Вијест да је Анђелика Молен из Харареа, по свему судећи, добра душа и вриједна хришћанка, рукоположена у чин ђакона као муња је обишла православни свијет

С благословом александријског патријарха Теодора, митрополит Зимбабвеа Серафим Кикотис рукоположио је Ангелику Молен у ђаконису (Фото: Фејсбук)

Грчка александријска патријаршија је рукополагањем Анђелике Молен „показала мисионарску ширину” и нацртала нарочито либералнијем дијелу православне јавности у ком правцу би се могле кретати ствари на „већем укључењу жена у послање Цркве”. Сва идеолошка средства НАТО православља одмах су кренула да хвале и догађај и новорукоположену служитељку Цркве (што је само по себи добар показатељ политичке функције тог чина). Многи теолози, жељни „динамичног поимања црквених чинова”, размишљају о овоме као само о првом у низу потеза којим би се редефинисало „уврежено” схватање о црквеним службама као о трајним „односима моћи”. Тачније: надају се деконструкцији (стварног или имагинарног) „мушког клерикализма” у корист једне флуидне реконцептуализације „служби у Цркви”.

Тачно је да тзв. чинови, тј. свештеничке службе у Православној цркви нису пале са неба него су се кроз извјесно вријеме уобличавали и коначно стабилизовали у оном стању у коме их видимо данас. Жанр „истраживања генезе црквених служби” био је нарочито популаран у XIX вијеку а и српска и руска теологија дале су значајне доприносе на овом пољу (Н. Милаш, А. П. Лебедев), иако се годинама као једино идеолошки исправно штиво српским теолозима наметао докторат Ј. Зизјуласа „Јединство Цркве у светој евхаристији и у епископу у прва три вијека” (корисна али не и неприкосновена студија). Служењу жена-ђакона у Цркви посвећена је истоимена студија К. Каридојанис, преведена на српски још 2009. У њој су систематично сабрана свједочанства раних писаца и канона о томе да су некада постојале жене-ђакони, али је лијепо посвједочен и сасвим савремени импулс (можда прије: налог) који је довео до актуелизације питања рукоположења жена.

ПОСТМОДЕРНА СВЕСТ

Међутим, помисао да се неки литургијски чин може тек тако „вратити” из прошлости у садашњицу својствена је само ХХ вијеку и његовој (пост)модерној свијести о томе да је феномен из прошлости могуће повратити данас, ако је то из неког разлога неопходно. Тако нешто се у XIX вијеку тек почело разматрати, али је и даље било непојмљиво: људи су и даље схватали да за појављивање и нестајање одређених чинова и пракси постоје ваљани разлози. Приказана као „предањски чин” модерна интервенција израз је заправо литургијског и богословског експериментисања као најзначајније одлике доминантног тока православне теологије данас.

Експериментални карактер савремене православне „теологије” и њене праксе стоји у оштрој супротности са историјском самосвјешћу. Историјска свијест подразумијева јасну представу не само о феноменима него и о цјелини повјесног тока који називамо Предање. Заправо, огроман дио православних теолога из тзв. неопатристичког корпуса који се у ХХ вијеку позивао на историјске феномене то је чинио без историјске свијести, тј. свијести о Цјелини, па је позивање на преседане и појединачне случајеве управо било постмодернистичка тактика поништавања Цјелине тако што ће она бити оповргнута дјелићима. То је лако видјети безмало у сваком чину којим се пропагирала нека агенда – нађеш један феномен који ти је потребан да би „предањски” образложио оно што желиш да истакнеш данас, фиксираш га у древност, а онда разлоге зашто је тај феномен у међувремену напуштен одбациш лаким потезима којима се дискредитују или чак криминализују резони читавих покољења православних вјерника: „а онда је дошло до умањења литургијске свијести” или „а онда је завладао мрачни патријархат” или „онда је наступило вавилонско ропство западној теологији”. Само је важно да дискредитација буде „саморазумљива”, блоковска, тј. неиздеференцирана, таква да одмах повјерујеш да је то што се догодило било израз или злобе, или глупости, или обоје. Овакво стање ствари плод је добронамјерне али токсичне историософије наметнуте од објављивања „Путева руског богословља” о. Георгија Флоровског. Иако су православни и прије о. Георгија и те како знали за историјску ауторефлексију, тек је он понудио једноставну али заразну схему у којој је ток Предања могао бити посматран кроз манихејску призму „истинског Предања” и „лажних наноса”. Све што се није уклапало у идеолошке оквире неопатристике могло је и морало бити одбачено а оно што се уклапало у имагинаријум неовизантизма – могло је и морало бити „обновљено”. Тако се јавио један стални реконструкционизам – вјеровање да су поједини елементи црквеног живота неправедно или злонамјерно занемарени и заборављени у црквеној прошлости па их је у ХХ вијеку могуће или потребно „вратити” из прошлости.

