Говорио је да га је спасао Бог коме се молио тамо у логору и у кога је изненада поверовао услед непојамне агоније, јасно схвативши да га је све снашло због страшног светогрђа које је починио

Ругање Христу, фреска у манастиру Св. Ђорђа у Старом Нагоричану, 1317/18. (Извор)

Једну од најчуднијих прича о нечијем страдању и покајању чуо сам пре неку годину од једне старије жене на Сајму књига. Био сам је скоро заборавио, али сетих је се ових дана поводом све учесталијих хулитељских и богоборачких иступа, што у медијима и јавној сфери, што у свакодневном животу.

Причала је та жена о свом оцу који је одрастао пре рата и био заклети атеиста и активан члан Комунистичке партије који није крио колико се грози цркве и верујућих људи и који се у својој младалачкој обести и идеолошкој залуђености радо спрдао са светињама. У време када је Трећи рајх окупирао Србију 1941, још је студирао на неком београдском факултету, и баш негде тих дана када је окупација ступала на снагу враћао се аутобусом из Београда у родни Крагујевац. Био је толико фанатичан у свом атеизму да је на стражњицу залепио лик Исуса Христа и тако се појавио пред саблажњеним путницима на станици. Али њега то није постидело, управо га је инспирисала баш њихова пренераженост и без трунке нелагоде је ушао са свима у аутобус.

Међутим, негде на половини пута, аутобус је зауставила немачка патрола, извела све путнике напоље и међу свима одабрала десетак млађих људи, међу њима и њеног оца. Потрпали су их у камион и одвезли у логор у Немачкој, где га је снашла страшна судбина, јер су међу свим логорашима баш њега и неколицину одабрали за научне експерименте које су нацисти вршили на телима живих људи. Причао је њен отац по завршетку рата да се не дају описати муке које је тамо прошао. Прикључивали су га на електроде и пуштали струју кроз тело, сецирали наживо да би тестирали издржљивост људског тела, подвргавали низу монструозних опита које је жена тада подробно описивала, али ја тих детаља више не могу да се сетим. Логораши су већином умирали од неиздрживих мука, али њен отац је ипак остао жив, иако са трајним последицама, а кући се по завршетку рата вратио као сенка од човека, са не више од четрдесет кила. Сам је говорио да га је спасао Бог коме се молио тамо у логору и у кога је изненада поверовао услед непојамне агоније, јасно схвативши да га је све снашло због страшног светогрђа које је починио. Временом се како-тако опоравио и засновао породицу, коју је подигао у духу искрене побожности, без обзира што то беше врло непопуларно, а и не безопасно у комунистичком поретку који је тек добијао на замаху.

Све је ово жена испричала тихо и бојажљиво, са неком болном гримасом, као да се тежак судбински печат њеног оца заувек утиснуо у њен лик и тако постао ходајућа опомена свим антирелигиозним „прогресивцима“, који у свом охолом безумљу не схватају какво зло призивају себи, ближњима и народу.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Светислав Пушоњић