Mетиљави немају право да јунацима говоре како ће да славе. Да ли ћемо да имамо сено у кући, Бадњак или јелку, да ли ћемо да га спалимо или не, да ли ћемо да пливамо у реци? То је до нас
Дејан Мачковић (Фото: Лична архива)
Сваке године како се приближава Божић редовно медијски бивамо обасути упозорењима верских аналитичара и иних „стручњака“ како је баш све што радимо око Божића погрешно. Тако чујемо како је Божић, посебно код Срба, чиста паганштина које треба да се клонимо, те нам саветују да Божић прославимо скромно, по могућности, без украса и колача, само уз танко намазан маргарин на тост, и обавезно затворени у кући. Само такав Божић би ваљда био, по савету и мишљењу верских аналитичара, богоугодан. Доказа о паганштини Божића имају напретек. Једни у датуму Божића виде римске сатурналије, други празник Сол инвиктус, непобедиво сунце, трећи у Божићу виде култ мртвих, а четвртима је у Божићу све промашај. Свима им се од Божића гади више једино Богојављење и пливање за Часни Крст, који су посебни круг пакла. Укратко, Црква је око све Божића украла, лагала и измишљала више него око било ког другог празника и они су сад ту да нас спасу и просветле.
Ови жалосни појединци, критичари прославе Божића показују пре свега један демонски песимизам и људски чемер, затим дубоко неразумевање хришћанске вере, посебно Халкидонског догмата, депресиван отклон од радости, а у коначници егоцентричну самољубивост у којој мисле да су сви пре нас били потпуни идиоти и нису никад чули ни за сатурналије, нити за непобедиво сунце и остале елементе европског паганизма. У одбрану прославе Божића, и то баш онако како га Срби славе, просто ради заједничког размишљања и даље дискусије, хтео бих да укажем на неколико истина.
1. Датум прославе Божића
Наши верски аналитичари радо истичу да је немачка теолошка наука давно утврдила да се Исус родио (ако се уопште и родио) у пролеће, негде у априлу, или можда у марту, кад почиње хороскопски знак Рибе. Познато је да је једна од најранијих Христових титула ΙΧΘΥΣ – грчки акроним који значи риба, стога би од Христа било у најмању руку пристојно да се роди у хороскопском знаку рибе, дакле у марту, а не у знаку стрелца или јарца, на пример у децембру. Осим тога, дубље доказе својих тврдњи виде и у томе да пастири, који се помињу у Библији, не би извели овце усред зиме на испашу, него у само у пролеће. Ваљда овце не једу сваки дан, него само понекад, и ваљда није могуће да неки дани током зиме буду топлији, па последично није могуће да се Исус родио 25. децембра, баш због тих због тих оваца и пастира.
Друга група научника и аналитичара сматра да ми ни не знамо кад се Исус родио, него да је неки лукави геније у Цркви само хтео да отме Римљанима њихов празник Сатурналија, 17. децембар, тј празник Непобедивог сунца, 25. децембар.
Извор: НСПМ
Руку на срце, Црква јесте користила римске празнике као нерадне дане, да би слободније прослављала своје хришћанске догађаје, као што су и комунисти своје празнике пре свега, Први мај и Нову годину, прилагодили потискивању Васкрса и Божића. Али то је друга тема. Међутим, и једна и друга група аналитичара одлучно одбија могућност да се Христос заиста родио 25. децембра, и да то нема никакве везе са паганским празницима, иако су и Свето писмо и Свето предање неочекивано чврсто аргументовали овај догађај и датуме. Примера ради, Свето писмо за Преображење које прослављамо у августу, јасно каже да се десило непосредно пре Цвети и Страсне недеље, док нам за Божић Свето писмо даје једну календарску слагалицу, коју треба сами да саставимо.
Наиме, у Светом писму је описано да се анђео јавио свештенику Захарији (оцу св. Јована Крститеља) док је кадио, пред народом, и објавио му да ће да добије сина. Иако су свештеници кадили сваки дан у Храму, посебно кађење се вршило на Јом Кипур, кад би свештеник улазио у Светињу над светињама, тј олтар. Предање (св. Теофило Антиохијски, +183) тврди да се ово јављање десило на јеврејски празник Јом Кипур, баш због тога што се у Писму посебно наглашава да је било доста народа. Јом Кипур увек пада последње седмице септембра, или прве недеље октобра, што је отприлике 9 месеци пре 24. јуна, када славимо рођење св. Јована Крститеља.
