Сајам (књига) више нема никакве везе са оним што сте могли да видите пре пет до десет година. Ово је још једна институција коју су напредњаци постепено и, све ми се више чини, смишљено убили
Миша Ђурковић (Извор: Лична архива)
Упркос томе што председник ове државе настоји да изгради слику о себи као великом неимару и ктитору који је „направио храм Светог Саве“, бојим се да ће кључна реч која ће у историји обележити доба његове владавине бити деструкција, или по српски – разарање. Чини ми се да је све мање тај процес резултат незнања а све више намере, јер у борби да остане на власти делује да разуме како је окупационим силама далеко важније Пинково умоболство него потпис на независности Косова или санкције Русији.
Већ смо писали о томе како режим савременог Тита уништава образовање, дипломатску службу, медије, јавни простор итд, а повод за данашњи текст је убијање Сајма књига. Као што знамо они – или онај за кога раде – решили су да после свих урбанистичких злочина које су починили, од затрпавања археолошког налазишта на коме се налази шопинг мол у Рајићевој до недавног урбицида на Славији, наставе тако што ће читав Сајам, као озбиљан споменик културе, сравнити са земљом и ту направити нови Београд на води за једно 50000 Кинеза, Арапа или кога већ. Дакле осим идеје да се убије Сајам, данас се посебно осврћемо на то како су већ убили Сајам књига који се управо одржава.
Преносим вам своје импресије, као и покушај тумачења узрока ове постепене смрти.
До пре коју годину београдски Сајам књига био је право чудо, феномен о коме се причало у пола Европе, и свакако најбољи сајам у овом делу света, далеко јачи, важнији, богатији и моћнији и од будимпештанског и атинског. Бројни страни гости, не само из региона, већ од Италије, Шпаније и Немачке до Русије нису могли чудом да се начуде, броју људи, количини наслова, ентузијазму специјализованих издавачких кућа, огромној и квалитетној продукцији дечје литературе, излагачима из других земаља итд. Институција земље госта домаћина била је сјајан начин да се фокусирамо на продукцију одређене земље и културе, која је доводила велика имена, омогућавала посебно интензиван преводилачки рад те године итд.
Бројни гости из иностранства долазили су да склапају послове, узимају лиценце, нуде своје ствари, али и уживају у дружењу, новим познанствима, сусретима са познатим интелектуалцима или политичарима који су готово ритуално ту долазили итд. Из године у годину ово се ширило и, упркос евидентним тенденцијама комерцијализације, чувао се баланс између тржишних и елитистичких играча. Но, већ пред корону осетило се постепено прерастање догађаја у вашариште и наслућивале су се тенденције које су сада експлодирале и које дају за право да говоримо о умирању београдског Сајма књига. Шта сам, наиме, видео тамо?
Од свега онога што је раније постојало остала је форма, али је суштина исисана као мождина из кичме. На једном месту видите шта је резултат напредњачке културне политике, коју – као и све друге аспекте – карактерише одлика деловања на начин где стид и срам не играју никакву улогу. Наиме, док су ранији режими макар морали да фолирају како им је стало до високе културе, образовања и тога да и преко књига будемо део савременог света, ови чак не осећају ни потребу да се фолирају. Боле их уво, јер њихови бирачи не показују никакво интересовање за књигу. Ријалити, Информер и телевизије сасвим задовољавају њихове културне потребе.
Већ пре више година укинута је градска комисија за подршку издавачима. Имао сам прилику да будем њен члан низ година и са поносом могу да кажем како и даље на Сајму доста аутора углавном продаје квалитетне наслове које смо тада одабрали. Некима, попут Федона, то су били последњи наслови из филозофије уопште. Остала је таква комисија на нивоу Министарства културе, али као и на другим конкурсима, о чему сте могли да видите у медијима, новац се даје готово искључиво субјектима у Војводини за углавном потпуно бесмислене пројекте. И наравно навелико се перу паре. Гомила озбиљних издавача је отписана као „жути“ (што значи свако ко није скинуо гаће пред напредњацима), и више не добија ни динар подршке.
Такође се види да ни странци више ником не дају подршку за преводе и објављивање са своје стране, или је то сада намењено само одабранима, попут једне геј издавачке куће која захваљујући том бекграунду и даље има квалитетне и добре филозофске наслове. Обрни-окрени, штандови Клиа, Федона, Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, Архипелага, Албатроса плус готово да немају нових наслова из области политичке теорије, историографије, социологије, филозофије итд. Суштински тога има минимално. Ове издавачке куће нису пријатељи режима па, упркос озбиљности, озбиљној традицији и способности да изаберу и преведу добра издања, не могу да добију ништа. С друге стране, ови напредњачки издавачи, сем делимично Прометеја, углавном бахати полуписмени полусвет који нема шта да понуди и нема шта да донесе на Сајам. Ни домаће, а о страним елитиним издањима да и не говоримо. Помињали смо и раније да уз напредњаке више није остао ни један једини домаћи интелектуалац макар и средњег формата. Стога им је таква и издавачка продукција. Службени гласник и Завод су такође туга и печал, иако бар Гласник има озбиљан новац.
Сајам књига 2023. (Извор: Танјуг/Снимак екрана)
Неке куће, попут новосадског Медитерана, више нису ни присутне, ако уопште и раде. Нема више Евра па је дечји програм смањен, расут и више немате место где можете детету да купите сликовнице и јефтине доступне прве књиге са којима се деца срећу. Све то за последицу има да је број посетилаца драматично смањен, што се види и по смањењу посетилаца из унутрашњости и региона. Странаца који долазе због посла више нема јер немају зашта да долазе. Од културне и пословне манифестације првог реда, ово чак није деградирано ни на вашар, него на јадну и празну шатру у којој се продају исти наслови који ту стоје годинама уназад…
Врхунац је заиста огроман празна простор у централној сали који је из незнаних разлога дат Пошти!? На том простору нема ниједне једине књиге и тај чин сведочи о томе да они немају шта да ставе и понуде на толиком плацу. У исто време Катена мунди је на горњем прстену, збијена у три метра иако спада у ретке издаваче који имају озбиљну нову продукцију, врло јасну и прецизно усмерену. Једини проблем је што сви ти интелектуалци говоре о проблемима и сматрају се непријатељима те је боље да доле стоји Пошта него такви.
