Велике бриге задаје Ломпар издајнику Вучићу, краткорочно и дугорочно, и зато се води хајка против њега
Мило Ломпар и Дејан Мировић (Извор: vranjenews.rs)
Скоро два месеца трају напади Вучићеве камариле на водећег српског интелектуалца професора Мила Ломпара.Они су почели након његове подршке митингу од 15. фебруара 2023. када је професор Ломпар позвао на мирне и демократске протесте.
Мило Ломпар: Вратили смо се у време једнопартијске диктатуре
У Вучићевом паралелном пропагандном свету митинг је проглашен за наводни државни удар. Напади на Ломпара су појачани када је професор храбро и тачно изјавио на једној националној телевизији да је управо Вучић суспендовао Устав Републике Србије француско-немачким планом и тако извршио државни удар и предају КиМ (учествовао је у нападима као „појачање“ чак и „опозиционар“ Ђилас).
Вук Јеремић, Дака Давидовић, Мило Ломпар и Дејан Мировић у Будви 2021. (Извор: Србин.инфо)
Наравно, Вучић у свом познатом малограђанско-кукавичком стилу тера друге да нападају Ломпара јер нема храбрости да то уради лично. Зна да би у тој полемици прошао као Латинка Перовић и што је још важније, зна да Ломпар има беспрекорну биографију и поштење и да нема ниједну мрљу у каријери и приватном животу. Зато су напади на Ломпара по правилу састављени од примитивног вређања и у њима нема ниједног аргумента.
Такво вређање (Блерова школа?) треба Ломпара да испровоцира да скрене фокус са главне теме српског друштва у овом тренутку, Вучићевог признања територијалног интегритета и Косова или државног удара извршеног француско -немачким планом. Нажалост по Вучића, то се неће десити. Кривична пријава коју је поднео професор Мило Ломпар пре скоро три године заједно са академиком Чавошким, др Марком Јакшићем, Драганом Трифковић и аутором овог текста је још у тужилаштву. Односно, кривично дело велеиздаје не застарева, никако вређање, скривање иза других то не може прикрити.
Коначно, Вучићеву хистерију појачава и општи утисак да би професор Ломпар (Вучићу то истраживања показују?) био најбољи кандидат националне опозиције на председничким изборима и да би у неизбежном дуелу у другом кругу, цела Србија видела јадно стање Вучићевог образовања и вокабулара. Дакле велике бриге задаје Ломпар издајнику Вучићу, краткорочно и дугорочно, и зато се води хајка против њега.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Занимљиво, један човек и један малтезер представљају камарилу.
Иначе, Ломпар је само десна Латинка – мој линч је кренуо идентитичним путем као и 2006, када је НИН објавио мој текст из два дела „Мајка Друге Србије“, а затим је уследила серија наручених тесктова које су писали њени обожавоци.
Поштовани господине Малтезеру (скјуз мај френч, ја сам један од оних “површних” којима треба разјашњење неких ваших ставова), да ли бисте били љубазни да се осврнете на ово моје питање, макар и на Тњитеру:
https://stanjestvari.com/2023/03/27/zoran-cirjakovic-lompar-je-najveci-zivi-srpski-intelektualac/#comment-187319
Мис’м, оно, лепо је скупљати дислајкове “ниже касте”, али је можда добро упустити се и у дијалог. Не будите толики елитиста, када већ исте критикујете!
Кључан је задњи пасус. Нашуњено је да ће се професор кандидовати за председника или макар да постоји довољно шансе да се то деси, и кренула је кампања. Критику Ломпарових становишта је могуће сварити, али оно провлачење кроз блато у Ћирилици да је “подловћенски Црногорац”, “прек”, осветољубив, ударна песница Војислава Коштунице – све су то личне увреде које имају своју публику.
А кампања јесте реална, ма како то представљао Ћирјаковић. На крају, он је врло препознатљиво лице, и поред интернет гостовања, имао је прилику да тему обрађује и у врло гледаној емисији на телевизији националне фреквенције.
Занимљиво је да Ћирјаковић, који себе назива Неписменим ђавољим адвокатом, и који је као мото свог блога ставио “Писменост је задње уточиште протува које немају шта да кажу”, свеједно исправља г. Нешића – није “Михајло” већ “Михаило”. Заиста веома битно!