ПОВРАТАК ПРЕДАЊУ

Ко онда каже шта је и како потребно вратити? Жанровски, ствар се увијек образлаже као „повратак Предању”, дакле као позив на прошлост. Али онај ко одређује шта се то враћа и зашто се враћа није Предање већ дух епохе. Зато само реконструкционистичке интервенције не ревитализују црквени живот. У ХХ вијеку се „обнавља литургијска свијест” код милиона православних који се причешћују сваке недјеље и тиме „иконизују Цркву”, али након тога се враћају у постмодерни индивидуализам и индиферентност ка другом човјеку. Ево, већ деценијама траје „литургијска обнова” али ријетко ко од нас „литургијски свјесних” Срба може да се приближи нашим прецима из XIX вијека који су се причешћивали четири пута годишње. Ствар, дакле, изгледа као „повратак у златно доба” Византије или Немањићке Рашке али нико није узимао у обзир етос који је неупоредиво теже вратити од самог ритуала. Успут, и овај порив ка „повратку”, тј. реконструкцији Предања – који подразумијева негирање цјелине Предања – такође је протестантског, тј. реформаторског карактера. Начин на који су Лутер и Калвин гледали „апостолску цркву” која је касније запала у „вавилонско ропство” свјесно или несвјесно је уобличио начин на који су православни теолози од Флоровског наовамо навикли да гледају сопствену историју Цркве.

Чему овај екскурс? Једноставно је: рукоположење жене-ђакона које нам сва пропагандна средства НАТО православља нуде и приказују као данашњицом оправдан „повратак у прошлост” може да има своју феноменолошку оправданост али оно се није десило због љубави према старини већ због друштвене агенде коју није диктирало Предање већ идеолошки диктат данас општеприхваћеног „феминизма”. А са њим заправо је трајно утиснута, освјешћена или несвјесна, визија „злог патријархата” који увијек „редукује жену” на „улогу потлаченог” која се остварује кроз њене „традиционалне” (самим тим непожељне) улоге мајке, супруге, сестре, „домаћице”, „недовољно плаћене раднице” итд. Многима ће се рукоположење жене-ђакона чинити као разуман компромис између „умјереног” феминизма и православног Предања, као својеврсна ситуација обостраних погодности. Но оно не служи чак ни томе.

Понекад се данас чују заговорнице класичног феминизма како се жале на то да нису „жељеле ово”. Нису, али није поента никада била у равноправности жена већ у разарању природне привлачности и солидарности мушкараца и жена који су осјећали да заједништво у човјечности не може да разори конфронтација на релацији „родних улога”. У тренутку када су феминисткиње ранијих епоха прихватиле виђење о „патријархалној репресији”, експлозија конструисаног конфликта између „злих и насилних мушкараца” и „добрих и угњетених жена” била је незаустављива. Зато феминисткиње данашњег „трећег таласа” увијек могу да спремно одговоре да су само довршиле оно за шта њихове претходнице нису имале воље или храбрости.

Стога је наивно сматрати да је рукоположење жене-ђакона чин довољан и важан сам по себи. Свеопшта реторика која га окружује јасно нам оцртава да је у питању такорећи Овертоново рукоположење – симболички чин којим се заправо тек отвара питање „мушке репресије” која је „инхерентна” „патријархалној структури” Православне цркве а која ће престати у тренутку када добијемо женског „васељенског” патријарха. Дакле, није у питању никакав коначни стадијум већ почетна позиција. Идеолошка диктатура савремене „теологије” већ је начинила читаву једну реторику која се показивала податном оном „старом” феминизму. Настале су хиљаде страница, жанровски смјештених у књиге увијек истог наслова „Жена у цркви” које су већ поунутрашњиле неку врсту двадесетовјековног „хришћанског феминизма” и које од реда почињу са премисом о „недовољној улози жене у Цркви”. Та реторика је, с једне стране, „излазила у сусрет свијету” а с друге служила као теолошка самообмана јер су све биополитичке одлуке остајале мимо нас. Након десетине хиљада страница посвећених „жени у цркви” у српским земљама и даље се већина жена суочава са избором које им почесто дају и „православни” послодавци: или трудноћа и васпитавање дјеце или трајни уговор о раду. О политичким аспектима једне „еманциповане” културе у којој је жена заправо све више – а не мање – објекат хиперсексуализоване жеље а не биће са људским достојанством тек би вриједило говорити. Све више се стидећи јеванђељске поуке, од Посланице Ефесцима до Златоуста, „савремени теолог” бави се „предањским” оправдавањем онога што није живот Цркве већ налог Мегалополиса. За почетак је, наравно, важно начинити само Овертонов прозор у животу Цркве. Касније – показао је примјер англиканаца, Цркве Шкотске, лутерана, бројних других хришћанских заједница – слиједи самозаљубљено хваљење о модерности, кратки период прелести и на крају потпуно запуштање таквих заједница, непотребних онима који увијек слиједе налоге свијета и неспособних да и даље носе Свјетлост Христовог Јеванђеља. Од модерности до нестајања само је пар деценија разлике.

И поштено је.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 28. 6. 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: Анђелика Молен, о. Дарко Ристов Ђого, ђаконисе