„Пошта Србије први пут се представља на Сајму књига, специјалном промотивном понудом за слање књига“ (Фото: Пошта/Вук Бранковић)
Колико је све отишло до врага видите и по томе што на путу од уласка у Сајам до уласка у салу има десет пута мање реклама него што је некада било. Занимљиво, у пролазу на самом улазу сајма рекламира се само Шешељ и његова монументална продукција. Новост је и да земља гост више није присутна у хали 1 у централном простору. Далеко је мање и излагача из иностранства итд. Редак добар пример да се упркос свему може опстати и ширити уз јасно усмерење и прецизно одбрану публику јесте Чаробна књига колеге Боре Пантића, која ради стрипове, квалитетну научну фантастику и то ради лепо и успешно.
Овај Сајам више нема никакве везе са оним што сте могли да видите пре пет до десет година. Ово је још једна институција коју су напредњаци постепено и, све ми се више чини, смишљено убили. Јер ако пропадне и овај Сајам, лакше ће се објаснити да и хала 1 може да иде и да се руши у пакету са осталим зградама.
Давно смо приметили да после ових људи ни камен на камену неће остати од културе, науке, медија, духовности, институција, а Бога ми ни од слободе…
Слободан Антонић: После Вучића Србија ће бити олупина (2015)
Због тога, поновимо Кућу цвећа треба срушити, а онога ископати и преместити ако је уопште тамо. Domus florum delenda est!
П. С. Као шлаг на торту стигла је скандалозна вест да је за издавача године награда отишла озлоглашеном Заводу за заштиту (уништавање) споменика културе града Београда. Не само да то није издавач и да немају никакву озбиљну издавачку делатност, већ је у питању симбол за напредни криминал и уништавање и једна од првих институција за тужилаштво кад ово доба криминала прође. То је институција која је омогућила уништавање огромног дела архитектонског наслеђа Београда скидајући законску заштиту са зграда. И која и Сајам треба да одобри за рушење.
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 28. 10. 2023. – додат је пост скриптум (у 8:30) и прецизирани су неки појмови (у 13:06).
Categories: Шта после Тита?
Цвјетови тикве
Тиква
Без коријена
Никла
На ђубришту похлепе
Храњена мржњом
Натапана незнањем
Опијена смрадом
Егоизма
Цвјета
Прелијепим
Жутим
Цвјетовима
Момчило
Браво Мишо, погодио си у срж чемерни утисак сваког озбиљног љубитеља књиге…
Zar nisi ti do nedavno duvao u iste diple? I opet pominješ velikog državnika iz velike zemlje? I šta češ preduzeti osim ovog neoriginalnog i nemuštog texta? Bolje daj nešto što ne znamo svi….
Поменуте геј издавачку кућу, о коме је реч? Нисам знао да и то постоји
Издавачке куће нису спремне да плаћају домаће ауторе, који ће у таквом статусу издржати још пар година, а млада публика нема потребу да чита књиге. У следећој деценији доћи ће до слома тржишта књига у облику који нам је до сада био познат.
Био сам на Сајму књига на дан отварања и био задивљен бројношћу и разноврсношћу издавачких кућа. Обићи све макар и на минут било је немогуће, а да не говоримо о многим хиљадама наслова, старих и нових (и неких који изазивају носталгију, да споменем само дела професора философије Слободана Жуњића).
Био је и штанд са књигама В.Шешеља и неколико рекламних транспарената, али не видим како је то или пак нешто друго могло да „убије Сајам“. Напротив, реке старих и младих су се тискале кроз холове, многи са купљеним књигама, а сви некако ведри и расположени – не сећам се неког натмуреног лика — чак и службеници који су продавали улазнице су били позитивног настројења – један пар испред мене је питао да ли њих двоје квалификују за групну (јефтинију) улазницу што је изазвало околни смех да би продавачица крајње љубазно објаснила да је група минимум од 20 људи, и да јој је жао што не може да прода карте по тој цени.
Нарочито је било пријатно видети епархијске штандове, да ли је било присутно свих 30+ епархија, не знам, али су већина били размештени у истом делу хале тако да је тај простор одисао мирисом тамјана и јединством поруке и опште мисије. Изложбени простор Рашко Призренске Епархије у Егзилу је био усред мноштва не-егзилованих штандова, што је био благи, мада минорно анегдотални, знак да браћа могу бити заједно.
Олакшан за више ‘иљадарки а натоварен пластичним кесама са књигама напустио сам сајам без негативних утисака и емоција.
Не знам да ли је аутор текста уопште био на сајму, али овај текст где помиње све од пројеката на Славији до станова за 50.000 Кинеза, циљајући на промашаје СНС подухвата, је углавном промашио тему. Јер, ако се Председник саморекламира чак и у ТВ споту излажењем из фрижидера, на Сајму је његов и СНС траг био једва приметан. Зато ваља ређе ноћу у кухињу залазити и фрижидер отварати. Боље неку књигу, па макар била са Сајма.
Још да поизбацују те књижурине и доведу певаљке па да видите шта је мека моћ. Турбо-фолк бато, то је модерна српска култура, српска музика, то се тражи а не звона и прапорци. Чуј књиге, кога то још данас у Србији занима.
(Марко Танасковић: Како је српска музика покорила Хрватску)
https://standard.rs/2023/10/23/kako-je-srpska-muzika-pokorila-hrvatsku/?alphabet=cyrillic
„Врхунац је заиста огроман празан простор у централној сали који је из незнаних разлога дат Пошти“
Ту је требало да игра мечка ал се ови културни побунили.
Naprednjaci i knjige?! To mu dodje kao neki vic. Jeste Vi nekad culi da huligani citaju knjige?
Од вакуума на штанду Вука Драшковића једино је већи био вакуум на штанду Музеја жртава геноцида.
Чак и на Поштином штанду, тачније стадиону, где књига није ни било сем једне гомиле у некаквим кочијама, деца су барем имала простора за игру и предах.
РЅ: Игра „Марш на Дрину“ кошта тричавих 6500 динара.