Zorane, bilo bi zanimljivo čuti Vaše misljenje o francusko-nemackom planu.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><i></i>
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc">
<i></i>
</a>
Хроничног би у евентуалом дуелу размазао и Владета Јанковић. И много ко још. Али, то није тема.
Иако сам критичан према практичној вредности политичког ангажмана проф. Ломпара, то не значи да не би имао мој глас. Истина, „мој“ најбољи кандидат за председника Србије је проф. Милош Ковић, што такође није тема.
Бојим се да се ово наше неће решавати на изборима. Кад се одвоји Косово уз српски благослов – по могућству и да се уведу санкције Русији – онда стварно Запад може да допусти да на место шефа државе дође и неко тренутно незамислив у тој улози (не, нико од наведених, рецимо – Вук Јеремић, ха!). Црногорски пример је поучан.
Зоране, можете ли у најкраћем да појасните вашу критику г. Ломпара тј. шта представља ваш термин ,,самопорицање“ код њега, С. Јовановића итд.?
„Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, sistem se vidljivo razgranao u tri oblasti: u partijsku, drzavnu i paradrzavnu.U partijskom sloju vrsen je nadzor nad drustvom i nad aparatom prinude, u drzavnom je ostvarivan interes, privatan i lokalno partikularan, dok je u paradrzavnom sloju, prema nacelu dogovora, vrsena distribucija vlasti u drzavnoj upravi, diplomatiji, elitnoj nauci, kulturi i obrazovanju.
Sloj koji je nastavio komunisticku vladavinu u poslednjoj deceniji postojanja Jugoslavije, dakle,grupa koju sam nazvao podzemljem, pokazala se kao koncentrovani talog svih personalnih garnitura istog rezima koji je zavladao od 1945. godine. Iako se supstanca rezima nije sustinski menjala od dolaska komunista na vlast, garniture ljudi menjale su se u skladu sa voljom vrhovnog despota i prema odnosu snaga u vrhu partije. Pri tom, kada je o odnosu snaga rec,vladajuce grupe koje su smenjivale jedna drugu nisu imale nikakve krupne konceptualne razlike:rec je bila o borbi za vlast prikrivena izvesnim provizornim i najcesce proizvoljnim promenama politickog sistema koje su bile uglavnom terminoloskog karaktera, a koje je inicirao sam vrh piramide – Josip Broz i najblizi saradnici. Jednostavno receno, borba za vlast vodila se u drugomi eventualno trecem eselonu iskljucivo prema kriterijumu personalne vernosti vodji jugoslovenskih komunista koji je jedini imao istorijsko pravo na promene politike i promenukoncepta vladavine.Citav sistem, od samog pocetka, pocivao je na ideji prinudne vladavine jugoslovenske ideoloske elite, na efikasnom sistemu bespogovornog
funkcionisanja birokratskih partijsko-policijskihoperativnih tela, zatim na ideologiji globalnog gradjanskog rata cija je vidljiva i po sudbine ljudi opasno stvarna posledica bila dnevna „proizvodnja neprijatelja“ u razlicitim slojevima stanovnistva – od umetnika do seljaka“.
Миодраг Перишић „Развалине идеолошког раја“
У овој сјајној студији, својом снагом, попут злокобне опомене, истиче се последња реченица из цитата који сам одабрао. Звучи заиста застрашујуће:“дневна производња непријатеља“!!!
Кад је реч о наводној опасности по Вучићев режим, од делатности проф. Ломпара , то је више него претенциозна, неозбиљна тврдња. Такође, ни код левичара Ћирјаковића се не примећује нека фанатична жеља за променом. Чини ми се да та спрега, боље рећи формула, интелектуалци-народ-промене, није дала никакав резултат.
Косово је у састав Србије вратио Краљ Александар! Броз га је издвојио!!!Како да поверујем комунистичкој власти у Београду и Вучићу???
