегне оружју, коцка је била бачена. Почео је грађански рат и велики део покрета повучен је под конфесионални кишобран уз подршку Сједињених Држава и њихових савезника. Турска, Катар и Саудијска Арабија испоручивали су оружје и добровољце својој страни. Идеја да је Сиријска национална коалиција (СНЦ) носилац сиријске револуције била је једнако смешна као и идеја да је Братство играло ту улогу у Египту. Уследио је суров грађански рат у коме су обе стране чиниле страхоте. Да ли је режим користио гас или друга хемијска средства? Не знамо. Циљ удара које су планирале Сједињене Државе био је, пре свега, спречавање Асадове војске да порази опозицију. До децембра 2024. режим су на власти одржавали Иран и Русија. Већина сиријских избеглица у Либану и Јордану, међу њима и многи од оних који су покренули устанак, били су уверени да ће америчко бомбардовање учинити њихову земљу бољом. Они у земљи плашили су се и једне и друге стране.

Пол Крејг Робертс: Да ли ће живот на Земљи бити следећа жртва Вашингтона

После вишеструких напада на Палестинце, Израелци су се максимално протегли и заузели делове Сирије у неформалном савезу с милитантним покретом ХТС, изданком Ал Каиде који подржава Турска, и сиријским Курдима. Израелско-курдска алијанса постаје карактеристика региона. Курдски челници су били тако заокупљени сопственом ситуацијом да су своју судбину везали за америчко-израелски картел. Као да нису приметили стратишта у Палестини. Опет им следи разочарење. Наравно, и разумљиво, многи Сиријци прославили су Асадов одлазак, баш као и Нетанијаху и Вашингтон. Тај савез је склопљен у паклу. Вести које стижу из „ослобођене“ земље нису добре. Убиства из освете су у пуном замаху. Сирија више није суверена држава. Завршио се постколонијални период. Сједињене Државе желе да побеђене територије усвоје заливски модел, што неће бити лако.

Иран

Зашто Израел тако очајнички жели да нокаутира Иран? Његови ционистички лидери доживљавају као претњу сваку суверену и добро наоружану државу у региону. Током последњих 25 година служила их је срећа: Ирак је уништен, Либија подељена, Сирија предата турско-израелској комбинацији, која је склопила договор с деловима батистичког апарата. Али неке последице нису биле планиране. Одлука Сједињених Држава да промене режим у Ираку 2003. значила је предавање одређеног нивоа власти тамошњим шиитским клерикалним организацијама. Тиме је преко ноћи промењен и статус Ирана. Са својим истоверцима на власти у Багдаду, Исламска Република, јача и утицајнија него икад раније, постала је главни фактор у региону. Уз то, она је могла релативно брзо доћи до нуклеарног оружја, па се ционистички војно-обавештајни систем осетио угроженим. Мада цео свет зна да Израел има 300 нуклеарних бојевих глава и пројектила који могу стићи до било ког места у Европи или централној Азији, сваки потенцијални супарник мора бити уништен.

За Сједињене Државе опасна је комбинација иранског суверенитета и нафте. Вашингтон жели да контролише и једно и друго како би Кина и Русија зависиле од тога да ли ће им Америка дати зелено светло за трговину са Исламском Републиком. Клерикално вођство је пак подељено. Мушкарци с турбанима већ су били преварени. Подржали су Сједињене Државе у Ираку и Авганистану и мало шта добили заузврат. Њихов антиимперијализам је будаласт. Национални интерес је оно што је заиста важно – а за њих то значи да је битно спречити крах клерикалног система. Другу побуну попут оне из 2022. треба онемогућити по сваку цену. Извештаји из Техерана говоре о томе да ових дана многе жене шетају улицама непокривене главе, баш као у Бејруту. Суспендован је закон о „хиџабу и чедности“, који је усвојен у парламенту. Али становништво је тешко погођено економском кризом коју су изазвале америчке санкције и чији су симбол распрострањени прекиди снабдевања електричном енергијом. Урбана средња класа мрзи режим. Неки би се радовали промени коју би донела спољна интервенција, али многи више воле релативни мир и безбедност своје државе у поређењу с пустошењем које су западне интервенције донеле њиховим суседима у Авганистану и Ираку. Операција попут сиријске овде би била безмало немогућа. Колико год да су уздрмани недавним поразима, пасдарани, чувари Исламске револуције, нису слаб противник; у земљи не постоји снага која би могла војно да их порази. Могло би се десити да буду испровоцирани да садашњи режим замене тврђом линијом. Упркос поразима у Либану и Сирији, иранска војска још је у стању да узврати ударац Израелу. Ако Трамп буде сувише захтеван а Врховни вођа попусти, не може се искључити одговор пасдарана.