Projekcija , latinski …po Srpskom ,,lopov neVeruje da ima postena sveta , ljudi ,,
A za dobru paru nadjes Fukaru…
Апсолутни пораз Сајма књиге, је потпуна доминација хрватске латинице у српском издаваштву. 90% наслова је латинично. Суноврат српске културе и писмености. Чак и онај получовек, Вук Драшковић је прештампао „свој“ Нож, латиницом.
Као врло стар (бивши)београђанин, рођен још у доба несретне, баксузне Краљевине, и то још у кругу двојке, могу да кажем да сам по мало ипак индиректно везан и за Сајам књига, јер сам у времену моје наивности, крајем XX века, док сам мало поверовао у повратак нормалности, поприлично објављивао (писао, преводио и књигама учествовао на Сајму књига…), али последњих година сам се ипак освестио и одустао… схватио да је сав труд узалуд. Сада само посматрам са стране и сећам се, а за сам Сајам сам везан бројним успоменама… као гимназијалац сам , пореклом из крајње идеолошки прљаве, непоуздане и сумњиве, назадне белогардејске средине, схватио да ми је за касније универзитетске студије, можда од користи да „добровољно“ одем на радну акцију за изградњу Сајма (негде 1955/6 г.?), и одох… месец-два радио, вукао колица, итд… То ми је користило, да као студент, преко студентске задруге добијем посао да радим као поливач водом будућих зелених површина Сајма, пред отварање… поливао сам тако, са нас двадесетак студената из студентске задруге, потпуно неприкладним и тешким ватрогасним шмрковима будуће травњаке, током неких 6 недеља, а ови су зачудо, упркос нашем незнању и неспретности некако и израсли (Управа Сајма – тада, средином XX века, изгледа још није чула за Сегнерово коло, пронађено још у XVIII веку, које је могло да нам веома олакша посао поливања – али, добро…). Нас неколицина, који смо упорно остали на послу, добили смо за награду да радимо као помоћници инспектора хала при формирању првог Сајма, а када је сајам отворен, имао сам и привилегију да будем – у портирској униформи и доста добро плаћени цепач карата на улазу… После тога сам наставио студије. У успомени ми је остала складна, лепа, модерна архитектура тог комплекса, за који сада чујем да му се приближава српсконапредностраначки црни петак. Заиста – грехота, али, то већ више од 50 година живота на страни није мој проблем… ваш је.
Иначе, што се тиче серије написа г-на Ђурковића, мада се са неким његовим ставовима и не слажем – са овим његовим, непрестано понављаним: „…Због тога, поновимо Кућу цвећа треба срушити, а онога ископати и преместити ако је уопште тамо Domus florum delenda est! “ …. се од свег срца слажем. Ипак, дозволите да изразим сумњу у успех тог подухвата, јер ако се до сада нисте тога латили – нећете никада, а остварење тога је – ма колико на први поглед можда блесаво изгледало, заиста први и неопходни корак на путу вашег евентуалног будућег друштвеног оздрављења.
По неким питањима сам се својевременп спорио са г. Дубињином, али се слажем да је неопходно уклонити кућу смрада и можда на том месту забити глогов колац да се не повампирио дух србског крволока…
г. Миша Ђурковић много прича. Кога интересује да ли долази толико и толико странаца? Оно битно је преко стопедесет хиљада посетилаца.
Био сам последњег дана, у недељу, пуно људи и гужва. То је оно шта мене интересује, све друго је небитно.
То шта пише, наведени господин, као шта рекох кога то интересује. Нека објави то у неком часопису, за то погодном.
ТОЛИКО И ОВЕ ГОДИНЕ СРПСКИХ КЊИГА НА САЈМУ НА ТУЂЕМ ПИСМУ ПОАКЗУЈЕ ДА СМО МИ (СРБИЈА) ОКУПИРАНИ ТУЂИМ ПИСМОМ, ШТО СЕ ДОГОДДИЛО ПЛАНСКИ САМО СРПСКОМ НАРОДУ
Мислим да је највећа несрећа ОВОГ и сваког претходног Сајма књига (у много деценија) тако мало књига на српском ћириличком писму. А мало је и када би било у Србији у српском језику и један одсто и књига и уопште текстова на српском језику, а на туђем — хрватском писму.
Где то има још неки народ који је тако разбијен у свом писму као Срби. Хрвати су после 1992. године регистровали српског језика своју варијанту „хрватски језик“ свакако само са својим латиничким Гајевим писмом па је данас и њихов језик, као и сваки други језик изван српског језика, наравно, сто посто на свом писму. Само је Србима подваљена добро осмишљена подвала с „богатством двоазбучја“ на коју није насео ниједан други народ, јер је та подвала планирана само Србима да би им се лакше „омилило“ туђе писмо с крајњим нескриваним превише циљем да се Срби постепено полатиниче и тако разбију свој културолошки и општи идентитет. Тако смо Ми Срби (највише преко својих лингвиста и њиховог двоазбучног решења питања писма као у време „српскохрватског језика“) разбили себе и у учевном (стандардном, књижевном) језику двоизговорношћу и у ћирилици и туђим писмом преко шизофреног двоазбучја свели своје (ћириличко) писмо на једва десетак процената српског језика на ћирилици и у Србији
Тако, само ми Срби, имамо општи раскорак у Уставу Србије и стручног и практичног положаја ћирилице на целом подручју српског језика. – Двоазбучност коју Срби, нарочито од појаве комунизма у Југославији још и данас примењују непозната је у Европи и непримењив(ан)а на тај начин и у целом свету.
Данас више нису потребна никаква нарочита истраживања[1]. Већ и на први поглед потпуно је очигледно, јер је лако проверљиво и јасно, да је на територији Србије српски језик окупиран латиницом, а све више и страним и језиком и писмом. Ћирилице у јавној употреби у Србији данас има тек у изузецима. То је тако и у најцентралнијим деловима Србије и њеној метрополи и престоници – Београду. Изван тога стање је на целом подручју српског језика тек нешто боље (на пример, у Републици Српској задржало се нешто више ћирилице – која је била свуда уведена тамо у време најжешће борбе српског народа за опстанак) или много и горе. На пример, у срцу српског подручја на Косову и Метохији, поготово тамо где се српски народ због невиђеног насиља упереног против њега ни за шта не пита или не сме тамо ни да привири под тренутном тамошњом управом Уједињених нација.