Слагалица се даље наставља, па тако Свето писмо наводи да је Богородица (после зачећа по Духу Светом) отишла у посету својој рођаци св. Јелисавети (мајци св. Јована Крститеља), која је тад већ била трудна. Библија наводи да је у том тренутку (то је отприлике 25. март) дете заиграло у утроби Јелисавете од радости што се сусрело са Богородицом. Модерна наука тврди, а очито су и стари знали, да код старијих прворотки дете може да се осети тек око 24. недеље трудноће тј. са шест месеци, док млађе жене могу да осете бебу и са 18 недеља. Подсећамо да је у Светом писму јасно наглашено да је света Јелисавета била стара.
Дакле, по Светом писму и Предању, Јом Кипур је био око 25. септембра, Благовести су пола године касније, 25. марта, када се и догодио описани сусрет Богородице и свете Јелисавете. Затим, 9 месеци после, 25. децембра, десило се рођење Христово. Из свега овога јасно је зашто Црква тврди да је Божић 25. децембра и зашто га тад и прославља. Тако пише у Писму и верујемо да је истина. Уосталом, немамо никаквог разлога да не верујемо.
Рођење Христово, ман. Студеница (Фото: Novosti.rs)
Ипак, реално посматрано, да су хришћани имали неку злу намеру да киднапују римски празник, не би се бавили неким безвезним Сатурналијама, него би одмах отели највећи римски празник Ferrie Augusti, рођендан бога Цезара, „августа јединога цара на земљи“, како се наводи у једној божићној стихири. Исто тако, римски празник Сол инвиктус, друга омиљена референца за наводно паганско порекло прославе Божића, установљен је тек 274. године, дакле добрих 200 година после настанка Лукиног јеванђеља и описаних библијских догађаја те 100 година после мученичке смрти св. Теофила Антиохијског, који је први поменуо празник Јом Кипур као полазну тачку горе описане календарске пузле. Према томе, јасно је да нико није имао намеру да наштимава догађаје како би потиснуо или преузео празник који у то доба још није ни постојао. Дакле, аналитичари би требало да знају да је календарско поклапање Божића са Сатурналијама, или са Сол инвиктус, баш сасвим случајно, једнако као што се некад Сонгкран – тајландска нова година поклопи са Васкрсом, или такмичење за песму Евровизије са Ђурђевданом.
2. Паганизам
Нажалост, речени верски аналитичари имају једну вехабистичку визију живота и страх од паганизма. Но, Православље је јасно, Бог је користио паганизам за припрему света за долазак његовог сина, Христа. Очито је да неки никад нису чули нпр. да је свети краљ Милутин мирне савести пре 700 година осликао Платона и Плутарха као претходнике Христове и тзв. хришћане пре Христа, у Богородици Љевишкој у Призрену. Милутин је знао да је нпр. Плутарх био свештеник бога Аполона, али и да га је Господ Бог Саваот као таквог надахнуо и давао му идеје које су касније помогле да цео свет прихвати Христа. Очито, мироточивом краљу, као ни Богу, није сметало што су Плутарх и Платон били пагани.
Извор: Мирјана Глигоријевић-Максимовић, Антички елементи у сликарству Богородице Љевишке у Призрену. Зборник Матице српске за класичне студије. 9: 203–221, 2007.
Исто тако, свети Василије Велики је сматрао да је Бог припремао свет за долазак Христа на три равноправна начина. Један је преко Светог писма и изабраног народа, други је преко грчке философије (паганизма) и трећи преко египатске науке (хороскопа). Ову идеју он даје као одговор оним хришћанима који су се ужасавали од паганизма и свих његових аспеката, у целости, и науке, и културе и уметности. Дакле, Василије је не трепнувши одбацио хистерисање око паганизма, јер је знао да у паганизму види и разликује оно што је неспојиво са Христом, и да то одбаци, али и да прихвати и сачува и све оно добро у паганизму, оно што је припремало свет за долазак Христа. Василије Кападокијац није заједно са водом бацао и окупано дете, као што нам саветују дежурни критичари прославе Божића.