Ех, ко о чему Ћира о линчу. Човек са̑м понео деб’о коноп, за туђи врат, а сад кмечи „ће ме бесе“! Неће Ћиро, ниси ти вредан тога, мада пројекцији, како ови **** из Лазе кажу, баста помрачити ум. Нису сви као ти кад си ономад препоручивао омче за невакцинисану стоку, да би, кол’ко пре три дана, на канабету код Марића, цинично исмевао једног глумца у покушају и његову дијагнозу о крезубој и неокупаној Србији, да се марва не досети да сте с исте траке за баждарење сишли. Нису сви као ти, да плачеш како те жена издржава (беше од Хефнерових пара?), јер, ето, остаде без леба откад си почео офирати дојучерашње другаре (шта си очекивао?), још из времена кад си окретао CNN-ђеврек. Ћира Добрица једва утече од старог Шиљкана, и оде код неких што су му дали шансу да код њих размени новински чланак за доручак, а Ћира их је после, ваљда у знак захвалности, псовао на пасја прескакала, клеветао их за теорије завере и говорио како је штета што нису умрли, тако глупи и невакцинисани, све скачући из столице, а где друго Ћиро него код друга ти набацивача, Марића. Вас двојица сте убојитији дуо него некад Џаја и Војин. Но, свако зна да то, и поред несумњивог талента, не иде без дугог и упорног тренинга, па кад тако увежбани изађете на стадион, Маре је заврне, Ћира челенком убаци у цегер, а публика у делиријуму, јер је нетом протрчала ћирилична дворска луда Сима Сп. Страхота, са све дресом за шкембе на којем пише „Аплауз“.
Узгред, и тице на грани, **** **** **** ***, сад знају да је вирус ипак побег’о из лабораторије, да ти је бивши другар, уротни теоретичар, ипак знао што ти ниси хтео да знаш, а мог’о си, само да си смео, ал’ ниси, јер ти је Врховни Кловн тако рек’о, као што ти и сад шапуће шта ти мислиш о овом и оном, али ти о томе ћутиш, к’о ***** ***** у трави, јер у те шкембиће без мишића, што си их набацио к’о друг ти Сима, ипак треба уложити нешто масла из шефове каце, макар и не било за Рамазана. Уосталом, ***** **** ***** увек има довољно наивног пука који ће радо купити циглу дана, и увек има нових фаца које треба уфекалисати, а теби репроматеријала не недостаје, па си се сад острвио на ново „зло“, камичак у ципелици из Ћипурића, што жуља. А тебе запало да га истераш, али да се ципела не скида, јер ОН је ипак само Шешељугино чедо. Па сад, што рече један чоек, мигаш између чарапе и ђона.. мој Ћиро. Није ти ласно, ребра ти пучу.. ал’ не дај се. Зачепи нос, а ако ти припадне баш голема мука, позови десну св. полутку Бокана, он ће знати да ти каже како да те газда, не дао Бог, не угази к’о вашку и ‘де се појефтино набавља сапун за образ.
Но, на крају дана, Ћиро, испоставиће се да ти ипак, као и увек, касниш у трци око куће за 3π/2, живуцкајући у нади да ће се публика наудисати заборавка, ***** **** **** *****. Шта сам оно хтео рећи.. ах, да.. што рече једаред, у једу, књаз Никола, Марку Миљанову: „Можда ти и право збориш, али није твоје да речеш“. И немој се препознавати у Поповићу. Знамо да ти чојства одвећ недостаје, а за јунаштво.. на ког смеш, на тог и умеш.
Ова наша склоност да мудрујемо и развијамо „сопствену индивидуалност“ у опасна времена, била би смешна да није трагична. Врх власти галантно и разметљиво, подмазано милијардским зајмовима убрзава клизање у чисту пропаст ; у ложионицу се баца задње што имамо ( рудници, ЕПС, територије . . . ), и док све, али баш све иде до ђавола, размећемо се и хвалишемо „напретком“.
Но а они што имају способност да све то у реалном времену виде – уједају најчеститије које имамо мотивишући то некаквим чистунством !
Изнад, неко спомену ко је ослободио Косово, али заборави да каже ко је и темпирну бомбу уградио у срце наше драге Србије !
Данас ми који још видимо, разабиремо, ценимо, имамо свету дужност да станемо иза најбољег међу нама ! Срећом у овој страшној несрећи, имамо интелектуални врх од бар стотину врхунских људи и патриота, чија је овде света дужност да учину све како би запуштени пук освестили, просветили, извели на светлост сунца !
