Море заиста има терапеутско дејство али једино нас Завет може коначно излечити (поводом текстова о. Дарка Ристова Ђога и Николе Маловића)

Бока Которска, 2016, детаљ (Фото: Никола Маловић)

Наслов предстојећег излагања реферише на два текста, која су на портал Стање ствари истовремено пренета са страница Печата, на коју су, такође истога дана (1.7.2022) постављена. Стога је распоред коментарисања овом приликом утврђен према азбучном редоследу (презимена аутора): реч је о чланцима „Завјет отпора“ Дарка Ристова Ђога, презвитера СПЦ, као и „Море је љековито“ Николе Маловића, српског књижевника (премда би се, на основу онога што знамо о ауторима, апозиције могле заменити а да се суштински не начини грешка). Према формалним одликама, врсти и стилу писања текстови су разнородни али на дубљем нивоу значења стоји јединствено трагање за смислом у околностима свеколиког обесмишљавања данашње стварности. Мотивација двојице аутора препознаје се на нивоу хтења да се речју најпре укаже на наведени дефицит смислености а потом истраже метафизички локуси и хоризонти њеног претходног бивствовања и коначно – потраже излази из „зачараног круга“. Евокацијом рефлексија двојице мисаоних људи данашњице на нашим просторима аутор овог чланка, са дуге стране, не тежи прикључивању таквом Парнасу већ да преосталим делом добро окрњеног ауторитета укаже на њихово постојање и значај упознавања са изложеним садржајима. У основи је „дешифровање знакова времена“, њихово препознавање у свагдашњици, чулима и умом, те тражење излаза из вијугавих стаза обесмишљеног или бар лавиринта са прикривеним смислом.

О. Дарко Ристов Ђого: Завјет отпора

Када је реч о тексту о. Дарка као пролошка намеће се реченица: „На пресјеку политике и културе, уосталом, увијек се дешава превриједновање културних вриједности једног друштва у правцу политичког (ауто)колонијализма (тј. аутошовинизма), а култура често може оно што политика не успијева.“ Еуфемизам „пресјек политике и културе“ свакако треба разумевати у ширем смислу као смену епоха кроз тиху, дуготрајнију и прикривену револуцију ка новом (светском) поретку, што постаје кључно, те се сналажење у новонасталим околностима може темељити на историјском искуству. За разлику од политичких, културне револуције су се увек одвијале постепено и кроз фазе, без јасног предочавања коначних циљева, уз „куповину социјалног мира“ и девизу да је то „за наше добро“. На учинак сексуалне револуције и одређене препознатљиве исходе, у кратким цртама, убедљиво је указано у самом тексту али се и сви ми можемо уверити у њене ефекте. Такође, свако од нас ако не у својој кући оно бар у својој околини има примере младих људи, који, као основ веома распрострањеног отпора према браку и породици наводе материјалне предуслове (стан, стални посао…) и то као рационално утемељене и етички основане. Уз учинак екстремног индивидуализма породица и потомство више нису схваћени као човеково природно исходиште већ ствар избора и могућности. Када се томе дода чињеница вештачки изазване економске кризе и других пратећих манифестација и мера из пакета агенде новог светског поретка све је мање оних који то „могу“, због чега се свако друштво па и наше врти у овом „врзином колу“ ишчезнућа. Индивидуализам, са друге стране, више није повезан са способностима и преданости научним истраживањима, креативношћу или мисаоним тековинама у ширем смислу већ превасходно са нарастајућим култом тела. „Телесно усавршавање“ уз одређени вид исхране, како смо се већ уверили, захтева пуно времена и посвећености али без много питања о коначном циљу и смислу. Ипак, реч је о индикативној културолошкој промени која бележи интензиван продор у друштво у раздобљу од неколико претходних деценија. Не сећам се када сам први пут обратио пажњу на све више тетовираних тела промишљајући о разлозима и био у заблуди да је реч о личним одлукама и хтењу. Не, радило се и ради о прихватању новог културног модела, који ми је на свим нивоима био одбојан. И даље је тако с тим што сам, у међувремену, постао свестан да не припадам овом, новом добу. Што би се рекло – „прегазило ме је време“. Свако од нас, дакле, има неко искуство са препознавањем знакова новог доба једино је питање у којој смо мери, појединачно, свесни коренитости промена. Тиме се доспева и до кључне дилеме, препознатљиве и у фокусу о. Дарка: може ли се на индивидуалном или колективном нивоу „зауставити или бар успорити точак историје“ или ће сваки покушај бити као самлевен овим жрвњем? У историјском смислу као поучна и индикативна могла би се консултовати „парабола о три Рима“. Житељи првобитног „вечног града“ у касноантичком раздобљу такође нису били до краја свесни да је Константинопољ заиста постао „нови Рим“, премда су Констанинови претходници, особито Диоклецијан и тетрарси једва у пар наврата боравили у старој, истовремено градећи нове престонице у провинцијама. У самом Риму није било закова пропадања првобитне империје: из бројних аквадута вода се преливала у безброј фонтана, очувано споменичко наслеђе још увек је сведочило императорске тријумфе, позоришта су свакодневно била пуна а у Арени су се одвијале гладијаторске борбе као у „златно доба“ царева. Девице су одржавале вечну ватру у част бога Весте све до Теодосијевог раздобља. Куповина социјалног мира имала је неко хипнотичко дејство и у таквој атмосфери, уз напоре, отпочела је мисија раних апологета хришћанства. Из перспективе данашњег протока времена „други Рим“ трајао је „читаву вечност“ а опадање није постало очито све до „освете првог Рима“ када су на почетку XIII столећа крсташи освојили Константинопољ. То је представљало последицу геополитичких промена, које су се такође одвијале постепено и неприметно. Медитеранска таласократија постала је предмет перманентних сукоба католичког Запада и османског Истока. У наредном столећу отпочео је нагли развој „трећег Рима“ са престоницом из Кијева пренетом у Москву, који је лавирао од традиционализма до еклектике модернизма. Кроз историју се показало да је руска империја у стању да се регенерише од последица великих криза и политичких заблуда те је запажање Зорана Чворовића да „војна интервенција у Украјини неће имати смисла уколико се не пронађе други културни образац“, природно пронашла место међу рефлексијама о. Дарка Ристова Ђога. Чак и уколико се испостави да промене које је западна цивилизација већ претрпела неумитно воде ка замишљеном исходу, културолошки постулирана равнотежа, коју је данас једино могуће очекивати из правца „трећег Рима“, потенцијално успорава или релативизује процесе поодмакле дехуманизације човечанства. Према параметрима сексуалне револуције из аналитичких текстова Мише Ђурковића већ смо се обрели у фази нормализације и прихватљивости савремене „духовне“ агенде док се рецидиви фаза запрепашћености и равнодушности могу опажати једино код времешних памтилаца „старе“ или нормалности у значењу, етаблираном у хришћанско-хуманистичкој сфери и историји.