Укратко речено, ако је нешто паганско, из неке старе вере, или старог обичаја, не значи да је само по себи лоше или погрешно. Бог никад није оставио свет у потпуном мраку и без благодати, па чак ни пагане. На тај начин, чак и ако неки обичаји Божића имају неке паганске елементе или корене, то само по себи не значи да је лоше, или да је против Православља, него нешто сасвим друго.
3. Халкидонски догмат
Међутим, оно што је најзначајније за наше разумевање прославе Божића јесте правилно схватање халкидонског догмата. Халкидон је једна варош у којој је формулисан најзначајнији догмат (веровање) наше хришћанске вере, стога се тако и зове. У Халкидону, Црква је препознала да се Бог сјединио и спојио са човеком несливено и нераздељиво, неразлучиво и непомешиво. То, укратко, значи да је све наше што нас чини нама, сва наша искуства, сва наша колективна памћења, сва наша веровања (стара и нова, паганска и непаганска), снове, страхове, жеље – Бог је примио, благословио и прихватио. Од Бога ништа не можемо сакрити и он нас управо и жели онакве какви јесмо, а не лажне и фолиранте.
Четврти васељенски сабор у Халкидону, фреска Кијево-печерске лавре (Извор: Википедија)
Бог прихвата, прашта и осмишљава све наше љубави, падове, издаје, устајања, сузе, радости, сујеверја, нашу пионирску заклетву, дедамразове пакетиће, првомајске роштиље, обећања, заклињања, игре и разоноде, слабости и мане, пријатељства, братства, и све оно што нас је обликовало као личности и што нас чини непоновљивим и јединственим личностима.
Дакле, Бог је примио и прихватио и све што постоји у нама и спојио са собом нераздељиво од себе, али и непомешано са собом, и као такве уздигао нас на небо, со деснују от Оца, и учинио својим синовима и пријатељима. Бог је примио и прихватио све што ми јесмо и какви год јесмо, све, ама баш све, осим нашег греха.
Сви православни су дужни у ово да верују.
На тај начин Бог нас жели са нашим искуством и обичајима, са нашим слављењем Божића, баш онако како свако од нас слави и жели да слави. Тако Бог не презире оне који стоје 8 сати на бденију и на тај начин му одају славу и захвалност, али још мање презире и одбацује оне који се у Његову славу и част зароне у хладну воду и пливају за Часни Крст, и тако добијају венац славе и благодат. Нико нема право да другом говори како ће да прославља Бога и Божић. У Халкидону је препознато да нас Бог воли и прихвата све, у различитостима, апсолутно онакве какви јесмо, а не какве би нас нечије фрустрације, или комплекси, желели да будемо.
4. Закључак
Имајући све горе наведено у виду јасно је да датум празновања Божића није тек тако измишљен, намерно измишљен да би се поклопио са неким Сол инквиктусом. Јасно је да ако и има нешто из старе религије у нашим празницима, то није крај света, него је напротив доказ Божје милости и порука да је Он са својим анђелима бдео над нама који смо његов народ и чувао нас, чак и онда кад нисмо знали за њега.
Ми Срби треба да знамо – кад би постојало неко такмичење у прослављању празника – да би српско прослављање Божића добило Нобелову награду за празник, сигурно у хришћанству, ако не и у другим религијама. На то морамо да будемо поносни, а не да се стидимо, или склањамо пред незналицама, или још горе, пред аутошовинистима.
Сви Срби који славе Божић требају да се непрестано сећају да су сви наши обичаји, али пре свега наша слобода да уопште славимо Божић, муком стечени и сачувани у доба турског ропства, када нисмо смели да идемо у цркву и да жртва наших предака не дâ да нам било ко соли памет, како да славимо Божић.
Извор: Калдрма.рс
Осим тога, најпростија логика налаже да метиљави немају право да јунацима говоре како ће да славе. Да ли ћемо да имамо сено у кући, да ли ћемо да имамо Бадњак или јелку, да ли ћемо да га спалимо или не, да ли ћемо да имамо ватромет, да ли ћемо да пливамо у реци? То је до нас, а не до других да нам одлучују уместо нас.
