Река тече, разбија се о камење и проналази пут даље. Камење ме је подсетило на животне проблеме: колико смо их имали и колико их је још преостало? Нико није сигуран где се налази у свом временском току
Мирослав Здравковић у аргентинском дресу (Извор: Снимак екрана/Око РТС-а)
Често се у уметности користи река да симболизује живот и поређење је веома добро: од брзе планинске реке, која симболизује младост, до велике равничарске реке која подсећа на зрелост и старост. Све тече и ништа се не може вратити уназад.
Мени је оставила снажан утисак слика Моравице код Сокобање, у излетишту Лептерија, где се у речном току налази много великог камења. Река тече, разбија се о камење и проналази свој пут даље. Ово камење ме је подсетило на животне проблеме: колико смо их имали и колико их је још преостало? Нико не може да буде сигуран где се налази у свом временском току (осим ако је добио завршну пресуду од лекара за своју тешку болест), али наставља да траје, трпи ударце судбине и иде даље.
Фото: Лична архива
За реку као симбол живота издвојио бих песму Цунета Гојковића „Стани, стани Ибар водо“ а за камење Бруса Спрингстина „Reason to Believe“.
И док се плашим питања „колико је још камења испред мене остало?“, помислим на злурадост са којом стари теше младе, како проблем који их мучи није страшан у односу на број и величину проблема на које ће тек наићи.
И сетим се омиљеног цитата Ернеста Сабата:
„Јер не постоји човек који би у крајњој линији заслуживао презир или иронију: пре или касније, с чврстим валутама или без њих, снаћи ће га несреће, смрт деце, браће, сопствена смрт и сопствена усамљеност пред смрћу.[1]“
[1] О јунацима и гробовима, стр. 30-31, Заједничко издање, 1984.
Categories: Гостинска соба
НЕУЛИВЕНОЈ РЕЦИ
Не улиј се, реко, твоје воде само лепоту слуте;
не жури да се спустиш са горе.
Уздржи се, радоваће се томе неко;
презри све који ти воду муте,
није то твоје море…
И обале и стење и море, лажу те.
Ми, рибе у теби, осећамо твоју муку
и заувек благодарне твојој доброти
плачемо немо, без крика.
Занемеле смо чекајући твоју одлуку
да лепотом, да верношћу лепоти,
да верношћу чедности, нађеш женика.
НЕСТАЈАЊЕ
О да знаш
како се уздиже љубав над сином;
о да то Очево нестајање знаш,
огањ тај Очев да наслутиш,
кад те остави
твојој снази,
Бог.
О никако немој помишљати
до којих Он тада
тамница сиђе,
која пространства помери
и које уставе покрене…
Само знај да се у том тренутку,
због тебе,
негде
родио камен.
Не рушите.
Драган М.
(Браво за музику).
Najpoznatija reka u Evropskoj civilizaciji je bio Okeanos (da, Okeanos su Grci shvatali kao reku i to slatkovodnu). Okeanos je okruzivao zemlju. Nasa antroploska ideja horizonta kao kruga oko nas nastalog o-kretanjem naseg tela i culnih organa (pre svega vida, jer usi cuju sve okolo, a vid mora da se usmeri, dodir da se dovede do stvari… (to, medjutim, ne menja da ce dodir postati model svih cula i vidjenja i sluha, ali to je druga prica)) imala je drugaciji izvor. Za Grke je horizont bio granica i rascep i to Okeanosa i Neba iz kojeg dolazi sve postojece. Objasniti kako nebeska tela nastaju i nestaju u Okeanosu, vodilo je ka pitanju kako se nebeska tela krecu ispod Zemlje. Tako je ovaj horizontalni krug Okeanosa i Neba povezivan sa nastajanjem i nestajanjem bio razbijen i pojavio se nebeski krug kretanja koji je vecan. Suprotsavljenost ova dva kruga ce otvoriti prostor za pojavu subjektiviteta i centriranje horizonta horizontalnosti i vertikalnosti na njega.