Ово што сада имамо, то је метастаза којој је пут утро „ујединитељ“ својом глупом задртошћу и која испоручује крај као наш нестанак са планете Земље.
Ослобађајмо се свих могућих ћирјаковића ! Мужевно и несебично ка спасу !
Било би дивно када би професора Ломпара збиљски Срби кандидовали за председника Србије. Али, мислим да је та могућност једнака нули. Прво, није луд да га ваљају по каљугама разне палмини, удбини и „новинарски“ пропалитети, нашли би да је најгори црногорски Србин, јер је крао шљиве док је био дете. А ако им то не помогне, убили би га. И у монтенегру је сада виши ниво толеранције, иако су моненгрини krvacko crljeno cvieće, а можда баш зато. Само не разумем г. Ћирјаковића, зашто сада тако говори, његове раније бравуре су биле, по мени, генијалне (аутошовинисти, Дража Павелић, Нова СС и др.).
Да ли Србији може помоћи неко са искуством војника из СПЦ?
Можда је то наговестио или прорекао Старац Тадеј Витовнички?!
Својеврено је говорио, да Господ може једном побожном официру
да објасни, све до последњег детаља, како и шта да уради са
групом побожних официра, да подигне Србију, и да омладина
буде за пример као ни једна у свету.
“Чудесно прорoчанство Светог Тадеја Витовничког“
Мила Ломпара сам раније видео као истинског зналца, не само лингвистичких поља, него и историјско-политичких тема. Међутим, после једне емисије схватио сам да је моје претходно виђење било предрасуда која није имала основа у његовим скромним потенцијалима. Била је то емисија у којој је као домаћин разговор водио – Вук Јеремић. Гости су му били речени Ломпар и онај чувени Милан Протић са међуознаком Ст.
Емисија је требало да пружи један дијалог неистомишљеника где би сваки од њих двојице јасно образложио своје становиште.
Најпре је Протић издекламовао своје познате манипулације у којима читав српски народ проглашава глупим и примитивним, а све политичаре наивним који немају образовања да „схвате свет“ (мислећи на Запад), ето онако како га он тако учен и мудар схвата. Тада је реч добио Ломпар. На моје огромно изненађење он се уопште није ухватио у коштац са неодрживим тезама свог саговорника, већ је испалио пар доскочица и убрзо – заћутао. До краја емисије је углавном ћутао, дозвољавајући Протићу канонаду антисрпских флоскула и типично квислиншких ставова. Ломпар је, једноставно, побегао са интелектуалног бојног поља.
Онда је уследило моје разочарање и тужна спознаја о Ломпаровој интелектуалној или лењости или импотенцији. Питао сам се, зашто је уопште долазио у емисију када је већ знао ко ће му бити саговорник. У једном моменту су двојица саговорника, на линији истоветног опозиционог мишљења у односу на власт, пред читавим аудиторијумом изјавили да би као евентуални кандидати гласали један за другог!!! Не, није било никаквог сарказма, ироније… озбиљно су то рекли и малтене се при том загрлили.
Тада је моје разочарање прешло у кајање што сам икада имао добро мишљење о Милу Ломпару.
@ Зека
Зекс, прво ниси одговорио на питање шта је то превише дато Шиптарима у Плану суштинске аутономије Шиптара. Вероватно ниси могао ништа да пронађеш.
Друго, и ја сам (мало другачије) видео ту Јеремићеву мини-трибину. Очигледно је то било нека врста зезања где је Вук позвао два своја познаника/пријатеља различитих гледишта али без икаквих претензија да се ту стварно суоче погледи. Протић је неопевана б******** и не би имало сврхе ишта са њим расправљати. Ломпар није хтео да прави проблем Јеремићу од ревијалне трибине (а и време је било доста кратко) али је имао пар добрих одговора махом (како сам закључио) већинској другосрбијанској публици.