Не смемо да заборавимо да у хришћанству ништа није старо и паганско, него је све увек ново, обожено и преображено у Христу, све осим палих умова и душа, које одбијају спасење и Истину.
Зато нека слави свако како хоће, с ким хоће и нек живи и нек пусти друге да живе. Христос се роди!
Categories: Гостинска соба
i mi metiljavi imamo neka prava
unosimo badnjake i posipano slamu i šenicu
nećemo da se takmičimo
Прва неистина. Паганизам или идолопоклоништво је у својој суштини обожавање палих анђела, паганских божанстава, идола. Није све што је из паганизма дошло нужно лоше, јер паганизам је делом био и израз људског духа и природе, но ипак оне пале природе, која се у Хришћанству мора очистити, обући у Христа и обновити. Нити то значи да треба да оправдавамо паганско порекло неких обичаја таквим лаконским објашњењима само зато што су народни обичај, „зато што су наши“. То је избегавање одговорности, а то није оно чему нас Хришћанство учи.
Као што је Хришћанство крстило старе пагане, тако је крстило и неке старе паганске обичаје, који по себи нису били лоши, но то не значи да је „Бог користио паганизам за припрему света за долазак његовог сина, Христа“, како аутор каже. Напротив, Бог је кроз веру Мојсијеву припремао долазак Сина свог у свет, а не кроз паганизам или идолопоклонство, које је било (од)пад од вере у истинитог Бога. У српском језику синоним за нечист је поган.
С обзиром да аутор каже „Православље је јасно“ и затим наводи нешто супротно учењу вере, требало би да поразговара са својим свештеником или искусним духовником како не би пао у прелест и друге одвео у смутњу и заблуду.
Није Господ Бог „Саваот“ надахнуо Плутарха „као таквог“, да буде свештеник паганског божанства-демона, нити је вероватно да је Милутин то уопште знао, нити су грчки филозофи осликани као „претходници Христови“ (!), већ су грчки филозофи осликани у Богородици Љевишкој јер је из синтезе хеленске мисли и Неоплатонизма са једне стране, и хебрејске старозаветне вере са друге, настало Православље какво данас познајемо.
Грчка филозофија и грчки паганизам су две различите ствари. Било је грчких филозофа који су били атеисти, било их је који су били хедонисти, међу њима је било стоика, софиста, поклоника источних култова и неоплатониста. Већина грчких пагана је припадала простом народу и са философијом није имала никакве везе.
„Египатска наука“ (староегипатска мудрост?) и „хороскоп“ (???) су две потпуно неповезане ствари.
Св. Василије Велики је могао сматрати да су грчка философија и староегипатска мудрост врхунски изрази њему познатог античког света, и да у њима постоје неспорне истине о Једном Богу, Божанском Логосу и праслике Христовог Рођења. То нема везе са старогрчким и староегипатским паганизмом нити их оправдава.
Учитавање Св. Василију Великом ствари и идеја супротних хришћанском духу, као што је оправдавање паганизма, тамо где је оправдавао античку мисао и мудрост „пагана“ (а не паганске религије) зарад неких дневно-политичких околности и оправдавања модерних, профанизованих схватања српских обичаја, као и његово називање „Василијем Кападокијцем“ у све таблоидно-поучном жаргонском стилу, тешко да заслужују икакав коментар.
Ево још једног општег места и жаргонског момента спојеног са „прихвати себе, буди оно што јеси“ испразном Њу-ејџ философијом и флоскулама, и осудом и вређањем других који се са аутором не слажу, па према томе мора да пате од „фрустрација“ и „комплекса“.
Неистина је да је Бог све благословио и прихватио. Он је прихватио људску природу без греха. Што значи и без последица греха. Ми нисмо позвани да се помиримо са својим гресима и палом природом, нити да их „прихватимо“, већ да се за грехе покајемо, да се трудимо да не грешимо, а да палу природу превазиђемо и победимо, а не да је прихватимо „у различитостима, апсолутно онакве какви јесмо“ и сличним фразама и слоганима.
Издаја је грех, сујеверје карикатура вере, „пионирска заклетва“ злоупотреба деце, Првомајски роштиљ комунистичка богохула и мрс за време Великог поста, а слабости и мане нешто с чим се треба изборити.
