Па докле ћемо срамно сносити јарам црни / Неми и пусти кô пањ. / Јесмо ли / Стока? / Јесмо ли црв? / Где је сев / Око? / Где плам и крв?
Гаврило Принцип, цртеж Мартина Црвенице
С бедема наших се вија тирана погани стег,
И смрти трубе се хоре;
Сврх нас је небо мрачно и хладно као снег
Ми беле немамо зоре.
Наши су
Дани
Коноп и стуб,
Магле
И врани,
И звери зуб.
Па докле ћемо срамно сносити јарам црни
Неми и пусти кô пањ,
Гледати где нам родно огњиште хуља скврни
И ругло баца на њ?
Јесмо ли
Стока?
Јесмо ли црв?
Где је сев
Око?
Где плам и крв?
С бурама освете свете нек свети букне бој
И жути липсају хрти!
Са песмом царски и гордо упримо поглед свој
У очи студене смрти!
Нек пун
Лепоте
Сине кô мај
С наше
Голготе
Васкрсни сјај!
Мостар 1920.
Приредио: Мартин Црвеница
Categories: Гостинска соба
Југословени – и Шантић и Принцип. Да су поживели до 1941. – придружили би се партизанском покрету Јосипа Броза.
1926-1928. године
Тада, у то време, тадашњи англобритански амбасадор објављује свој елаборат, суштински у виду незваничног политичког ултиматума, заснованог на идејама које је раније дефинисао још Ситон Вотсон, у коме је тражио увођење имена Југославија, што значи забрана обнови Србије, и увођење још веће територијално-административне дезинтеграције, практично на девет бановина, колико их је настало после тога,
чиме је проузрокована свеопшта србска дезинтеграција, уместо стварањем Уједињене Србске Бановине, потом и њеног одцепљења у виду обновљене Србије она је подељена на осам бановина. (извесни „херцеговац“ Митриновић је био главни идеолог и помагач Ситон Вотсону, због њега Ситон Вотсон упорно дејствује у стварању „херцеговачке“ нације јер се преко тога најуспешније остварује Југославија)
Све што је некрунисани краљ Александар Карађорђевић урадио, почевши од 1929. па надаље, било је буквално као да је преписивао ултимативне захтеве Ситона Вотсона и тадашњег англобританског амбасадора, као и Хамилтона Фиш Армстронга и генерала Паула Пењеа.
Тада је Александар имао прилику да исправи све грешке из периода од 1914. од доношења антисрбске Нишке декларације, преко 1917. од доношења антисбпских Kрфске и Женевске декларације, преко признања псеудодржаве СХС и Загребачке Резолуције, 1918., преко антисрбског прводецембарског Акта уједињења 1918., преко одустајања од обнове Србије 1923. и 1926. године, преко антисрбске прославе измишљене хиљадугодишњице измишљеног хрватског краља Томислава 1925., чиме је нанет велики ударац србокатоличком покрету у Далмацији, када је главна церемонијална прослава организована у Сплиту, када је Дувно преименовано у Томиславград, до 1928. и 1929. године.
Уместо тога, тада, Александар је наставио са грешкама из прошлости, ушавши у антисрбски воз интегралног југословенства, суштински погрешан воз, након чега су све станице биле погрешне.
Након свега тога, што се тиче Српског културног клуба и захтева за тзв. „Српске Земље“, 1939., са центром у Скопљу, од онога што је остало од србских земаља, након што су Хрвати намирени, као и све ово што сам навео, јесте посебна антисрбска прича.
Пошто је у то време, након периода обрачуна са србском елитом Србијом владала антисрбска псеудоелита – агентура Младе Европе и ЈАЗУ-а, њена опчињеност била је Југославија.
Она је у потпуности одбацила пансрбизам тј. обнову Србије. Након тога, након Великог Отаџбинског рата 1914-1918, видевши да та њина идеја, Христу Богу хвала, не функционише баш најбоље, њих је довела у дилему.
Све тежње за обнову Србије, које сам навео, после Великог Отаџбинског рата 1914-1918, као нека врста накнадне памети, биле су изражај њихове антисрбске реакције, пошто србску акцију, пре и у време рата, уопште нису имали.
То што су сви они радили, поред тога што је било тако јадно и слабо, било је пре свега антисрбско, посебно оно што је радио Српски културни клуб, који би се могао без проблема назвати Антисрпски квазикултурни клуб, јер су се тек 1937. и 1939., и то офрље, потпуно неуспешно, сетили да би можда ипак требало обновити Србију, притом су је озбиљно осакатили, прво намиривши Хрвате, па онда Србству шта остане. Сво то њино накнадно посрбљавање заснивало се на хрватском одбацивању Југославије,
у оном стилу – Аха, значи, ви Хрвати нећете да будете Југословени, него хоћете да будете Хрвати, е, па, онда, добро, онда ни ми нећемо бити Југословени, него ћемо бити Срби, али офрљи Срби, полу Срби, полу Југословени, покушавајући све време максимално да очувамо југословенство, колико је то могуће, у форми неког „Србо-Југословенства“, које је заправо прикривено југословенство, како бисмо спречили праву победу Србства и србственика, да нам ти српски лудаци не би поново дошли на власт, при чему ћемо се увек љутити на вас, зато што сте ви Хрвати, одбацујући југословенство, суштински омогућили разбијање наше вољене Југославије, чиме сте ојачали ове српске лудаке у Србији – србственике – пансрпске етнонационалисте, тако да морамо да их трпимо.
На томе се буквално и дан данас заснива размишљање ове антисрбске другосрбијанске пете колоне, наследника Kомунистичке Југославије и агената Младе Европе и ЈАЗУ-а. Они и дан данас маштају о Југославији и Србију гледају као тренутно нужно зло.
У оно време, између Великог Отаџбинског рата 1914-1918 и рата 1941-1945, до 1945., као и након 1945., они који су се тада и окренули Србству, толико касно, толиком антисрбском реакцијом, окренули су се само због НДХ.
Било је потребно да се деси тако нешто страшно, као што су НДХ и србоцид извршен над србским народом да би се они освестили и коначно постали Срби.
Они су заправо тиме доказали колико су чак и у тој ситуацији били антисрбски опредељени, суштински антисрбски опредељени, јер да се србоцид није десио, они и даље били Југословени. То њино накнадно посрбљење заправо је доказ њиног суштинског антисрбства и антисрбијанства
@ Dopuna. Ponosno sam bila clan Srpskog Kulturnoga Kluba a nikada nikakvo omalovazanje sviju nas nikada nece mi oduzeti tu casnu pripadnost. Svakako ideali Srpskog Kulturnoga kluba su smetali mnogima I sve je radjeno da se unisti. Vama zelim da uradite bolje . Sta vas sprecava?
Проблем је што је Србијом 1918. владала антисрбска псеудоелита – оличена у агентима Младе Европе (Млада Босна њихов изданак и огранак) и ЈАЗУ-а, која је удовољавала англо-француским империјалним интересима, због којих је као замена за Аустро-Угарску у склопу Интермаријума створена Југославија, чиме је спречена обнова Србије, за коју је англосаксонсконорманска и француска плутократска масонерија проценила да је противна концепту Интермаријум.
Зато су Хамилтон Фиш Армстронг и Ситон Вотсон, са англосаксонсконорманске стране, и генерал Паул Пење са француске стране, радили све да се створи СХС/Југославија, која је представљала геополитичко-геостратешко закључавање србског фактора.