Израел – Палестина

А шта је с Израелом? Ноам Чомски и Норман Финкелстајн, двојица водећих јеврејских критичара Израела који деценијама подржавају противнике решења једне државе, сад јавно говоре да Израел више не треба да постоји. Наравно, они мисле на Израел какав постоји сада: на државу апартхејда и досељеника, колонијално чудовиште које се свети палестинским Арапима, од Накбе 1948. године до данас, за патње које су Европљани нанели Јеврејима. Упркос неким неслагањима око тога да ли би требало заузети помирљивији став према арапском национализму, већина ционистичких челника је 1948. одлучила да се држи сила које су их створиле и да занемари Стаљинову помоћ у виду чешког оружја. Отуд одлука да се придруже Британији и Француској у инвазији на Египат 1956. и покушају да оборе Насера. Урадили су то без америчког допуштења и Ајзенхауер је помодрео од беса. Ни Израел ни Британија нису поновили такву грешку.

Али проблем је остао. Ревизионистички израелски историчари као што је Бени Морис објавили су корисно истраживање у ком су раскринкали Накбу, али је Морис ипак наставио да правда Израел. Као бивши припадник паравојне јединице, Морис је признао да је истина све што су говорили палестинске вође и интелектуалци. Да, села су присилно пражњена, куће су отимане, израелски војници су силовали арапске жене. Да, почињени су масакри. Па шта? Превладао је надмоћни друштвени поредак, а етничко чишћење великих размера је кључно за ционистички пројекат. Као што је рекао новинару Хареца: „Чак ни велика америчка демократија није могла бити створена без уништења Индијанаца. Постоје ситуације у којима опште добро оправдава грубе и сурове поступке који су почињени у историји.“[9] Такви аргументи јеврејских супрематиста су уобичајени у данашњем Израелу; најмање 70 одсто његових грађана подржава геноцид који је у току. Циљ ционистичких првака, без обзира на партијске разлике и доктринарне поделе, увек је био стварање Израелске земље (Eretz Israel). Измишљена историја, будаласта упућивања на Стари завет, омаловажавање генетичких и археолошких сведочанстава, стално претварање Холокауста у оправдање и оружје – све је то показивало да с Палестинцима никад није био могућ миран договор. [10]

Бени Морис је управо изложио нову анализу промена у израелском друштву после 7. октобра. Започео је тврдњом да Израел у овом тренутку не врши геноцид у Гази: „Греше и хашки тужилац и сви учени професори, од Омера Бартова надаље, који говоре о геноциду.“ Не постоји намера да се Палестинци збришу с лица земље: „Многи од њих су били убијени, али то није стратегија.“ Ипак, пише Морис, геноцид се може догодити у блиској будућности: „Израел је можда на путу да то уради и већ је дубоко у петљи која води до масовног убиства обликујући срца и умове јавности.“ Неки су можда већ стигли дотле; помињу „Амелек“, библијског непријатеља ког треба истребити и притом намигују према Палестинцима; говоре о њиховом искорењивању, егзилу и премештању – баш као нацисти пре 1940, каже Морис. Религиозни ционисти признају жељу да Наблус и Џенин сравне са земљом:

„Дехуманизација мора да узме маха пре него што почне да се догађа масовно убијање. Некад давно је један израелски министар говорио о ʼбубашвабама у боциʼ и због тога је прекорен. Данас је то прихваћен речник. Чини се да је јеврејска јавност равнодушна према масовном убијању у Гази, па и према убијању жена и деце. Не узнемирава је изгладњивање Палестинаца на Западној обали које је последица забране рада у Израелу, као ни насилно узнемиравање тамошњих Палестинаца, на пример прошле године кад су многе од њих убили досељеници.

Очигледна је свакодневна дехуманизација и мимо војничких сведочења: убијање цивила у Гази, окрутност војника и затворских чувара који полуголе заробљенике, како припаднике Хамаса тако и цивиле, воде до логора, рутинско пребијање и мучење у логорима и затворима. Јеврејска израелска јавност равнодушна је према свему томе, а очигледно су равнодушни и одговорни политичари. Непрестано их засипају чинови неправде и корупције, манипулације са свих страна, па су немоћни пред поплавом суровости. Све су то знаци дехуманизације која претходи геноциду и подстиче га.“ [11]

За разлику од BBC-ја, CNN-а и француских телевизијских мрежа, Морис жели да обелодани ту дехуманизацију. Иако он није равнодушан, његов ционизам је неуздрман, и он једнако окривљује Палестинце за „дехуманизацију Јевреја“. Тачно је да су искорењивање Палестинаца из 1948. и угњетавање које трпе на Западној обали од 1967, „често брутални и увек понижавајући“, утицали на стање арапских срца и умова, признаје Морис. И оно је даље продубљено „масовним убијањем и расељавањем током последњих 15 месеци“. Онда се историчар „враћа у историју“, попут Нетанијахуа и свог оца (такође историчара), и описује све масакре који су почињени над Јеврејима, „углавном од хришћана, али и од муслимана“, током претходних 2000 година.