Бог зло не прихвата. Бог грехе опрашта, али само ако се покајемо и одрекнемо их се. Као што се на крштењу одричемо сатане и свих дела његових.
„Јер шта има праведност с безакоњем, или какву заједницу има светлост с тамом? Како ли се слаже Христос с Велиаром, или какав део има верни с неверником? Како ли се слаже храм Божји с идолима?“
2 Коринћанима 6,14-16
А даље, то је борба, а не „прихвати себе таквог какав јеси, Исус те воли баш таквог какав си“ фразе из Холивудских филмова и ТВ емисија.
А какав је однос хришћанства према паганским веровањима и да ли их је „Бог прихватио“ аутор нека пита свог свештеника или духовника.
Можда 1% проценат Срба пости, моли се, редовно даје милостињу, зна шта је молитвено правило, чита Св. Писмо бар једном недељно, опрашта и каје се, редовно се исповеда и достојно причешћује. Ако и толико. Али треба да будемо поносни на бусање у груди, представу и прангијање једном или двапут годишње, ипак је то Нобелова награда. А ко се не слаже он је зли аутошовиниста.
Аутор често понавља „православље је јасно“, „сви православни су дужни у ово да верују“, „ми треба да знамо“ итд., као да је неки ауторитет кога би други требало да слушају. Као да смо пали с крушке па сами не знамо, или немамо свештенике, духовнике и светоотачку традицију да нас упуте него смо „дужни да слушамо“ неке са интернета.
Јасно је да је аутор пао у прелест, стављајући обичаје на прво место, и да покушава да оправда свој доживљај неких ствари кроз овакве покушаје телесних умовања и мудровања, несвестан заблуде својих тумачења.
„Јер ће доћи време кад здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, да их ови чешу по ушима.“
2 Тимотеју 4,3
Црква одређује како се прославља Бог и одобрава како се слави Божић. А та флоскула „нико нема право другом да говори“ и „нека свако чини како му воља“ је део западњачког индивидуалистичког релативизма који са православљем нема никакве везе.
Ово су последице таблоидног „ваља се на данашњи дан“ и „ово данас никако не смете да радите“ профано-обичајског доживљаја Вере. Зато Православна Црква не сматра да верници сами треба да тумаче неке ствари већ да треба да следе Светоотачку традицију и савете својих свештеника и духовника. А куда води самостално тумачење ту су милијарде протестантских фракција да покажу.
„Духовно мудровање без праксе је теологија демона.“
– Свети Максим Исповедник
Аутору би било добро да проведе неко време у манастиру пре него што се дрзне да упућује друге како нешто треба а како не треба, и да глорификује обичајно-световну, светинску, спољашњу, површну страну Божића насупрот суштинског доживљаја радости рођења Христовог, који са баханалијама, роштиљањем, спортско-рекреативним надметањима и пуцањем прангија нема никакве везе.
Док се једни с лева саображавају овом свету и улазе у конформизам и ekumenu заједништва са злодухом који у њему борави, док се други с десна поводе за његовим испразностима, површностима, привидима, прославама, рекордима, прангијама и петардама, истински православни хришћани се припремају за Рођење Христово кроз пост, молитву и интроспекцију. „Јер царство Божије није јело и пиће већ мир и радост у Духу Светом.“ Исто се може рећи и за разноразне прославе.
А истински Аполонијски принцип се не реализује у саображавању бесловесној гомили, већ Ономе који је Личност над личностима, Бог над боговима и Дух над духовима, у свецелом Тројединству.
Драги анонимни хришћанине.
Заиста је тешко расправљати се са неким коме је главни аргумент, посаветујте се са попом или пре употребе овог лека за индикације и нежељене ефекте посаветујте се са вашим фармацеутом. То ми је само знак да разговарам са ретардираном особом, која би угурала мачку у микроталасну, или са неким ко никад није ушао у цркву. Ваљда није Средњи век, па је само поп знао да чита?
То што је неко поп или владика, не значи аутоматски да је паметан или да нешто зна. Понекад може да буде и потпун кретен. Знам их лично неколико.