У ствари ме он у том ‘анфрендли’ окружењу позитивно изненадио јер је умео да се у тренутку прилагоди и да хитро вербално реагује мада смо сви навикли на његове успављујуће јутјуб монологе. Питања су очигледно била унапред припремљена, укључујући и последње за кога би ко гласао, за Вучића или опонента. И ту је Ломпар добро реаговао јер је рекао да би гласао за Протића пошто он нема партијску машинерију иза себе и да он сам не би могао да учини толику штету Србији као тренутни држилац те функције. На крају се нису изгрлили али су вероватно заједно отишли да уз пиће наставе зезање.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
@ Онорије
„Очигледно је то било нека врста зезања где је Вук позвао два своја познаника/пријатеља различитих гледишта али без икаквих претензија да се ту стварно суоче погледи“
Треба ли нешто додати овој реченици која само подвчачи „жутим“ моја три питања.
Да би ти неко био пријатељ не морате да имате идентичне али (по мени) никако не смете да имете КРАЈЊЕ супротстављене погледе. А од Милана С Протића тешко да има неког (осим можда Чеде Чанка) који више може бити на супротном полу од српског националног. Значи то аутоматски доводи у питање Јеремићев став чак и да занемаримо WEF. Нису случајно он и Протић били 2000 у истом табору. А по таутологији онда професор Ломпар није (макар не сасвим) у супротном табору а камоли у КРАЈЊЕ супротном.
„Нека врста зезања“ у јавном дискурсу тешко да приличи универзитетском професору чак и да је само то а не и потенцијални кандидат национално демократске опције за нешто много више од тога.
Да не будем (нарочито не на Страсну Суботу опрости ми Боже) само критичар ја бих први (и говорио сам о томе) потписао Ломпара за председника у време кад је одбио Светосавску награду.
Међутим (и по мени је питање шта се десило) не могу да дам бланко подршку никоме ко у пртљагу има три пакета ТОЛИКО повезана са неолиберално-глобалистичким. Бојим се да Србији не треба Кривокапић чија ће једина улога бити да кратко после њега дође Милатовић!
@ ЈФК
Ниси једини који је изгубио фокус. То је једна типична српска бољка, наклапање у недоглед без краја и почетка. Време је да се доносе одлуке.
Је л причаш о политици и политичком деловању Ломпара? Имаш ли да предложиш неког бољег кандидата који може да победи Вучића и његову машинерију? Ако сутра дођеш у позицију да заокружиш једно име, Ломпар или Вучић, које ћеш заокружити? То су питања.
Ми не тражимо неког да прогласимо свецем. Неопевани Милан С* Протић није тема. Да ли имаш неке квалификације које могу да помогну у процесу пре или после избора? Ево, ја ћу те узети за свог потпредседника Преког суда. После три месеца потражи нешто друго.
Је л причаш о Ломпаровом тумачењу Његоша или Црњанског? Ту можеш да разглабаш бесконачно и без журбе. Можеш и овде а можеш и на било ком другом месту?
Несрећни З.Ћ(дипломирани инжењер електротехнике на привременом раду…….???) се први огласио у коментарима,иако у тексту није ни споменут.
Мило Ломпар се неколико пута експлицитно изјаснио да каријеру жели да заврши као професор,и да нема намеру да се бави политиком.
Svi koji su u ego tripu su nebitni, bitna je Srbija.
Znanja radi, Lompar nije lingvista, već teoretičar književnosti. Sjašite, ćetnici.
Онорије АЕ Илирије
Ако мислиш на онај наш другарски разговор у писаном облику, немам твој предлог пред собом, а нисам сачувао у фаворитима. Извини, брате, због тога и ако сам ти остао нешто дужан, нисам намерно. Ја сам, чини ми се, и тада сматрао да су твоје родољубиве намере неспорне и то никада нисам доводио у питање. При томе, била је очигледна и твоја марљивост да нешто порадиш на конструктиван начин. Да, имао сам пар суштинских примедби, али ти свакако желим сваку срећу у даљој промоцији твојих предлога.