Jedna od cerki Okeanosa je bila reka podzemnog sveta – Letha, reka zaborava iz koje su duse morale da piju, da bi se vratile u krug zivota i smrti. Od Letha-e potice grcka rec aletheia – istina, neskrivenost, nezaboravljivo (ono sto ostaje zapamceno i u zaboravu, sto je uslov zaborava, nesto slicno razlicitim prevodima hriscanskog vesterna Klinta Istvuda: „Neoprosteno“ i „Neoprostivo“, a koji govore o razlici izmedju etike i religije). Zanimljivo da Hajdeger govoreci o alethei nikada nije koristio metafore vode, mora, vec svog planinskog Svarcvalda. To mu je onogucili da huserlovski pojam horizonta zameni pojmom predela (bolje krajolika), kao osnovne covekove o-predeljenostu u i ka zivotu.
Karl Smit je bio svestan da je more, preko pomorskih otkrica, izmenilo karakter koji je imalo kod Grka, (savremen filozofija i civilizacija pocinje slikom „Herkulovih stubava kroz koje prolazi brod“ na naslovnici Bekonove „Nove Atlantide“ ili ostrvom u Morovoj „Utopiji“) a samim tim i bit politickog i ljudskog. Grci su pitanje drzave pocinjali sa gde – gde je najbolje mesto za drzavu. I Rimljani su govorili o sledjenju nekog simbola – ptice, zivotinje, da su pronasli mesto za drzavu. Na taj put su nosili grumenje zemlje koju su napustali, a kada bi nasli mesto za novu drzavu, otkopali bi rupu i u nju ubacili grumenje „stare“ zemlje, ta rupa se zvala mundus – svet! Medjutim, gde Novog sveta nije bilo trazenje, vec osvajanje koje pratila i odgovarajuca antrpologija prirodnog stanja.Izvor ove antropologije je more, promena njegove biti.
Sbija je drzava koja ne izlazi na more i sve je dalja od njega. Medjutim, ona je sustinski ostrvska drzava. Nedavna inicijativa Hrvatske, Albanije i Kosove, sa pozivom Bugarskoj za vojno povezivanje i jos ranija inicijativa NATO da se Hrvatska, CG, Albanija i Bugarska ukljuce u NATO saobracajnu mrezu, jasno pokazuju sta je cilj nasih neprijatelja – zatvaranje prilaza moru. Dok se 1915 srpska vojka uspesno povukla ka moru i povezala sa saveznicima, da bi se pobednicki vratila, 1941. to nije bilo moguce, 1999 smo napadnuti sa jos uze osnove iz svih pravaca. Zato prioritet srpske politike mora biti razbijanje ove odvojenosti od mora. Politickim putem prema Bugarskoj (kao vezom sa protektorom Rusijum, sa suverenitetom se u globalnom kapitalizmu pozdravite – za desetak godina ce tenk kostati kao lovacki avion, a mi, za razliku od Titove „bankrotirane“ i „zaduzene“ SFRJ moracemo da kupujemo sve od aviona do tenka, preko dronova i raketa) i CG, a vojnim prema Albancima i verovatno Hrvatima.
