Затворене организације као Коминтерна су завера, са великим словом. Француска револуција је завера? Наравно, јесте, завера. Свака револуција је завера. Свака политика је тајна политика
Рембрант, Завера Батаваца, позната и као Завера Клаудија Цивилиса, 1661. (Извор: Сродство по избору)
(Дзен канал А. Фурсова, 22. 10. 2023)
Ја нисам стручњак за конспирологију, нисам теоретичар завере. Не волим тај термин. Бавим се крипто-политиком и крипто-економијом, то јест, тајном политиком и економијом. Права власт је – тајна власт. Што се конспиролoгије тиче, све зависи од тога како дефинишемо овај термин. Ако се претпостави да два-три човека могу да направе заверу и измене ток историје – то је једно.
Ако говоримо о озбиљним, затвореним организацијама, које у својим рукама имају власт, информације и новац, на пример, Коминтерна – да ли је то завера или није? Организација је деценијама планирала и организовала устанке, револуције, водила подривачку економску, финансијску и политичку делатност. Да ли је ово завера или није? Наравно, завера, само са великим словом.
Француска револуција је завера? Наравно, јесте, завера. Али завера у ширем смислу те речи.
Свака револуција је завера. Јасно, у свакој револуцији много је ружног: људи ступају у савез са злом, с противницима и не желе то да признају. Свака политика је тајна политика. Обратите пажњу: чим је почела спољашња, формална демократизација западног друштва, од 1867. године, када су у Великој Британији радници добили право гласа, реална власт је почела да прелази из видљиве зоне у невидљиву. А почетком ХХ века настала је ситуација у којој су партије, влада у значајној мери били у функцији затворених организација (ложа и клубова).
Без таквих закулисних структура, капиталистички систем не може да опстане, а ево зашто. Закулисне структуре смањују једну веома значајну противречност у капитализму. Економски капитализам је јединствен, светска целина. А политички капитализам је мозаик, систем држава. Енглеска буржоазија има интересе у Немачкој, а немачка буржоазија има своје интересе у Француској. Да би их реализовали морају да крше законе и своје и других држава…
С руског посрбио: Александар Мирковић
(Сродство по избору, 31. 10. 2023)
Categories: Преносимо
Krenuo i Fursov kao kisa oko Kragujevca. Nikako da kaze jasno i glasno ko je taj koji vuce sve konce. Jest da nije verujuci ali je znao i da se dotakne prave teme. Treba reci da je nepomjanik pred vratima.
i “vladari iz senke” imaju nesto zajednicko. σκηνη (skene) , kao starogrcka rec za kulisu, oznacava i zavesu i senku. Starogrcko pozoriste je bilo polukruznog oblika. U krugu – orchestra, nalazio se oltar i oko njega je bio rasporedjen hor – χοροσ. Scena je sekla kruzno postavljeno gledaliste. Ovo je imalo dvostruki smisao. Vreme je za Grke bilo kruzno, a linearnost je bila prividna. Scena secenjem kruga u vreme uvodi privid. Ali, ona ne sece samo vreme. Iza se nje se nalazi panorama grada i predela grada – χωρα (χοροσ i χωρα nisu etimoloski vezani, ali ima li boljeg mesta za pogresne etimologije od ovog). Grcki polis je neodvojiv od hore. On je izvorno o-predeljen. Scena sece i zatvara predeo sazimajuci ga u sebe i tako ga otvara za predstavu drugih predela na sceni. To otvaranje hore polisa za druge hore kroz pozorisnu inscenaciju sadrzana je i u Platonovoj ontologizaciji pojma hora, prvo kroz pojam hipodohe kao gostoprimstva (bogovima ili gostima koji u pozoristu sede na krajevima polukruga kod prolaza kroz koji dolaze samo povratnici u grad ili glasnici, ali i hor u svom dolasku). Pozoriste u sebi vezuje prekid vremena kao kruznog i izvorne prostornosti hore omogucavajuci “vidjenje”. Naime, kao sto ambasador – theoria, moze samo da posmatra obicaje tamo gde je ambasador i o njima izvesti, ali nikako da ih upraznjava, tako i tudji pristori – hore mogu prisustvovati u polisu samo u pozoristu i samo kao vidjeni (θεατρον je mesto za posmatranje- vidikovac). Nema neke hore svih hora, nekog zajednickog prostora koji bi obuzvatao i sa-drzavao, kao drzava, sve gradove-drzave. Za Platona, za kojeg su same vidljive stvari senke, nema mesta pozoristu u drzavi. On kaze da je sama drzava najveca tragedija! Zatvarajuci drzavu, Platon zatvara i pukotinu u vremenu i prostoru koja, kroz pozoriste, otvara horu polisa za druge hore. U tom pogledu je njegov polis negostoljubiv, kao i hora u njegovoj ontologiji, a koja sve sto prima deformise u pojedinacnost i senku istinskih stvari – ideja (ειδοσ je isto iz-gled)!
Ta moc antickog pozorista je razlog sto se ova metafora o kulisama i svetu iza kulisa odrzala toliko dugo, mada vec Aristotel poistovecujuci misljenje i gledanje u pojmu teorije, oduzimajuci pozoristu njegovu moc, sto mora da kompenzuje pojmom katarze, kao unutrasnjeg prociscenja gledaoca!