Више је, дакле, него очигледан потпуни раскорак између онога што пише у Уставу Републике Србије (Члан 10)[2] и стручног и практичног положаја ћирилице и српског језика на целом подручју српског језика. Да један народ нема независну своју државу, најбоље се и најлакше види по томе колико сме да користи свој језик и своје писмо. Србима коришћење свог писма данас пречесто није дозвољено. Много је разлога томе. Најпре, најављен у Уставу (нови) закон о службеној употреби језика и писма још није донет ни после више од годину дана од усвајања новог Устава, а стари Устав и Закон о службеној употреби језика и писма нова демократска досовска власт престала је да примењује због жеље да „раскрсти са старим режимом“. Тако је, што се ћирилице и српског језика тиче, почетна нова власт 2001. године потпуно и очигледно одмах била „рашчистила“ са српским језиком и писмом. Зато је после тога српски језик у српској јавности све више био у нестајању а српска ћирилица своди се на све ређе изузетке. Готово да се више ћирилица у јавности ни на пушкомет не може срести. Професори српског језика и писма ускоро неће имати шта и коме да предају. Енглески језик, понекад и још који, све исписе на српском језику у Србији убрзано прекрива, тако да ће Србија – ако се овако настави – ускоро бити потпуно колонизована туђим језиком и писмом.
Питање писма у српском језику деценијама се, у основи, наопако посматрало: најчешће политикантски и иронично, или недовољно стручно и прилично острашћено (видети, на пример, недавни текст[3] у „Политици“), а ретко стручно (видети у том смислу књиге издавача „Ћирилице“ у Новом Саду). Како, дакле, још нема довољно оглашеног исцрпног стручног и вишестрано научног прилаза свих институција том озбиљном питању, још нисмо извукли сврсисходне заједничке закључке ни ми који се професионално (успешно или мање успешно) бавимо језиком ни српски народ као целина. Стога је сасвим разумљиво што нисмо довољно ни културолошки, ни стручнонаучно ни национално стекли потребан наук на основу кога бисмо то своје веома озбиљно питање разрешили. Психолози и педагози би се, такође, могли укључити у решавање тог нашег питања. А просвета и школство у томе су незаобилазни, јер је двоазбучност на српски начин вишеструко и занимљива и изазовна појава.
Треба имати у виду да је нови Устав Србије, озваничен 8. новембра 2006. године, у односу на досадашњи – такође у тој области прихватљив ранији Устав из 1990. године, то питање сасвим исправно поједноставио и по строго европском моделу решавања питања писма једног језика то разрешио у сасвим недвосмисленом Члану 10. којим је српски народ и његов језик вратио породици европских народа и језика – који су сви, без иједног изузетка, питање својих језика решили кроз једноазбучје, типично и према природи језика самерљиво. (Нажалост, наши самоизвикани „еуропејци“ нападају највише баш тај члан и тиме показују да они нису никакви српски европејци, него су, у ствари, они који би желели да врате решавање питања писма ваневропски, тј. по моделу ранијег брозовског законоправила у којем је само за Србе важило „пиши којим хоћеш писмом ако, при том, подржаваш раније очигледно потискивање ћирилице“. И ћирилица је данас заиста сведена због тога тек на неколико процената у јавним исписима.)
Двоазбучност која се примењује по српском моделу у Европи је непозната и непримењив(ан)а. Постоје само два-три језика у Азији и Индији у којима постоји некаква врста двоазбучности и вишеазбучности. Међутим, није потврђена нигде ни у Европи ни у свету двоазбучност на данашњи српски начин: кроз потискивање миленијумског савршенијег писма у корист мање савршеног. Српско двоазбучје је, у ствари, таква врста коришћења двају писама која служи практичном затирању једног старог и савршеног ћириличког писма. У новије доба у Европи су, када су проценили да им је то корисно, једино Румуни заменили своје ћириличко писмо латиничким, а евроазијски Турци су арапско писмо заменили такође латиничким у 20. веку. И једни и други нису превазишли на тај начин своје невоље нити су се цивилизацијски, само због те замене писма, уздигли изнад ранијих самих себе. Сви други стари народи хиљадама година (Кинези, нпр.) или стотинама година (нпр. Грци, Енглези, Руси итд.) служе се у свом језику по једним писмом. Узмимо представнике најстаријег писма алфабета којим се служе једино Грци и представнике из грчког писма проистекле латинице којом се служе западноевропски народи (Енглези, Французи, Немци итд.) и ћирилице коју користе источноевропски народи (Руси, Украјинци, Бугари итд.). У Европи су Срби једини народ (који је био углавном ћирилички једноазбучан до 1945, па и до 1954) који је почео у оквиру Европе и Југославије да примењује (првенствено политички) изум о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ на тај начин што је све више и све брже (најпре под разноврсним насиљем и притисцима а касније и под заблудама) напуштао своје миленијумски коришћено писмо и да прелази на (мање савршено за свој језик) латиничко писмо.
Последице тога данас су и за слабовиде добронамернике сасвим очигледне. Српско миленијумско писмо истиснуто је из јавне употребе и среће се тек у занемарљивим изузецима. Срби су данас, добрим делом и због тога, једини народ у Европи који има правописно правило о двоазбучју с врло трагичним културолошким, психолошким и социолошко-цивилизацијским опасностима. Откад се српски народ почео делити и по писму, његова културна и друштвена историја, али и национална судбина (да и не спомињемо настојања да им се разбија државна целина) почела је да поприма трагичну судбину. Срби су посвађани с другима, а често се и међусобно свађају. Чине то на два писма и потпуно је очигледно да им двоазбучје данас служи као један од извора међусобног данашњег све жешћег сукобљавања јер се на два писма међусобно све мање могу ваљано разумети. Како би и могли кад се ни језички ни графички још нису на пристојан, европски и користан начин објединили! Срби имају поред себе одличан пример Хрвата који су се после 1899. године објединили на српском језику и свом састављеном латиничком писму, али Срби у потребној већини то не разумеју, па су још разједињени и у изговору (екавски/ијекавски) и у писму (латиница/ћирилица), све брже се претварајући у једноазбучне, али на туђем, наметнутом и мање савршеном писму.
