Ревизионизам ових што се наслањају на хрватску „љевичарску опорбу“ неће и не може проћи. То је оно за шта ћемо се, док нас, Срба православних, има, борити. Јер сви смо ми Јасеновац

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Заиста ме изненађује чињеница да су Срби део тог покушаја дисторзије, укључујући неке владике Српске православне цркве. Не знам чиме су они мотивисани и никада нећу моћи да разумем да Срби нападају сопствене интересе
Гидеон Грајф у интервјуу недељнику „Печат“

Већ су ме питали како се осјећам после тога, па сам у шали рекао као Ђордано Бруно
Епископ славонски Јован у интервјуу недељнику „Глобус“, поводом саопштења СА Синода СПЦ о његовом ревизионизму

Антифа Хрвати и епископ-ревизиониста

Нама, Србима, потпуно је јасно зашто се у Хрватској сва левичарска (крлежијанска) интелектуална „опорба“ дигла у заштиту епископа СПЦ који умањује број жртава Јасеновца, тражећи, после осам деценија од србоцида у НДХ, поименичне пописе наших страдалника (што нико не тражи од израелских стручњака, који, наравно, имају имена побијених од Немаца и њихових слугу, али немају сва имена, јер се број јеврејских жртава не одређује само према броју пописаних имена).

Хрватски антифа левичари епископа-ревизионисту подржавају јер, као и Крлежа, мајстор титоистичких уравниловки, настоје да све сведу на камион усташа, па да, лаким кораком, наставе у НАТО Еуропу која је, наравно, а каквом би другом била, углавном левичарска. Јесте, убијани су Срби, али не у толиком броју, и, наравно, из тога се не могу извлачити никакви закључци за данас, а камоли да су невини људи протерани са своје постојбине у „Бљеску“ и „Олуји“ јер су били потомци покланих у Павелићевој НДХ који нису хтели нову, Туђманову НДХ. Србима се, пошто су били чобани и следбеници Милошевића, то све десило по заслузи. (Такав је, отприлике, и наратив лојалних српских појединаца из загребачке средине, који антифашизам своде на партизанштину.)

Episkop slavonski Jovan: Jedna generacija pretvorila pretpostavljeni broj žrtava Jasenovca u sekularnu dogmu

Ниједан хрватски интелектуални опорбеник не намерава да сувише угрози званичну загребачку тезу да је узрок српског страдања „балван револуција“, а не чињеница да је Туђман наставио тамо где је Павелић стао, и да је иза „Бљеска“и „Олује“, као и иза Павелића, стајао крвави Ватикан, чијем папи један српски епископ ових дана љуби руку, и чита му молитве за успех кардиналско – бискупске „синоде“, са све разумевањем за нестандардне сексуалне оријентације, које, а шта би друго, траже благослов од Фрање.

Од „танкоћутног“ екуменисте Драга Пилсела до самоувереног свезнадара др Дејана Јовића, блиског другара једног српског инстаграм – мудраца са панагијом, сви су на страни епископа-ревизионисте, уз, наравно, крлежијанске прекоре „балканском примитивизму“. Суштина је, увек и свагда, само у том несрећном камиону усташа, који је покварио идеју Ситона – Вотсона да Југославија може да постоји, али под хрватском културном хегемонијом – зато су Британци и подржали Броза, а прикрили Павелића, који је одлепршао у Аргентину.

Како те могу чути?

Ако Србин (укључујући и епископа) у Хрватској жели да добије било какво право гласа, чак и у недељнику „Глобус“, он мора бити са ликовима попут Пилсела и Јовића, који су антиусташки расположени, и који, кад треба, могу да ударе и по „Цркви у Хрвата“ и Степинцу, али који сву страхоту (па и бројчану) србоцида у НДХ проглашавају некаквом српском „десничарском“ причом. Ненаучном, наравно.

Драго Пилсел: Клевета казати да Јован Ћулибрк и патријарх Порфирије раде на промоцији бројке од 700.000 убијених Срба у Јасеновцу

Понављамо: пред нама је титоистичко – крлежијански наратив у новом, пост – постмодерном руху.

Све је сасвим у складу са тезом повјесничара Иве Голдштајна који у својој књизи о Јасеновцу (иначе, објављеној и код нас) каже да се не треба бавити тим бројкама, осим званичних, а камоли ископавањем јасеновачких масовних гробница, пошто је време уништило тела побијених. Палеонтолози налазе кости диносауруса, али, ето, кости српских жртава су се распале, па не вреди копати. Прихватимо спискове које је направила данашња Неовисна Хрватска, и то је то. Roma locuta, causa finita.

Разумљиво је то, можда, у Хрватској, где је антифа партизанштина максимум свих максимума анифашизма, али није прихватљиво у Србији, где хрватско левичарство, упркос струци и науци, уредује Одбором за Јасеновац СПЦ и управом Музеја геноцида, на чије је чело доведен лептирасти господин на научном нивоу далеко испод историчара – сарадника „Политикиног забавника“ (без шале, јер је, на пример, сјајне текстове о српској средњовековној историји у „Забавнику“ својевремено објављивао др Радивој Радић).

Председник УО Музеја жртава геноцида епископ славонски Јован и директор Музеја Дејан Ристић (Извор: Твитер)

Шта је циљ ревизиониста?

Паметни Срби знају шта раде ревизионисти међу нама. Богдан Златић, ученик Жарка Видовића, јасан је, бар кад је у питању изјава левичарског професора – лумена из Загреба, који је бранио владику славонског тврдећи да потписници апела против његовог ревизионизма немају „тежину“:

“Ниједан владика Српске Православне Цркве који је пао у руке хрватских власти 1941. није преживео рат. Преживеле су само оне владике из НДХ које су пале у руке италијанским фашистима или немачким национал-социјалистима. Двојици ЕПИСКОПА СПЦ – Петру (Зимоњићу) и Сави (Трлајићу) се изгубио сваки траг – ишчезли су. То су били највиђенији Срби тог времена, па се ипак ни данас не зна где почивају, иако су имали „тежину”. Нека нам сви који се данас баве пребројавањем српских жртава које немају „тежину” објасне најпре где почивају ова двојица српских владика. Овде није реч о ревизији историје, него о најави њеног понављања у овом веку, након геноцида учињеног у више наврата у прошлом. Да је о томе реч сведочи овај текст који дели људе „по тежини”, па је ваљда тако настала разлика између 100 и 700 хиљада жртава, оних 600 хиљада су ваљда „лаки” па су зато ишчезли. Зато, довиђења у следећем геноциду браћо Срби. Немојте да после кажете да нисте знали – за то нас данас припремају, и зато нас деле на „тешке” и „лаке”.“ (овде)

Dejan Jović: Kako je vladika Jovan Ćulibrk postao meta Sinoda SPC i pojedinih istoričara

А сад да пређемо на Ђордана Бруна, велику звезду свих левичара и свих времена. Тек да видимо каквим кривотворинама оперишу „наши“ ревизионисти који себе пореде са њим.

О једној (неуспелој?) шали

Наш угледни православни апологета, Родољуб Лазић (човек који је први у СПЦ разобличио неофанариотске јереси несрећног папопоклоника, митрополита Јована Зизјуласа), подсетио нас је на самопоистовећење епископа – ревизионисте са Бруном: “Ђордано Бруно!? Тиме он, у ствари, хоће да покаже своју наводну слободоумност и жртвовање за истину, с једне стране, и на скудоумност и заблуделост Синода, с друге стране. Али убеђен сам да то није шала, да еп. Јован стварно тако мисли. А ако му поверујемо да се шалио онда се ради о несланој, тачније бљутавој шали. Међутим, званично је Бруно осуђен због више јеретичких мишљења која је износио у вези са догмама Римокатоличке цркве о св. Тројици, божанству Христовом, Богородичиној девствености, затим због прихватања реинкарнације … Тако да ни са те стране није паметно поредити се са Бруном.“ (овде)

Episkop slavonski Jovan: U toku pobuna diletanata, posle saopštenja Sinoda osjećam se kao Đordano Bruno

Наравно, историја западне инквизиције, која прогања и спаљује људе због њиховог мишљења није наша историја, али просветитељско митотворство (чији су потомци, неким нашим архијерејима омиљени, загребачки „љевичари“) јесте тврдило да је инквизиција спаљивала многе само зато што су били напредни научници. Такав је, наводно, био случај Ђордана Бруна, сажеженог на ломачи због тога што је следио Коперника.

Али, то, као и гомила левичарских „бедастоћа“ маскираних у „науку“, уопште није тачно. У својој књизи „Ђордано Бруно и херметичка традиција“ Френсис Јејтс, најугледнија историчарка ренесансног окултизма, показала је да је Бруну суђено због антихришћанског магизма и паганског херметизма, а не због хелиоцентризма (уз то, имао је везе са протестантима енглеским и француским, који су били политички непријатељи папства по преимућству).

Кратко изложење инквизиторског поступка према Бруну налазило се у архиви папе Пија Деветог, и објавио га је кардинал Меркати 1942.

Оптужбе против Бруна

Бруна је оптужио његов ученик Ђовани Моћениго, који је венецијанској инквизицији рекао следеће:

„Да сам га чуо како говори да овако како Црква сада поступа није онако како су поступали апостоли […] јер је ту по среди само незнање, и ниједна религија није добра; да му се католичка свиђа више од других, али је и њој потребно много поправки; да тако није добро, али ће убрзо свет видети велике реформе“; да говори како се „неки диче да имају највеће виђено знање, јер говоре да знају нешто што не разумеју, и то је да је Бог један и тројни, а да је то немогућно, да је то незнање и огромно светогрђе против Божијег величанства“;“да је Христос био несрећник и да је чинио несрећна дела да би заводио народе, и да је лако могао предвидети да ће бити погубљен“; „да је велико светогрђе када католици кажу да се хлеб претвара у тело“; „да је свет вечан, и да је бесконачно много светова, и да их Бог непрестано ствара бесконачно много, зато што каже да може све што хоће“; да верује „да душе створене делом природе прелазе из једне животиње у другу“; да се бави магијским вештинама и гатањем; „да Девица није могла да роди“; „да би требало прекинути расправу и укинути приходе фратрима, зато што каљају свет; да су сви магарци“; „и да је, ако не чинимо другима оно што не желимо да буде учињено нама, то довољно за добар живот“; „и да су сви други грехови смешни“; „рекао ми је да је у Риму већ раније имао расправе с Инквизицијом поводом сто тридесет тачака“; „осим тога ми је рекао да много воли жене, и да још није стигао до оног Соломоновог броја; и да црква чини велики грех када прави грех од нечега што тако добро служи природи, и да он то сматра за велику заслугу“. (овде)

Ђордано говори

Инквизиција је Бруна оптужила да је веровао у вечност првобитне материје која је истоветна са душом света, у то да бесконачни узрок има бесконачне последице, због чега Бог стално ствара нове светове, да је антихришћански учио о односима универзалне и појединачне душе, која је саставни део душе света, да је тврдио да се ништа не рађа и ништа не распада и да су звезде анђели, да планета Земља има чулну и разумну душу, као и да човекова душа нема облик људског тела. Само пета тачка оптужбе била је везана за Коперникову теорију, коју је Бруно уклопио у свој окултни систем. Такође, према оптужбама, учио је да Дух Свети није један од Тројице него „душа света“, anima mundi, и да су, сасвим у складу са кабалистичком традицијом, постојали људи пре Адама.

Ђордано Бруно (Извор: Shutterstock)

Чувени кардинал Белармин био је један од учесника у процесу, па је Бруно привремено повукао своје окултистичке тезе, али им се касније вратио. Између осталог, изјавио је: „Говорећи хришћански и по теологији и ономе што сваки верни хришћанин и католик мора веровати, заиста сам имао сумњи поводом имена личности Сина и Светог Духа, јер нисам сматрао да су то две личности различите од Оца, осим на начин на који сам рекао раније, филозофски говорећи; посматрао сам интелект Оца преко Сина и Љубав преко Светог Духа, не признајући ту реч „личност“ за коју се код светог Августина каже да није стара реч, него нова и из његовог времена; и то мишљење имао сам од осамнаесте године све до сада, али заправо никада нисам порицао, нити поучавао, нити писао, него само сумњао у себи, као што рекох“. (овде) Такође, заступао је аријанску јерес која пориче Христа као Бога, тврдећи да је Арије „погрешно схваћен“.

Шта каже Френсис Јејтс?

Како каже Франсис Јејтс, Бруно је пред инквизиторима јасно устврдио да је космос бесконачан јер Бог, као бесконачан, не ствара ништа ограничено. Према Питагорином учењу, Земља, као и Месец, јесте звезда, а светова је безброј. Бог јесте непојаман, али није тројичан, и његови атрибути су Сила, Мудрост и Доброта („Potenzia, Sapienza e Bonta“), који се код човека одражавају у уму, разуму и љубави („mente, intelletto ed amore“). Дух Свети није Божанска Личност: “Spiritus Domini replevit orbem terrarum, et hoc quod continet omnia“; „Spiritus intus alit totamque infusa per artus mens agitat molem“. (овде)

У том смислу, вели Френсис Јејтс, Бруно је ренесансни неоплатоничар – херметичар: “Они који су били заточени с њим су рекли да им је казао како крст на коме је Христос био распет није онакав каквим се приказује на олтарима хришћанским, него је у стварности био онакав какав је приказан на грудима богиње Изиде, и да су га хришћани „украли“ од Египћана“, што је Бруно на неки начин и признао, позивајући се на Марсела Фићина. (овде) Тврдио је такође да постоје црна и бела магија, као и да је Мојсије био велики маг.