Још је теже расправљати се са неким ко лаже. Јасно сам рекао да је Бог примио сву људску природу осим греха, али тај део си намерно изоставио. Нисам ни рекао да је Господ Бог Саваот (не знам зашто стављаш под навднике, и то си дужан да верујеш да је Господ Бог над војскама) надахнуо Плутарха да буде Аполонов свештеник, него да га је и таквог (као паганског жреца) Бог Пантократор нечим надахнуо да је достојан, жељен и приказан да буде у лози Јесејевој. Dont shoot the messenger, нисам га ја ту ставио, него Милутин, за кога тврдиш да није имао појма шта су сликали њему иза леђа. Искрено се надам да ниси се посаветовао са попом око тога и да те није он наговорио да лажеш и подмећеш под изговором побожности. Посебно што постиш за Први мај.
Осим тога, нисам ја ауторитет, зна се ко су ауторитети у Цркви, као што се зна да су сви православни дужни да верују у Халкидонски догмат, с којим очито имаш проблема. Али ниси једини. Знам их доста. Иначе, вама криптомономофизитима (којима је благослов и послушност и божија воља изговор и оправдање за сва срања која радите) та Лоза Јесејева тј стабло Христових предака је заиста зајебана ствар и баш вам иде на живце – било у иконографији са овим паганима које редовно сви и свуда трпају, а још више у Светом Писму где се нпр наводе свега три жене, и све три су биле најблаже речено дрољасте, да не кажем курве и насртљиве на ону ствар. Наравно, и то је последица пада и грех, али ето јеванђелисти су некако нашли за потребно да поименице помену само Тамару, Руту и Раву из Јерихона која је по професији била a sex worker. Мало размисли о томе кад будеш слушао Јеванђеље на Бадњи дан. Па се заплачи. Знам да би вам живот и вера били лакши и лепши и стрпани у црно беле коцкице без пагана педера и курви. Али шта да се ради, Бог има смисла за хумор.
Елем, прочитај поново Обраћање младима светог Васлија Кападокијца (да, човек је живео у Кападокији, не видим у чему је проблем) и тако га људи зову у литератури. Тамо јасно говори о неким делима (акцијама, радњама) пагана која су била богонадахнута и о њиховом паганском учењу које је корисно за душу. Спомиње јунаке, хероје, титане. Прочитај нпр и Припрему за Јеванђеље од Јевсевија Кесарејског и нпр шта он говори о Александру Македонском кога сматра божанским вођом који је својим делима припремао Свет за долазак Христа. Дакле, цео 4. век људи немају проблеме које имаш ти у 2025. А ти имаш проблема са светим оцима, Светим Писмом, предањем и црквом. Учи, читај образуј се.
Можда ја имам проблема са Холивудом и са западњачким индивидуализмом, али ако си ти православан са горе наведеним доказаним лажима и подметањем.. и посебно ”достојним” причешћивањем. Халал ти било од мене.
https://www.thegoodshepherd.org.au/blog/why-christmas-not-pagan
Христос се роди! Деки брате аферим! Свака част, православно и јасно написано. Горе ти шаљем линк на енглеском где су се чак православни теолози са Оксфорда позабавили овом темом. Буквално потписује сваку јоту коју си ти написао.
Свако добро ти желим и велики поздрав од имењака!
@ ИСХС НИКА:
Не зна се шта је већу штету нанело вери код Срба, па и шире, да ли екуменисти, неообновљенци и поклоници зизјулаштине са једне стране, или разноразни обичајци, јутјуб/фејсбук „теолози“ и отварачи уста са њиховим уличарским турбофолк „православљем“ са друге. Искушења и с десна и с лева. Просто дође човеку да оде код братије у Есфигмен, окачи паролу Ὀρθοδοξία ἢ θάνατος и не гледа више ову муку и срамоту.
Циљ апостазије последњих времена и јесте да се Црква и вера сведу на нешто приземно и формално, обичајно, укалупљено у трендове овог света и лишено сваког дубљег, предањског смисла и унутрашњег живота. Лепо су рекли неки савремени оци о мерењу Цркве Божије из Апокалипсе 11 – да ће на крају остати спољашња црква, „порта што је изван цркве, која ће бити избачена напоље и дата незнабошцима да је газе“ (Откровење 11.1) и она унутрашња, од оних што су крај олтара, коју „ни врата паклена неће надвладати“ (Матеј 16:18). Ко чита да разуме.
Мир Вам Божији и свака радост од Бога.