Из саме борбе, директно из срца јунака, наш народ добија, током читаве историје, своје име, своје достојанство, сопствени живот
Тајана Потерјахин (Фото: Лична архива)
Често нам замерају псеудоантрополози са алиекспреса како смо „једини народ који слави поразе“.
У ствари, можда смо једини народ коме пораз и победа заиста нису важни јер своју виталност црпемо са ирационалног/метафизичког извора.
Након што је Новак Ђоковић победио, кошаркаши су изгубили, али су излила на њих иста мера љубави: српски народ просто воли хероје.
Репрезентација Србије; Новак Ђоковић (Архивска фотографија)
Њих дефинише борба, а не њен исход. Из саме борбе, директно из срца јунака, наш народ добија, током читаве историје, своје име, своје достојанство, сопствени живот.
Спорт је рат: и они који негирају његов симболички смисао називајући га „гладијаторским играма“ управо му тако признају важност.
Оно што спорт чини узбудљивим и важним почиње на оном месту где он престаје да буде забава и постаје борба. Оно што још омогућава неправде у спорту, бес, инат, заправо је његова суштина.
Кошаркаш Србије Алекса Аврамовић током разговара за РТС после утакмице са САД (Фото: Снимак екрана)
Исти нагон нас привлачи рату и спорту. Осим ако причамо о уметничком пливању.
Али баш зато што неким спортовима природно недостаје елемент драме, хероизма, борбе за опстанак, па чак и мржње, они никада неће бити у човечанству омиљени као фудбал, кошарка, шах… или рат.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Тајане Потерјахин)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар