Не може аутентичност дубровачке књижевности да утврди онај који унапред зна како она мора бити хрватска. Дубровачка књижевност би морала бити српска јер тако су говорили они који су је створили
Биљана Ковачевић (Извор: Лична архива)
На једном састанку скоро повела се озбиљна расправа: ако напишемо да смо рођени у Книну, која ће бити држава рођења, јер је тада она била Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а данас је Република Хрватска. Уколико бисмо захтевали да то буде држава у тренутку рођења, јасно је шта се пише, али ако мислимо на државу којој град данас припада ‒ одговор је овај други. Кад сам саговорнику који је покренуо расправу сугерисала да ‒ упркос нашим сентиментима ‒ треба писати како данас јесте, он је одговорио да онда не разуме зашто се у свим званичним изводима из књиге рођених за нашег Николу Теслу пише ‒ Аустроугарска.
Није важно како се ова расправа завршила ‒ благим спуштањем рамена ‒ већ које је теме изнедрила. Показала је како је понекад тешко утврдити истину, чак иако су докази пред нама, јер није важно у ком правцу се гледа, већ из које се перспективе полази.
Ових дана поново је пажња јавности усмерена ка српско-хрватском конфликту и питању дубровачке књижевности илити књижевности између ренесансе и рационализма. Сукоб на овом месту постоји одавно и није новост да су несугласице оштре, али јесте новост да су угледни српски професори одржали скуп у Тршићу, посвећен утврђивању припадности књижевности, с кључним питањем ‒ да ли је она српска или хрватска?
Студенти и професори филологије знају одговор на ово питање, али како је таквих све мање, расправа се прећутно сели у поље јавног дискурса, одакле се диригује политичким и идеолошким, а не научно утврђеним чињеницама. Наука каже ‒ укратко ‒ како је у питању један издвојени рукавац српске књижевности који се неговао на рубу српског говорног подручја и који је сачувао своје сопство упркос историјском дисконтинуитету ‒ вишевековној османској доминацији. Многи дубровачки писци декларисали су се као Срби, говорећи да је језик којим пишу ‒ српски.
Међутим, како је сплетом околности, не и превагом духовне и физичке снаге, Дубровник ‒ као и Книн ‒ остао у Републици Хрватској, ова се књижевност ‒ према својој географији ‒ сматра хрватском, па је садашњим министрима у влади недопустив научни скуп који је одржан у Тршићу, а чије је мислено језгро било управо на тој тачки: да се покаже, не и докаже, како је дубровачка књижевност ‒ српска.
Министарство културе Србије: Дубровачка књижевност је део и наслеђа Хрватске
Чим постоји тако оштар и не-од-јуче спор, извесно је како он крије више од оног што на први поглед открива, а открива једну новотарију ‒ да се књижевност може и мора свести на своје физичке границе које су утврђене онда кад се о њима говори. Дакле, ако је данас Дубровник у Хрватској, данас је и некадашња дубровачка књижевност ‒ хрватска. Оно што се оваквом рачуницом очигледно брише јесте ‒ дијахронијска перспектива садашњости. Другим речима, није важно како је некад било, важно је како је сада, и у том погледу садашњост одговара хрватским филолозима. Међутим, како то није једина перспектива, случај се компликује и због тога се ‒ премда веома тихо ‒ оглашавају српски филолози.
И празно звоно јечи, кажу паметни људи, па хрватска галама не чуди, нити би требало да нас забрине, али она омогућава да се у јавности ‒ међу онима који о Дубровнику знају једино из туристичких брошура ‒ формира утисак да неко неком књижевност отима. Таквима би се морало напоменути да је књижевност ‒ иако махом материјализована у писаним текстовима ‒ духовна делатност која се не може отети и која пулсира оним ритмом који су њени аутори успоставили, а он се може свести и на географију, само не на ону насилну, већ природну.
Не може ‒ да закључимо ‒ аутентичност дубровачке књижевности да утврди неко ко ретко кад чита, нити пак онај који унапред зна како она мора бити хрватска. Дубровачка књижевност би морала бити српска јер тако су говорили они који су је створили, о чему постоје релевантни материјални докази. Такви докази могу се обезвредити у само једном случају ‒ уколико се из свеколиког поимања света искључи прошлост као релевантна категорија: биће једино онако како јесте, а не онако како је било.
Али шта ако је то што јесте могуће једино захваљујући оном што је било, јер другачије не би постојало? Книн или Дубровник ‒ нажалост ‒ хрватски су због историјских марифетлука, као што је дубровачка књижевност српска ‒ због српских писаца који су омогућили да она настане и живи.
Опрема: Стање ствари
(Блог Биљане Ковачевић, 11. 7. 2023)
Categories: Преносимо
Кад су ћутали срБски филолози да уопште постоји хрваЦки језик, што не би ћутали и на многе друге ствари. На пример, срБске народне приче које је објавио ВСК, данас у ЦГ објављују као црногорске…
Не могу се наведени проблеми решити без да схватимо како настају конвертити.