Ali, avaj. Prema Bugarskoj ne postoji nikakva politika vise od 100 godina, cak postoji veciti „identitetski“ sukob oko Makedonije. I, tu je poenta, razlika izmedju politike identiteta i interesa. Politika identita je vec vodjena kao jugoslovenstvo. Umesto da uzme svoj deo mora, Srbija se bavila unutrasnjim ustrojstvom koje je za cilj imalo teritorijalne jedinice sa sto vecom nacionalnom izmesanoscu. Na kraju se zavrsilo Banovinom Hrvatskom. Za vreme rata devedesetih, borba za ostanak svih Srba u jednoj drzavi nije sprecila politicku razgradnju zajednicke drzave Srbije i CG. I sadasnji planovi koji se predstavljaju kao identitetski, polaze od politickih tvorevima R.Srpske i CG, a ne identiteta Bosnjaka, Makedonaca…Dakle, i ovde politicko ima primat! „Identitesko“ nas vodi u sukob sa Makedoncima i gura ih u narucje Bugara, sa Bosnjacima i gura ih u narucja Hrvata, sa Crnogorcima i gura ih u narucje, opet, Hrvata. Sa druge strane se Hrvati u BiH se vide kao saveznici u razbijanju BiH, a ne vidi se da R.Spska kao pipak u dubinu trbuha Hrvatske je za Hrvate isti problem kao RSK (jedan S-400 u Zapadnoj Bosni kontrolise citav vazdusni prostor Hrvatske, „Rafal“ ne moze ni da poleti, zato Hrvatska ne moze biti saveznik R.Spske). Ovaj trostruki pojas Hrvatska, RSK, R.Srpska jasno pokazuje granicu borbi (pre svega za Hrvatsku drzavnost) i odakle komplementarne price o katolicenju i pravoslavcenju.
Dakle:
1) gotovo je sa suverenitetom, zato je prioritet odnos sa Bugarskom i veza sa protektorom (od kojeg mozemo da dobijamo vojnu zastitu, jer uskoro sami necemo moci nista, posto su tehnologije dostupne samo suverenim silama) Rusijom preko nje (pruge, putevi, naftno-gasni terminali, zakupi luka)
2) dogovor sa Bosnjacima, konfederacija svajcarskog tipa
3) veza sa Makedonijom sa kojom imamo zajednickog neprijatelja – Albance
4) veze sa CG, isto putevi, pruge, iznajmljivanje luka
5) stvaranje sopstvenog primorja u okviru povratka Kosova, a to ce biti moguce i kada Rusi budu jaki, pa ce i oni dati svoj deo da imaju luku na Jadranu
6) stvaranje primorja na hrvatskom primorju (sta mislite, zasto nas Orban toliko „voli“, a tu su i Italijanska potrazivanje – lepa prilika za savez istih ciljeva)
Za kraj, problemi sa korupcijom su manjim delom povezani sa vlascu, jos manjim sa institucijama, a najvise sa perifernim polozajem u svetskom kapitalizmu. Ko ti daje pare, bez koga ne mozes da stvoris poslove, a njegovi poslovi ne razvijaju drzavu, vec imaju terapijski smisao da se ljudi necim zabave, taj odredjuje ko dobija tendere, a tu je izvor korupcije. SFRJ je posle „bankrota“ proizvodila sva sredstva za kopnenu vojsku i mornaricu, a deo za ratno vazduhoplovstvo. Mi danas, pretpostavljam, imamo veci standard, bolja kola, bolje opremljene stanove, raznolikiju ishranu, sire mogucnosti za odlazak na more ili zimovanje, ali ne mozemo ni da pomislimo da pravimo svoju vojsku ili da kupimo dovoljno stranog naoruzanja, dakle drzava ne moze da obavlja osnovnu funkciju samoodbrane. Ovo je problem i Rusa, shvatiti da Rusija ne moze da bude Svejcarska uprkos ogromnom bogatstvu, jer ogromna drzava sa neprijateljima na granicama, zahteva odricanje zarad ogromne vojske. Takodje, Rusija nije deo Zapadne civilizacije i mora da tezi samodovoljnosti (kada se sve to sabere, nije cudo sto ruski ekonomsti bez zadrske govore o povratku na socijalisticku privredu). Naravno, smetnja svemu ovom je sloj bogatasa koji ljudi poistovecuju sa drzavom i zato nece da se bore za nju. Dakle, svasta cini drzavu, a prioritet ovog naseg ostva je da se izvuce iz okruzenja izlaskom na more, a pre toga iz ekonomske zavisnosti!