Владика славонски Јован после вакцинације: Ко не верује у корону, нека оде до болнице (Извор)

Зато Френсис Јејтс наглашава да Бруно и Галилеј, иако су се обојица нашла пред судом инквизиције, немају много тога заједничког: “Галилејеви погледи били су утемељени на аутентичној математици и механици; он је живео у интелектуалном свету сасвим другачијем но што је Брунов, у свету у коме „питагорејске намере“ и „херметички печати“ нису играли никакву улогу, и где је научник закључке изводио на суштински научним основама. Брунова философија се не може раздвајати од његове религије.“ (овде)

Уосталом, каже Јејтсова, за Ђордана Бруна „коперниканство је било симбол новог откровења, које је требало да означава повратак египатској религији природе и њеној магији, за које је он, што је крајње необично, сматрао да се уклапа у католичке оквире. Из те перспективе легенда о томе да је Бруно гоњен као философ и спаљен због својих смелих схватања о безбројним световима или о кретању Земље не може се више одржати.“ (овде)

Дилетант-ревизиониста и ми данас

Али, ето, епископ-ревизиониста је одржава (наводно, у шали), као што је својевремено тврдио да су Степинчевог брата убиле усташе, исто као и брата патријарха Павла: “Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и патријарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан погинуо је у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Мију одвели су и убили наредне, 1943. године“. (овде)

Епископ славонски Јован: Срби, вагајте сваку реч о Степинцу, можда ће бити канонизован

А истина је да су Степинчеву родбину побили Черкези у служби Немаца, о чему пише Алексеј Тимофејев у књизи о Русима у Другом светском рату на простору окупиране и подељене Краљевине Југославије: “Хорстенау је забележио краћу карактеристику коју је тим поводом дао својим војницима О. Нидермејер: „Неке политичке идеале, разуме се, не можемо да им пружимо. Они осећају лојалност само према свом команданту. Они су плаћеници који хоће добро да једу и пију и много им је стало до жена. Када им човек заповеда, мора те три ствари да им обећа. Тек тада они крећу у борбу.“ Нидермејер је одабрао, од 40 хиљада људи пристиглих у Нојхамер, 10 хиљада најлојалнијих, а старешинска места у дивизији заузели су Немци. Према Хорстенауу, приступ антипартизанским операцијама у 162. дивизији је био једноставан. „Села која они освоје немачка команда им препусти да их слободно опљачкају. Када уђу у освојено село мушкарце побију, а жене силују, а целокупна имовина припада њима.“ Будући „светац из НДХ“ надбискуп Степинац био је шокиран овим приступом а Хорстенау бележи његово виђење понашања припадника 162. дивизије: „био је очајан: припадници турских народа који стоје под командом Нидермајера опустошили су његово родно село Крашић и одвукли са собом три стотине ‘потпуно невиних, добрих људи’. Питао ме је да ли ја могу макар толико да учиним да не буду убијени. Такође је споменуо могућност да се међу киднапованим људима вероватно налазе и неки његови рођаци…“ (овде)

Степинчевог брата, понављамо, нису убиле усташе, него Немци, то јест Черкези у служби Хитлерове солдатеске. Али, за епископа – ревизионисту важи оно што рече Ђордано Бруно: “Non e vero, a ben trovato”. Било је потребно упоредити Степинчевог брата са братом патријарха Павла. Јер, „ништа није једноставно“.

После овога може да се каже само једно – вратите се, дилетанти, све вам је опроштено.

О чему је реч?

Све је ово велика брука и срамота.

Али, истина ће победити, јер је Христос Истина. И у Христу су наше жртве страдале у Јасеновцу.

Објављен зборник „Јасеновац и ми“

Да би један народ опстао као хришћански, он мора да чува литургијски спомен на своје мученике за Христа и правду Његову. О томе је и писао Свети Николај Жички у свом тексту „Најстрашнија инквизиција”, позивајући Србе да се не свете за усташка злодела („Ко се освети, тај се не посвети”), него да подигну храм у славу новомученика јасеновачких и оних у јаме бачених, храм који ће их још више везивати за Небеску Србију. Другу такву поруку, сличну оној из „Најстрашније инквизиције”, пренео је чикашки прота Душан Поповић 27.3.1956. на сахрани Владике Николаја. Она је мање позната, па је, из Поповићеве беседе, наводимо у целини:

„Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом; и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као и они, под фирмом Криста и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они. Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грех нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити али овако: Када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо једна храм, широк у ширини и висок до неба. Озидаћемо га тамо. Далеко иза Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све – четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако:

Овај храм подижу Срби у спомен 800.000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, зато што бејаху СРБИ И ПРАВОСЛАВНИ.

Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнице вечито опомињати, и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над незаштићеним робљем српским”.

Свети владика Николај: Треба ли Срби да се свете?

То је био завет Владике Николаја. А који су ови, што се наслањају на хрватску „љевичарску опорбу“ и причају своје ревизионистичке бајке, ми стварно не знамо. Само им ревизионизам неће и не може проћи.

То је оно што знамо и за шта ћемо се, док нас, Срба православних, има, борити. Јер сви смо ми Јасеновац.

Опрема: Стање ствари

(Правда, 13. 10. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Јасеновац, Владимир Димитријевић, епископ славонски Јован, карусел, ревизионизам, смањивање жртава Јасеновца