Поздрав,
Став ауторке у првом пасусу није на месту, није добро сугерисати да се пише како је сад за Книн и Дубровник. Треба рећи онако како осећамо да јесте. А ја осећам да је Книн у Крајини. Границе се мењају, а земља је Божија, а то учим дете сваки пут када прелазимо граничне прелазе . Отуда и згрченост и Хрвата (,,тисућуљетња“) и Монтенегрина (,,да је вјечна“) и жеља да садашње стање буде вјечно јер су тако рекли Бадинтер, Бајден, Клинтон, Кол. Меркел, Сорош, папа и остала булумента која је као и сви ми пролазна.
У свему осталом разложан и добар текст ауторке.
Biljana Kovačević.
Rođena u Srpskom KNINU.
Etnički GENOCIDNO oterana u Srpski BEOGRAD od strane Klerofašističkih Katoličkih Krvata njenih SUSJEDA.
Profesorica SRPSKOG jezika u jednoj gimnaziji u Srpskoj Prestonici.
KNIN.
Knin je bio Srpski.
Knin je Srpski.
Knin će biti Srpski.
UVEK.
ZAUVEK.
Dubrovnik je sada ĐUBROVNIK.
DUBROVNIK.
Dubrovnik je bio Srpski.
Dubrovnik je Srpski.
Dubrovnik će biti Srpski.
UVEK.
ZAUVEK.
Ne pomažu NI Katolički a bogami NI muslimanski MARIFETLUCI.
Занимљиво је да Хрвати отимају само Србима истакнуте људе на основу данашње географске припадности нечијег места рођења. Нису нарочито гласни кад су посреди Марко Поло или Рудолф Штајнер. Зашто? Па, зато што не смеју да писну против Италијана и Аустријанаца.
А коментатору Жељку морам рећи једно: нисмо ми српски филолози ћутали, али да би нас неко чуо, морао је то да објави какав медиј: телевизијска станица, радијска станица, штампа, виђенији интернет-канал или сајт… Ја напишем текст или снимим видео о некој „врућој“ језичкој теми, ко ће то да погледа ако ставим на неки свој, непознати сајт? Остаће као да ништа нисам ни урадио. Друга је тема што они виђенији портали нису ниједном хтели да такав текст објаве, а уместо тога су о истим темама преносили мишљења људи који везе са филологијом немају. Ево, да питам уреднике овог сајта: прате ли они нашу научну сцену, нове занимљиве радове из хуманистичких наука? Прате вероватно оне медијски пропраћене, евентуално још своје познанике и пријатеље из те бранше.
@Елизео
Марко Пола јесу присвојили. Чак су му и кућу измислили на Корчули који век млађу од њега иако је рођен у Венецији.
А Срби треба да игноришу хрватка обавештења. Нека мало више проучавају свој кезик и културу. Нека укину југославистику и врате србистику.
Процес сазревања, као и учења дуг је и углавном болан. У изводу из матичне књиге рођених увек ће писати Книн, СР Хрватска, СФРЈ, и једино то је истина. Као што је истина да је Никола Тесла рођен у Аустрији, Аустријском царству. Аустроугарска није била ни у плану, иако је и учио и путне папире добио у Аустроугарској, која је настала пет година касније. Када нам кажу да историја / прошлост није важна, наравно да лажу и крију истину, јер без историје не бисмо знали одакле идемо, па нам и место рођења Н. Тесле остаје непознато. Шта би тек било да су се Хрватијанци досетили и променили топониме (Пожун/Братислава), а неке и јесу. Ипак, Смиљан је Теслиним рођењем фиксиран као Смиљан, као и Војна Крајина у Аустријском царству. Дуго ћемо ми плаћати дугове комуно-усташког поретка, искривљене менталне мапе које изгледа без зазора репродукујемо и данас, неспремни да употребимо то мало мозга које нам је дато рођењем. Те менталне мапе су најупорније, а изгледа да нисмо ни освестили родно место наших проблема. Још када се на то надодају уџбеници из 1975, 1985. и раније из којих се и данас „учи“, прибојавам се да нећемо имати времена. Да опстанемо.