Што се тиче твојих претпоставки у вези са Ломпаровим разлозима за интелектуалну инфериорност и импотенцију коју је у реченој емисији показао, можда су те претпоставке тачне. Међутим, и у том случају ја не видим оправдање за Ломпара, јер се његов супарник у дебати сасвим другачије понашао тј. он је свом снагом искористио политичку трибину да несмањеном жестином понови своје небулозе, па и многе неистине. А то народ слуша! Ако мене питаш, требало му је одговорити, у најмању руку бар истом мером, али у супротном правцу. Испоставило се да није имао ко. Онако, све је испало као нека врста Ломпарове помирљивости, па чак и сагласности! Слаба су ту утеха његове кратке „зезалице“ у виду „прилагођавања“. А ако „није хтео да прави проблем“ због Јеремића или већинске другосрбијанске публике, онда је показао истовремено и опортунизам и интелектуални кукавичлук, што је још горе.
У вези са феноменом пријатеља у политици, мислим да је коментатор JFK17 добро објаснио сву проблематичност такве појаве када је јавни простор у питању. Не видим од каквог је ту значаја Ломпарово тумачење Његоша или Црњанског. Губљење фокуса је када се та маргинална чињеница истиче у контексту важне политичке дебате.
У сваком случају, моје разочарање Ломпаром у политици је велико и никада не бих за њега гласао, поготово не за то да он буде, ни мање ни више, него председник ове наше посустале и дезоријентисане Србије. Па ни тада када би му Вучић или неко други био противкандидат. Поступио бих исто као и на председничким изборима 2012. У првом кругу сам гласао. У другом кругу у којем „мог“ кандидата више није било, једноставно нисам гласао. Тренд је био да се гласа „против“ Тадића, али сам, за разлику од неких, веровао у сопствену политичку писменост. Увиђао сам да јеТомислав Николић са својим напредњацима само настављач еуРопске оријентације Србије која је, по мом скромном мишљењу – погубна! Никада нисам сматрао корисним гласање за тзв. „мање зло“, јер зло увек остаје – зло! Многи који тако гласају касније се горко кају. Нисам желео да се нађем међу њима.
Мислио сам да не одговарам до следеће недеље и док не прође највећи хришћански празник али пошто је Благодатни Огањ и ове године сишао на нас православне, Господ наш Исус Христос је већ победио и вечерас ће се само то обзнанити па у чекању Васкршње Литургије ипак могу да одговорим.
Да се одмах на почетку оградим (да ми се касније не би замерило да ћутим јер немам шта да кажем) за мене је ово завршетак дискусије и ово су само моји одговори на директна питања и једно више опште размишљање на крају.
Прво питање да ли имам кандидате. Наравно да имам личне склоности али ми не пада на памет да износим имена јер нити знам да ли људе то занима нити би да их на тај начин „потрошимо“ (најмање три могу да наведем само од оних који су мање или више медијски изложени). Мада поред Вучићеве (то је далеко од Вучићеве ако погледамо ко му ради маркетинг а ко влада „српском“ медијском сценом) машинерије не постоји тај квалитет који би могао и цензус да пређе а камоли да победи. Са друге стране подржан од машинерије и Бели Прелетачевић би могао да добије изборе. Но ја мислим да српском народу (не само Србији) није потребан председник него промена парадигме а о томе касније.
Друго питање за кога би гласао између Вучића и Ломпара. Ни за једног из три разлога. Први је лични: људи који имају двојно држављанство не треба да гласају ни у једној држави (осим можда на локалу). Други је суштински – не желим да уместо Вучића добијем Вучића лајт (ово се односи на национално/глобално не дај Боже да неко помисли да Ломпара упоређујем са Вучићем по моралним квалитетима!) значи мало више националног а мало мање глобално-неолибералног. Или да уз то добијем Јеремића националног само на речима (што не чуди види Википедију) а потпуно неолиберално-глобалног (види WEF). И коначно трећи најважнији таквог избора не може да буде јер по Уставу (а не верујем да је ни Вучић спреман да га крши посебно не у овој ситуацији) нико не може да буде биран више од два пута. Значи овакве дискусије само подржавају „…а ко уместо“. Ја се искрено надам да професору Ломпару не пада напамет да буде у томе и да ће остати при томе да каријеру заврши као професор (ја биџ искрено волео и заиста му то од срца желим без обзира на ове дискусије, и као академик али у некој другачијој СРПСКОЈ академији).
Треће питање да ли сам ја спреман да учествујем. ДА али не ни у каквим преким судовима, а због оног горе реченог ни у политици. Али да помогнем својој отаџбини и свом народу у оном што знам наравно (ништа горе од специјалиста свезналица који се у све разумеју од стављања купуса, фудбалске репрезентације па до уметности бављења политиком). Но и то само када видим окружење које мора да осим добрих намера да има још по неки квалитет.