Није уопште тешко за стручњаке даље стручнонаучно, психолошки, педагошки и културолошко-цивилизацијски протумачити и предвидети зашто ће и колико ће та врста двоазбучја у српском језику донети Србима ненадокнадиве штете коју као народ већ имају и коју ће тек претрпети ако и даље не буду поштовали и примењивали европски усаглашену своју референдумски усвојену одлуку из Члана 10. Устава Србије, па наставе да замењује своје писмо хрватским латиничким саставом. (То смо и ми предочили у недавно објављеној књижици „Ћирилице“ „Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу“. Тамо смо показали зашто ново гледиште неких српских лингвиста да је то (несумњиво хрватско писмо) некаква „српска латиница“ спада једино или у област (само)подвале или некаквог досад непознатог српског бескорисног хумора и застрањивања.
Да споменемо и често постављано питање: „Како ћемо у Европу и свет с ћирилицом?“ Ко то не зна нека пита Грке како су са својим јединственим алфабетом стигли на новчаницу Европске уније и Бугаре како су с ћирилицом и речју „евро“ такође примљени у Европску унију и како су се достојанствено за реч „евро“ (а не „еуро“) и за ћирилицу изборили. За одговор грчких и бугарских лингвиста, дакле, то је питање бесмислено данас постављати. Они су у Европу стигли са својим језиком и писмом као што су тамо стигли са својим химнама.
Данас се показало непобитно да су се српски лингвисти (први Ђура Даничић, а касније и многи други и познати и непознати), штетно по српски народ и његов језик, сагласили (често под притисцима) с преименовањима српског језика најпре у „хрватски или српски“, затим у „српскохрватски/хрватскосрпски“, „хрватски“, бошњачки“. Сагласиће се, вероватно, и с називом „црногорски“… О томе нису премного ни питани. Али, многи српски лингвисти грешили су и кад су били питани. (Ево, даље, шта су предлагали када су били питани и када су могли да слободније одлучују.)
Српски лингвисти погрешили су званично у Друштву за српскохрватски језик када су у последњој деценији 20. века предложили да се у Уставу Републике Србије (1990) задржи назив „српскохрватски језик“ с образложењем да је то „научно засновано решење“[4] и да је то „израз политичке мудрости и далековидости“[5]. Ту „научност“ и „политичку (као да се лингвисти првенствено баве политиком, па тек онда науком!) мудрост и далековидост“ само после годину дана све је живо демантовало, па и српски лингвисти (сами себе!). И данас у Уставу Републике Србије из 2006. сасвим исправно пише: српски језик. Да лингвисти и данас истрајавају на претходној грешци, доказ је и тај да и даље објављују за Србе Речник српскохрватског књижевног и народног језика (Институт за српски језик САНУ).
У Правопису српскога језика за школе 2001. године српски лингвисти погрешили су поново. Тада су латиничко писмо (којим се Хрвати непрекидно служе откада су преузели српски језик од Вука Караџића за свој а православни Срби ту латиницу користе тек после увођења брозовског комунизма у Југославији) – преименовали у „српску латиничку абецеду“ и тако, практично – задржавши уз ћирилицу туђе писмо као алтернативно – убрзали нестајање српске ћирилице из јавног живота и у Србији.
Сада би било превише опасно да за кратко време грубо погреше трећи пут па да – сада и противуставно – у (најављеном већ по ко зна који пут) новом правопису задрже, као алтернативно писмо – латиницу и на тај начин буду главни директни учесници коначног прогона српске ћирилице из српског језика. Јер, у целој Европи нема примера да један народ и један језик могу свакодневно да нормално функционишу кроз два (алтернативна) писма за један језик. То би, ваљда, требало да је најпре српским лингвистима познато.
Пред израду новог правописа српског језика (најављеног и за 2008. годину) српски лингвисти сами су себи, на неки начин, одредили, ваљда, последњи рок за поправни испит. Остало им је да обнове градиво (не треба, ваљда, да уче само студенти!), да се подсете где су досад грешили, па да на овом испиту коначно дају право – животно (СПАСОНОСНО) решење за српску ћирилицу. Не врате ли правописно језику српскога народа ћириличко једноазбучје, све досадашње чињенице потврђују да ускоро – после хиљаду година сталне употребе – неће, нажалост, бити у јавности међу Србима ни у Србији више од једног процента ћирилице. Измене и допуне Правописа објављене су 2010. и у њему еје поновљена катастрофалан грешка (опет двоаазбучје, као у “српскохрватском језику”.
Српским лингвистима – да не би начинили нову, убудуће непоправљиву, грешку и грех према српском народу и његовом матичном (народном) писму – потребан је само један (антијугокомунистички!) корак: да се окрену око себе и да схвате зашто у целој Европи нема других лингвиста који културолошки предвајају свој народ и компликују свој језик и писану културу на два писма у свакодневној СТАНДАРДНОЈ употреби својих језика.
Време је да и српски лингвисти разумеју зашто су бесмислене југокомунистичке флоскуле о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ једино за српски народ у Европи довеле овај народ на дно сиромаштва на Старом континенту, задржавши га једино испред Албаније и да је фатумска нова одредница да је „двоазбучје српска судбина“ још бесмисленија јер Свеправедни Бог у томе није Србима мешао карте на тај начин што би само њима у Европи наредио двоазбучје. Продужавање двоазбучја ипак је данас изум и дело српских лингвиста, а не нека општа незаобилазна „српска судбина“.
16. Бесмислено је и да странцима, али и националним мањинама у Србији, српски лингвисти „одређују“ да – када уче српски језик – морају да га пишу потпуно непотребно на два (алтернативна) писма.
Још је, пак, бесмисленије од тога упућивати нашу децу да смо ми једини народ у Европи по томе што „имамо два писма“, па једино наша деца – уместо да се опредељују за учење језика других народа – морају једина у Европи – да користе (такође апсолутно непотребно) два алтернативна писма за свој (један) језик у свакодневној употреби.