@Eлизео
Поштовани, извините што се мешам, ал’ реко’ да покушам да одговорим на Ваше питање уредништву као дрвени и незвани адвокат. Ниједно уредништво нема времена да прати нове радове у хуманистичким наукама, нове радове у природним наукама, све и да то жели, има времена, новца, знатижеље. За уредништва која су блиска вери и борби за спрске националне интересе је то много израженије, што је сликовито описао др Владимир Димитријевић у тексту како српски интелектуалци (не пада ми тренутно на памет боља реч, а има их) морају да науче да ,,дишу на трску“ Управо је на Вама да напишете, снимите или створите неко дело које одржава Ваш став, а ако је квалитетно и ако је Ваш довољан труд, њега ће прочитати бар једна особа којој ће то ваљати, односно значити. У том представљању (рекламирању, маркетингу, итд.) не може нико да Вас замени. Начина да се искажете је много, било тако што ћете као аутор овог текста водити блог па се неком свидети Ваше промишљање, било тако што ћете као други филолог водити беше ли инстраграм страницу ,,дневна доза спрског језика“, било тако што ћете имати своју колумну у неком листу као што је имала једна жена филолог у недељном додатку уз Политику (док сам га читао), било тако што ћете као пок. Милан Шипка писати откуд неки изрази у спрском језку, било тако што ћете као један пољски аутор живети у Хрватској и бавити се језиком, па написати књигу о односу српског и оног што зовемо хрватски и детаљно описати шта су све Хрвати ,,позајмили“ од српског и како је текао тај однос и објавити књигу код Срба, било тако што ћете као Мирјана Блажић на Радио Београду уређивати ауторску емисију ,,Српски на српском“, било тако што ћете написати текст и послати уреднику Стања ствари или неког другог портала који вам се свиди, итд, итд.
Јован П.“Српски на српском или Србски на србском?“Да ли отада почиње невоља,1864 г.кад је усвојен нови фонолошки речник?На Словеначком,руском,пољском,словачком,чешком,лужичкосрбском,бугарском језику нема прелаза Б у П ,али савремени српски,хрватски,босански,црногорски и македонски има!Шта каже Мирјана Блажић на то?И да ли је Радио телевизија Србије или Србска радио телевизија исправно ?
@ Дејан Зечевић
Да не мислите да је претерано и да није нимало корисно то што чините, тј. оспоравате Вука и језичку реформу. Они који пишу „србско“ и „србски“ образлажу то тобожњим аргументима који само показују колико мало знају о српском језику и његовом развоју. Било би занимљиво сазнати шта они мисле, каквим је језиком говорио народ пре реформе – па управо оним за који се Вук борио да постане и књижевни! Вама ништа не говори то што професорка Ковачевић и професорка Арсић пишу у својим радовима „српски“, а не „србски“. Ви то знате боље од њих, убедићете и њих и све друге филологе и обичне образоване људе да греше, и, што је још невероватније, да зато што не пишу „србски“ нису прави Срби!?
Нешто не ценим превише оне који Вука Хабзбурговшчића повезују са настанком српског језика и књижевности. Понашају се дрско, као да српски језик и књижевност нису постојали пре обогаљивања названог по инострански „реформом“. А, заправо, до обогаљивања није постојало брдо „књижевних језика“ који данас „постоје“. Језик који је данас у употреби служи да раздваја и у времену и у простору, а до обогаљивања је српски језик служио да спаја. На страну то што тај српски језик „реформисти“ не зову српским, већ „олд чрч славоник“, што се види из међународних језичких таблица. Ваљда некакво палацање, названо по „иностаном“ „палатализација“, што је смехотресно, је постојало и примењивано у писму и пре преображаја српског језика у хабзбуршкосрпски. Рецимо да моја баба не би разумела данашњи хабзбуршкосрпски због непотребних туђица, а не би разумела ни језик који је истог наречја на папиру као и њен, призренско-тимочког наречја, онај који је у употреби у Црној Гори. Све сте преокренули наглавачке. Ви који ћете се због своје немогућности да доносите сопствене закључке засноване на разуму пронаћи увређеним довољно да налепите тужбу испод овог писма тврдите чак да је српски језик настао од (олд, чрч) словенског који се, чуј неодбрањиве глупости, није ни говорио. Зашто је ово битно? Зато што је дубровачка књижевност постојала и пре Вука Хабзбургшчића. Па, ако српски језик није тада постојао, па самим тим ни књижевност, онда ни дубровачка књижевност није могла бити на српском језику. Можда је била на том вашем измишљеном „олд чрч славонику“?
@ (:Мр.Года:)
Не брините, не прети Вам никаква тужба ни полемика! Човек просто занеми пред овим Вашим галиматијасом!
Само Ви уживајте у својим ставовима о језику и његовом развоју, без вређања и агресивности оне већине која не мисли тако! Има овај наш народ, који говори Вуковим језиком, између осталих мудрих изрека којих је највише Вук и забележио, и једну згодну: „Свака будала има своје весеље“! Сачувај Боже да се ту мисли на Вас, то је за нас који о језику мислимо сасвим другачије! Што се туђица тиче, то је прилично компликовано. могло би се о томе много писати, али да стручњацима препустимо да се о свему што се тиче језика који је озбиљно угрожен, између осталог и оваквим ставовима као што је Ваш, о томе побрину.
Сви који мисле да све о свему знају треба да имају на уму једну поуку из антике, о појави која цвета код нас у последње време, а која је давно, још у 18. веку духовито названа ultracrepidarianism.
Иначе, надам се да у питању здравља и сличних ситница ипак поклањате веру науци и стручњацима, а не свом здравом разуму!