И тиме долазимо до народе српски Quo Vadis и да ли постоји нека друга могућност. Ја мислим да постоји (и увек постоји јер је на нашу срећу Господња увек последња) и да се састоји у промени парадигме из основа. Српском народу требају Старци са Ртња (допала ми се Видојевића кованица па је парафразирам) које ће физички чувати СРПСКЕ безбедоносно-обавештајне структуре, а духовно усмеравати СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ монаси. Знам да ће ово изазвати реакције да је ово како мали Перица замишља државну и националну политику но оно што је људима немогуће Господу је могуће. А да би нас Господ погледао најпре морамо да се као народ и као појединци дубински искрено покајемо а онда и будемо спремни на жртву и као појединци и као народ. Жртва Србима никада није била непозната али са овим првим стојимо мало лошије. А као народ ми мора да се најпре покајемо за једно кумоубиство и сатанистичко затирање једне краљевске породице, да би тек онда дошли до „пасјих гробља“ и оног што су „срби“ комунисти радили помажући ћопавом.
Али и уз Божију помоћ српском народу треба елита коју он никада у модерно доба није успео да створи јер је оно мало што је у процесу и након ослобођења од турака школовано скрајнуто 1881 са тајном декларацијом и замењено послушнима. А онда је цвет младости (1000 каплара) отишао у Великом рату. Александар правећи Југославију није марио ни за Србију па тим још и мање за српску елиту да би нови цвет српске младости страдао на сремском фронту а онда ћопави (уз нештедимичну помоћ „срба“) сатро највећи део елите која је и у таквим тешким околностима успела да се створи у српском националном корпусу за период од непуног века.
Како онда до стараца са Ртња? Ја сам дубоко искрено убеђен да у Хиландару, Пећкој Патријашији, Манастиру Острог, Манастиру Нова Грачаница постоје имена. Имена српске елите која је ипак преживела и чији потомци образовани (али зато јер пре свега имају образ), родољубиви, православни и истинољубиви постоје у српским земљама и расејању. А ако они поставе основе СРПСКОГ националног програма и политике брањени СРПСКИМ безбедоносним структурама и руковођени СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ духовношћу онда ми као народ имамо будућност. Будимо реални захтевајмо немогуће јер оно што је човеку немогуће Господу је са лакоћом могуће. А да ми урадимо шта је до нас. А то је да цитирам Жарка Видовића да „препорода Српства нема ако не будемо јасно рекли истину. А без препорода нема елите“. Значи за почетак ИСТИНА и ПОКАЈАЊЕ да ми урадимо наше, а Господ ће се побринути за остало.
Јер шта је друга могућност? Па чекање да Руси изађу на Дунав штитећи своје интересе.
Или да једноставно нестанемо као народ (остаће појединци свакако). И то није незамисливо па не би били ни први ни последњи.
Спреман сам на све могуће (и немогуће) негативне коментаре али за мене је дискусија завршена као што рекох и може евентуално да се настави једино јавно (што се мене тиче надимак је само згодан за интертнет јер га већ годинима користим и претпостављам да већина не само из моје околине већ и оних који су последњих година пратили патриотске, „патриотске“ али и оне друге сајтове зна о коме се ради). Можда Ивица са Благодарјем да организује. Ако сме….
А да будем КРИСТАЛНО ЈАСАН, да би спречио било какве спекулације или неукусне коментаре, ја себе никако не доживљавам као део елите, а поготову не као потенцијалног старца са Ртња. Немам ни година, ни искуства, ни образовања, ни знања, интелекта, памети па самим тима када се све то скупи ни МУДРОСТИ која је за тако нешто потребна.
И на крају да не завршим мрачно последњом опцијом да нестанемо као народ. Нема пропасти и нема смрти. Господ је победио. Зато радосно: Христос Воскресе!
Дакле, до сада имамо три предлога за будућег председника Србије који би био у стању да победи Вучића:
1) Мило Ломпар
2) Бранко Павловић
3) Старци са Ртња
У овој фази ‘олује мозга’ (брејнсторминг), нећемо одбацити ни један предлог укључујући и овај последњи који је вероватно резултат урагана.