Најбесмисленије је и најпогубније је, после свега, српским, иначе познатим и опасним, биполарностима придодавати и двоазбучност (потпуно непознату целој Европи и престижном свету) и тако само српски народ предвајати, културолошки га разбијати и међусобно „свађати“, а онда се, тобож у чуђењу, питати: шта нам се то догађа!?
Најзад, од свега је, ипак, најбесмисленије и најнеозбиљније за(б)луђивање од самозваних „патриота“ да ћемо „сачувати српски језик“ тако што ћемо рећи да је „српско писмо“ и оно латиничко које је данас у међународним институцијама регистровано уз тзв. хрватски језик, а које су, најчешће под присилом, користили Срби католици, уз то не хајући што се под насиљем и заблудама српска ћирилица у јавности данас и у Србији у просеку свела на нешто више од два процента. (Хоћемо ли и за неко ново писмо Црногораца с неким „меким“ ж и „меким“ ш, на пример, тврдити, по тој логици, да је и то „српско писмо“!?) Ако коначно ћирилицу изгубимо (а само што је нисмо изгубили!), готово је сасвим сигурно да ћемо, онда, тешко сачувати и српски језик. У нашем случају ћириличко српско писмо културолошки и цивилизацијски чува и Србе и њихов језик. Зато, српски лингвисти, ако Вам је до тог (о)чувања стало, коначно се заједно опаметимо. Угледајмо се на праве европске вредности, а не само на оно што је тамо најгоре. Ако смо грешили, не морамо грешити ни даље ни више.
Српски народ и државници су се у Члану 10. Устава Републике Србије усагласили. Време је и ред је да се сада усагласите и ви, српски лингвисти!! Остало је да стручно спасете српску ћирилицу по јединственој европској формули о једном писму за један језик. Верујте, то уопште није тешко. Треба само да се сетите зашто енглеским, немачким, француским, шведским, хрватским, руским, бугарским, мађарским, македонским (који се иначе служе мало преуређеном српском ћирилицом) и свим иним лингвистима не пада на памет да „богатством двоазбучја“ „обогаћују“ (боље речено: обогаљују) своје народе и своје језике. И ти народи, који су у својим језицима без изузетка једноазбучни, нису ништа ни културно, ни цивилизацијски ни економски данас сиромашнији од нас. Зар у свему томе може и даље бити оправдано ваше тврдо и бесмислено антиевропско НЕ!?
Ако је некоме од лингвиста аргумент за задржавање двоазбучја у томе што је део српске баштине објављен на латиници, може се у програму српског језика предвидети – ако треба и обавезно – овладавање и познавање хрватске, или било како је звали, латинице, затим обавезно и још пре овладавање и познавање глагољице и старословенске ћирилице (јер и на свим тим писмима постоји део важне српске баштине), али се не може никако допустити да у стандардном српском језику и једино у српској струци и правопису буду и даље два (било која) алтернативна писма уз замењивање српске ћирилице хрватском или било чијом и каквом латиницом или неким другим писмом.
Српски језик – сада потпуно јасно и по Уставу и по референдумској народној вољи – мора и у струци и пракси да се врати једноазбучју као општем европском правилу и породици европских језика који сви (без иједног изузетка) имају по једно писмо, јер је то једини начин да се сачува било које писмо у Европи, па и српско. Свако друго решење питања писма у српском језику само би даље предвајало српски народ, наставило би да га културно и цивилизацијски разбија и да води к нестајању најпре ових ретких остатака српског писма, а онда и српског језика. То је врло очигледна законитост. И зато други лингвисти у Европи не посежу за двоазбучјем, а лична је ствар сваког појединца који ће и чији језик и писмо, поред свог, још да учи.
Што се закона тиче, проблем је био у властима у Србији што нису хтеле да стари Закон о службеној употреби језика и писама, у делу о српском писму, нису хтеле да тај закон из 1991. године ускладе с јасном обавезом из актуелног Устава Србије у ставу првом Члана 10. где је ћириличко писмо експлицитно везано, као једино, за српски језик.
Сада је Милош Ковачевић најавио скори довршетак новог српског правописа, али је споменуо “примарност ћирилице”, па је велико питање да ли ће српска ћирилица и у новом правопису бити „примарно писмо“ опет уз хрватску латиницу као, тобож, „секундарно писмо“, а у пракси је, у ствари, латиница постала у српском језику примарно писмо, и то са чак 90 посто српског латиничког језика, а једва 10 одсто ћириличког језика, што је невиђено у остатку света – да нека држава дозволи да њено матично писмо буде сасечено 90 одсто у корист туђег (у српском случају – хрватског) писма, чиме је убијен идентитет и српског језика и српског народа, што су и српски лингвисти дозволили својим актуелним Правописом српскога језика 2010.
Срби једини у оквиру бивше југословенске државе не само да нису ништа добили и научили од народа с којима су живели него су једини и оно што су претходно добро имали и знали – изгубили и заборавили. (Македонци су после 1945. године успоставили свој језик, своје писмо и своју државу, Словенци су се државно усавршили и језик с писмом осигурали, Хрвати су своју државу проширили и на подручја која Хрватима никада нису припадала до Југославије, национално и културно потпуно су довршили своје уједињење на туђем (српском, ијекавском штокавском, вуковском) језику а на свом, гајев(ск)ом латиничком, писму које су далеко распрострли на готово цело одвајкада српско говорно подручје и свуда су се на туђем језику потпуно објединили – преименовавши и званично тај позајмљени језик у свој национални назив – “хрватски језик”. А Срби су остали једини још у свом стандардном двоизговору разједињени, биполарни а своје хиљадугодишње најсавршеније на свету, по тврдњама и страних стручњака, ћириличко писмо – прогнали су у више од 90 одсто јавних исписа и у централним подручјима Србије. Срби су, тако, допринели сопственом расрбљењу, новом разједињењу и разбијању и свог народа и своје територије. Наравно, Србима много шта није ни објективно ишло наруку или су удружени унутрашњи и светски непријатељи и у рату и у миру радили против њих, али је нарочито озбиљан проблем у томе што су и сами Срби – поготово у области језика и писма – за своје стање сами себи својим нејединством, лошим радом, понашањем и грешкама наудили. Сада – када би Срби, остављени од свих, грешке у језику и писму понајпре могли исправити и свој народ за будуће време цивилизацијски објединити и припремити – за то позвани и од друштва плаћени немају снаге у водећим институцијама а ретки пробуђени у томе немају моћи и довољно ни материјалне ни моралне подршке.