Морис жели другу државу за Палестинце, али зна да је то „незамисливо“; а ако нема друге државе, онда ће доћи до „правог“ геноцида. Он се не задржава много на питању ко је онемогућио другу државу – ПЛО? Хамас? Или ционистички ентитет чије „етничко чишћење“ наставља да брани? Сва сведочанства показују да је Бен Гурион покренуо Накбу 1948. Он је Израелским одбрамбеним снагама наредио да убијају Палестинце ако се буду одупирали протеривању, а они су то чинили. У моралном смислу нема никакве разлике између Бен Гуриона у то време и Нетанијахуа данас.[12]

Пре 20 година хебрејски песник Ахарон Шабтај упозоравао је свој народ на Бен Гуриона:

Носталгија

Мали здепасти човек
с бичем у руци
у слободно време
прелази прстима по диркама пијанина…
Он ће решити економске проблеме:
незапослени ће опслуживати тенкове
или копати гробове.
А кад падне вече,
слушаћемо Шуберта и Моцарта…
Али сада, кога ћу срести
ако изађем на вечеру?
Грамшијеве тамничаре?
Која ће галама допирати
кроз прозор према улици?
А кад се све заврши,
мој драги, драги читаоче,
на којим ће клупама морати да седе
они међу нама што су викали „Смрт Арапима“
и они што говоре да „нису знали“.

Трагедије су се намножиле откад си написао ове речи, драги Ахароне. Много година сам веровао да постоје две могућности. Две државе исте величине или једна држава са истим правима за све. Да је ционизам био томе склон, и једно и друго би било могуће ако не и сасвим задовољавајуће. Али Бен Гурион, Морис, Бегин, Шарон и Нетанијаху су на крају превладали. ПЛО је и даље веровао да ће Сједињене Државе подржати споразум, али се коначно предао у Ослу. Израел се сад понаша као млађи партнер Великог Сотоне. Вође морају бити убијене? Земље морају бити бомбардоване, подељене и опет бомбардоване? Just do it. Заузврат, Израел може да прождере још Палестинаца. А ако милион и по Палестинаца не желе да постану избеглице, да ли ће ционистима бити допуштено да их све истребе? На крају крајева, сами су криви, пре свега зато што су Палестинци.

Тарик Али (1943) је британски историчар, романописац, филмски режисер, политички активиста и коментатор пакистанског порекла

Извор: New Left Review, 151, јануар-фебруар 2025.

Превела: Славица Милетић

Опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 9. 4. 2025)

[1] Види његов портрет из пера Сабрyја Хафеза, An Arabian Master, NLR 37, јануар-фебруар 2006.

[2] Сједињене Државе су то исто урадиле у Јапану после рата. Амерички интереси, говорило се, захтевају одржавање Хирохита на престолу упркос чињеници да је он одобрио напад на Перл Харбур.

[3] Канцеларија Историчара, „Записник разговора између краља Саудијске Арабије (Abdula Aziza al Sauda) и председника Рузвелта, 14. 2. 1945. на броду Квинси“, Foreign Relations of the United States: Diplomatic Papers, 1945.

[4] Robert Vitalis, America’s Kingdom: Mythmaking on the Saudi Oil Frontier, Stanford, 2006.

[5] Vitalis, America’s Kingdom, str. 234.

[6] Савршен опис египатске војске после Насеровог тријумфа и ситних ривалстава и глупости на врху који су изазвали тешкоће у региону види у: Hazem Kandil, Soldiers, Spies and Statesmen: Egypt’s Road to Revolt, London and New York, 2012.

[7] Tariq Ali, This Is an Arab 1848, But US Hegemony Has Only Been Dented, The Guardian, 22. 2. 2011.

[8] Hugh Roberts, Loved Egyptian Night: The Meaning of the Arab Spring, London i New York 2024. Прво поглавље трезвено и убедљиво излаже догађаје у Либији. На странама 109-113. налазимо жестоку критику Жилбера Ашкара из SOAS-а, чији аргументи су били „управо став западних сила“. Наслов књиге је јетка референца на Киплингов позив Макинлијевој Белој кући, у углађеном трагично-империјалном маниру: „Преузми бреме Белог Човека / и пожњи његову стару плату: / Прекоре оних којима помажеш / Мржњу оних које чуваш / Вику домаћина којима угађаш / (Ех, полако) према светлости: / ʼШто нас ослободисте окова, / Наше вољене египатске ноћи?ʼ“ (1899).

[9] Види један искрен интервју, очигледно намењен само израелској публици, пренесен у NLR: Benny Morris,  On Ethnic Cleansing, NLR 26, март-април 2004.

[10] Види Rashid Khalidi, The Neck and the Sword, NLR 147, мај-јун 2024.

[11] Benny Morris, It’s Either Two States or Genocide, Haaretz, 30. 1. 2025.

[12] Изванредну студију о Израелским одбрамбеним снагама види у: Haim Bresheeth-Zabner, An Army Like No Other: How the Israel Defence Forces Made a Nation, London i New York, 2020.

Categories: Гостинска соба

Tags: Египат, Израел, Иран, Либија, Палестина, Саудијска Арабија, Сирија, Славица Милетић, Тарик Али