Касније ћемо видети како би се у овом последњем случају извела предаја власти тим старцима (да ли морају да буду стари?), да ли би то могло уставним путем или војним ударом, које врсте упутстава би они преносили влади (одбрана, економија, демографија, социјалне службе?), каква знања би морали имати, какве савете би монаси њима преносили, да ли они знају о почецима српске историје, да ли мора да буде Ртањ или може Овчарско-кабларска котлина, зашто би их Биа штитила а не обична полиција, које елите су они наследници, ко има њихова имена и ко би одлучио ко ће бити у Већу стараца, како би они одлуке доносили, итд.
Нормално је очекивати да ће бити предлога типа Прелетачевић, Шећеровски, четке и метле, прича са тужним крајем и други ‘луни тјунес’ предлози који су, показало се, код нас били доста успешни за одвраћање пажње људи од главног циља па би можда требало увести један тест који би квалификовао некога да изнесе свој предлог. То би могао бити један који је неко раније натукнуо – која врста камена се користи за притискање киселог купуса у бурету?
Онорије АЕ Илирије
У општем контексту ситуације у којој нам се држава налази, мени је твоја иронија сасвим разумљива. Подвукао си црту и оголио немоћ и такорећи безидејност који су видљиви и на много ширем плану него што је овде у нашем малом дебатном клубу.
Подржавам твој позив да се људи одреде за шта су. Дакле, не само за шта нису и шта не желе, него да кажу (напишу) шта су решења и ко је тај који ће их спровести у дело. То негативно одређивање је и иначе стара бољка када дође до сврставања, да тако кажем. Људи често заобилазе сопствену одговорност када је доспео час да се конкретно определе. Можда и зато што су се много пута опекли и касније кајали. Али, западају у својеврсни нихилизам. Прелетачевић је типичан пример нихилизма и „линије мањег отпора“. Пример је дезоријентисаности коју обичан „зон политикон“ алхемијом претвара у бунт за који мисли да ће све преломити у позитивном правцу. Наравно, то је велика заблуда, што се у пракси и показало.
Наш саговорник JFK17 је у делу свог коментара заправо кренуо путем сопственог одређења у вези са конкретним правцем, најпре реторским питањем, дакле „народе српски Quo Vadis“! Одговор је уопштен и говори о нужности „промене парадигме“. Значи, ако сам добро разумео, променити наметнуте заблуде из основа. Изаћи из зачараног круга беспућа и јаловости и кренути путем утемељеним у традицији. Дакле, вратити се заборављеним (давним) вредностима, а у споју са православном вером и духовношћу коју ће „уз Божију помоћ“ предводити призната елита. Елита коју српски народ „никада у модерно доба није успео да створи“. Предуслови за ово су „истина и покајање“. Елиту фигуративно назива Старци са Ртња, а „које ће физички чувати СРПСКЕ безбедоносно-обавештајне структуре, а духовно усмеравати СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ монаси“. То је то. А онда нагло изјављује да је овим за њега „дискусија завршена“ и евентуално може бити настављена „једино јавно“. Да ли је можда он сам нека јавна личност? Или познат на интернету, пошто они који прате патриотске и „патриотске“ и друге сајтове „знају о коме се ради“?
Морам признати да ми садржај његових предлога и евентуалних решења делује тек начето и најављено, без образложења и разраде, а „Старци са Ртња“ је ваљда само фигуративни израз који сажима одређена значења. Нажалост, овде ћу остати ускраћен за разраду и образложење тих значења и предлога. Добро, претпостављам да би за овако нешто било потребно много више простора и времена. Међутим, тако остајемо у лавиринту слабе међусобне комуникације и, што је још горе, у проблему недоречености. То производи даља неслагања, а промена нема па нема. Ево, већ више од две деценије. По коментатору JFK17 и много дуже.
„Ломпар“ наравно није „десна Латинка“, како тврди Ломпарев мрзитељ али Ћирјаковић свакако јесте леви Шешељ. И десни и леви Шешељ раде за Великог Шибицара и помажу му у финалном одрицању Косова и Метохије.