Српски народ, као и многи други народи, често је био угрожаван и од других. Угрожавање, пак, од самог себе, очигледно, данас је, изгледа, најтеже зауставити. У томе му, чини се, нико други озбиљније нити хоће нити може помоћи[6].
Доневши Устав, држава Србија и њени државници урадили су тек почетни део посла. Остаје да се донесе нови закон о службеној употреби језика и писма и да се почне хитно спровођење Устава и закона. Не буде ли тог спровођења, Србија ће наставити да се држи брозовског законоправила („не држати се закона као пијан плота“). А ваљда би требало да сви видимо где нас је то довело.
26. Српски лингвисти морали би у струци и правопису усагласити решење питања писма с европским правилом и праксом о једноазбучју у једном језику. Сагласност српских лингвиста с Уставом и Европом прека је потреба.
Овде предочен начин решења питања писма у српском језику помогао би даљем цивилизацијском и другом опстанку Срба. Не буде ли довољно оних који ће ово разумети, Срби ће све више и опасније лутати у тражењу себе. То тако не раде народи које има ко да предводи.
[1] Сва досадашња истраживања показују да се ћирилица у српском језику у јавној употреби свела на неколико процената. Видети издања Удружења „Ћирилица“: 1. Драгољуб Збиљић, Српски језик под окупацијом латинице, Нови Сад, 2004; зборник излагања са стручнонаучног скупа „Ћирилице“ 2004, Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству, Нови Сад, 2004; зборник излагања са Симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“ Срби губе своје писмо, Нови Сад, 2005; Владимир Станковић и Драгољуб Збиљић, Српски језик и ћирилица данас: школски примери промашаја, Нови Сад – Зајечар, 2005; Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма: удар на Србе и српски језик, Нови Сад, 2005; Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице: записи о затирању српских националних симбола, Нови Сад, 2005; Драгољуб Збиљић, Немања Видић, Гордана – Лола Ђуровић, Петар Јаћимовић, Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу.
[2] Проевропски Члан 10. Устава Републике Србије гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
[3] Марко Видојковић, Ћирилица (поднаслов: „Боли нас уво, волимо и ћирилицу и латиницу, можемо да замислимо да нам је ћирилица, рецимо син, а латиница рецимо ћерка“), Политика, среда, 3. октобар 2007, стр. 10.
[4] Видети „О називу језика у новом уставу Србије“ (Школски час српскохрватског језика и књижевности, Београд, број 4/1990, м стр. 72)
[5] Исто.
[6] Академик Милка Ивић то је тачно овако истакла: „Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити“ (извор: у књизи Владете Р. Кошутића Страдања језика ћириличног, Шабац, 1988, стр. 32).
О чему овај човек пише? Осамдесет посто ствари које је изнео о Сајму књига нису тачне. Можда циља на неку политичку функцију? Тужно.
Културом у Србији управља директно Ана Брнабић и штеточинт из Креативних индустрија. То је паралелно Министарство културе. Зато је Вукосављевић и склоњен. Њему је то макар ишло на нерве, Мају баш брига. Њој је битно да је министар.
МИША ЂУРКОВИЋ: Да ли смо се покварили као народ?
23-02-2024 10:11
Чини се да се некако навикавамо да свакога дана дође по неколико информација у које је тешко поверовати. Некако нам постаје нормално да је све ненормално. Довољно је пропратити ово што се дешава око до јуче незамисливих трагедија које су се у свега три дана десиле у Рибникару и Дубони. Третман родитеља страдале деце у Рибникару превазилази све границе људскости и представља срамоту не само за актуелни режим, већ за све нас који чинимо ово друштво и који смо неспособни да елементарно испоштујемо погинуле људе и децу. Прилично је мучно пратити како им се сугерише да забораве погинулу децу јер „треба да се окренемо овим што су и даље живи“. Или како је одбијена свака иницијатива за меморијалну собу или било шта слично. Директива државе и министарства је да се сви понашају као да се ништа није десило, деца уредно иду у исте просторије кроз које је убица шетао и пуцао итд.
Пише: Миша Ђурковић
Из истог тога министарства просвете, које ништа није урадило да се адекватно испрати све што се у Рибникару дешавало, стиже нови правилник о раду са децом, који укључује и сугестије око оцењивања. Правилник укључује и члан 5 који уводи додатно подривање ауторитета учитеља и наставника. Наиме, уместо да је последица Трећег маја била обнова институција, ауторитета, и дисциплине, те покушај да се разуларена деца по школама приведу свести и заштите наставници који су предмет константног малтретирања од стране деце и родитеља, држава је потпуно обрнуто наставила да подрива ионако ослабљени ауторитет васпитача. Наиме препорука за крај године била је да, пазите, наставници шаљу родитељима предлог оцене за дете, и да тек након реакције родитеља имају право да уписују закључне оцене. Ово понижење наставља се новим правилником по коме се уводи де факто да родитељи могу да оцењују професора и да у случају кад половина родитеља није задовољна оценама неког предметног наставника, мора да се формира комисија која ће контролисати његов рад.
Не треба да вам причам како су наставници прихватили ово додатно понижење. Сви ми који имамо децу школског узраста знамо у шта се све то претвара у ситуацији када годишње имамо по три наставника за исти предмет. Наиме због општег стања у просвети у њу иде само онај ко мора. У многим школама одавно имају несвршене студенте, а нова тенденција је да за неке предмете хваташ кога било, без обзира што је школован за други предмет. Опште је познато да смер професора физике нпр неће да упише буквално нико и да за коју годину заиста неће имати ко да предаје предмете попут физике, хемије, биологије. Сличне тенденције су међутим и на србистици где такође све мање деце жели да студира и не дај Боже сутра предаје српски језик и књижевност.
Поменимо тек узгред скандал са судијом коме је додељен предмет у случају Рибникар. Ради се о господину против кога је вођена истрага због тринаест загубљених предмета и коме се некако дају баш контроверзне ствари попут суђења Мики Алексићу.
Кад имате све то пред собом, стижете до тачке када више не можете да верујете да се овакве ствари множе случајно. Има наиме увек оних који ће да кажу: али врх државе није крив за то, он не зна шта се ради, не може све да испрати итд. На страну што он сам бира сараднике и распоређује људе на таква места, односно дозвољава странцима да своје агенте од утицаја масовно распоређују по дубини у свим секторима и системима. Но мени се чини да је држава потпуно и врло свесно укључена пре свега у разарање свести, морала, и вредносне оријентације деце и људи који живе у овом друштву. Да пробам да ово образложим.
Ова власт је као што објашњавамо на овим странама меркантилна по дефиницији. Искључиво их занима шта колико кошта у трговини са странцима и бирачима и како да очувају своју позицију моћи. У тој једначини имају идентичне интересе са странцима а то је да народ буде што мање образован, што примитивнији, заглупљенији, корумпиранији, уз што мање пристојности, солидарности и вере. Као и у свим колонијама, странци праве систем, који наши врло радо прихватају у коме се елитна деца усмеравају ка неколико школа, а затим према напољу. За све остале се ниво захтевности стално смањује, а тиме се и ниво њиховог знања, оспособљености и опште културе генерација које долазе обара. Таквим људима је наравно много лакше владати него образованима, храбрима, моралнима и несклоним корупцији. И ту долазимо до одговора на главно питање. Да ли смо се ми сви покварили као људи и генерално као народ?
Одговор је нажалост да. То се лако види на сваком кораку и чини се да су сви они који још помало критички промишљају свет око себе и воле ову земљу веома свесни тога. Но, другачије се у овом систему и не може очекивати. Наиме сви простори, институције и инструменти који треба да обликују младог човека, али и да доваспитавају старију популацију, налазе се у катастрофалном стању. Из оваквих школа излазе деца која су бахата, која гледају да се провуку са што мање рада и што више веза и притисака својих родитеља, деца која живе на телефону и другим екранима, која се не друже и не срећу са живим људима па тако не могу ни да развију социјалне вештине као што су договарања, преговарање, организација, дељење па чак ни свађање и решавање конфликата. Код куће такође не могу да добију дисциплину и васпитање јер су породице све више у распаду. Најпре и фактички што показују све веће бројке развода, али и уплашени родитељи који не могу ни да запрете деци јер ће их ови пријавити социјалној служби. Деца све мање времена проводе са родитељима јер су сви на телефонима и зато што они који по цео дан раде или раде више послова немају кад да се баве својом децом.
Људе наравно уништавају и друштвене мреже и цео систем патологије које оне производе и шире. Довољно је погледати како се млади понашају у градском аутобусу где клипове са ју тјуба слушају без икаквог обзира да су ту и десетине других људи којима то смета. Али њих нико не васпитава нити учи да треба да воде рачуна о људима око себе. Модел који уче и добијају са наших медија и од система који су ови људи направили је: Отимај, задовољи само себе и своје потребе по било коју цену. Други људи су искључиво инструмент за задовољење твојих потреба. Такође, прилагоди се овом коруптивном систему и гледај да без обзира на образовање и компетентност у њему добијеш што више место које онда гледаш да што лукративније наплатиш, углавном нелегалним путем. За то се наравно не одговара осим у случају кад престанеш да плаћаш рекет и умислиш да си постао довољно јак баја. Е онда прођеш као Кокеза, Јовичић и слични хероји ове власти који добију по носу, одлеже чак једно време и у затвору, да би се ресетовали и поново постали добри шрафови механизма.
У посебно језивом стању су наши медији и они никада нису били гори. Све је претворено у велику симулацију, укључујући и бројне квазиполитичке емисије са такозваним аналитичарима, практикантима свих врста који све знају о свачему. Емисије воде полуписмени новинари, а најчешће успаљене снајке које настоје да делују и буду модерне и прогресивне. Све постаје како је Каспар Мазе написао „безгранична забава“.
Људи наравно много кукају и на Цркву. Нажалост у ситуацији кад су све институције уништене и читав јавни простор загађен, а проблеми попут предаје Космета се само умножавају, људи гледају у Цркву као у једину наду или макар склониште од болести која нас окружује. Но и сами архијереји поштено кажу да црква не може да буде боља од онога какав нам је народ – и у њој се накупило проблема, што спољних што унутрашњих. Но, бољу цркву као ни бољи народ немамо па свако од нас коме је стало и до једног и до другог треба да уради све што може да упркос свему преживимо и пре свега очувамо вредности, идентитет и људскост које нас чине оним што јесмо и што смо кроз историју били. Борци пре свега: и за Космет и за српски језик кога џендераши хоће да укину.
И не заборавимо, све то је великим делом продукт срамоте коју као народ трпимо и даље. Само ми и Руси и даље одржавамо фараонске споменике двојици тоталитарних узурпатора који су одговорни за милионе побијених и утамничених људи, наших сународника. Дакле Укинимо и иселимо Кућу цвећа!
Извор: Правда
https://www.pravda.rs/2024/2/23/misa-djurkovic-da-li-smo-se-pokvarili-kao-narod/
Вучићев апел: Размислите о одлуци да родитељи оцењују наставнике
Председник Србије Александар Вучић обратио се видео-поруком на свом Инстаграм профилу.
Наставници су ти у које морамо да имамо највеће поверење, родитељи су ту да помогну, а не да одлучују уместо наставника – написано је у опису објаве.
Знам да су у Министарству просвете када су спремали Закон о образовању на томе радили стручни људи. Знам када се доносе правилници о односу према наставницима, о настави, да на томе раде стручни људи. Али као председник замолио бих све да још једном размисле о одлуци да родитељи оцењују наставнике. Нама су потребни наставници потпуно слободни – поручује Вучић.
https://www.instagram.com/reel/C3r-pEJsuON/?utm_source=ig_web_copy_link