Миша Ђурковић: Српски национални интерес – шта је то?

Оно што је забрињавајуће, како је Ђого проницљиво апострофирао, јесте да се наше искуство са фазом нормализације не заснива на „вестима из метрополе“ или смо то видели у неком страном филму већ је у питању стварност у којој и сами живимо. Горуће питање, које би свако од нас требало себи да постави јесте: …“у којој су се мери проширили моји хоризонти нормализације?“, како би несвесно постало свесно а тиме и подложно критичком преиспитивању. У том случају кад (ако) се све збуде што је зацртано и постепено спровођено, наравно – најуспешније кроз културну револуцију, нећемо осећати кајање због нечињења и што нисмо употребили „право жалбе“. Читајући наведени чланак човек не може а да не осети нервозу и стекне утисак да су ствари већ предалеко отишле и да је последњи тренутак ако не за реакцију оно бар за јасно и гласно ограђивање од „свега што се ваља“ са наведеним друштвеним променама у свим њиховим структурним слојевима. Аутор је у праву – последње је време да се сетимо Завета. („Данас је Завјет можда и најзначајнији ресурс нашег опстанка.“) Ако ни због чега другог бар да на Страшном суду избегнемо питање: „Ко сте ви?“

У тексту Николе Маловића „Море је љековито“ аутор подсећа да ни море није што је некад било. Субјективни осећај слободе какав само море може да подстакне у непрекидности сопственог трајања било оком опажљивог или дугим пливањем доживљеног, данас, има своја ограничења, међутим, трајна парадигматичност бескрајног плаветнила чини се као једини излаз. Лек против бесмисла и икона коначне смислености. Можда све ово звучи превише апстрахујуће али мислим да сви делимо такво искуство чулног и менталног прожимања. Када смо на мору. Онима који још нису ни кренули, са друге стране, Председник државе поручује „да ће им пресести“. Из таквог амбијента и атмосфере потекло је и питање, које се све време провлачи кроз Маловићев текст: може ли се уронити у савршени тренутак садашњости и на тај начин избећи најављена будућа мрцварења на свим нивоима. Да уметност има начине да овековечи стварност, особито лепу, показано је кроз њену историју. Некада је то коришћено са циљем неке врсте одбране као што је овчица Аска игром одвлачила пажњу гладног вука. Никола Маловић је покушао тако нешто; у основи његове тактичке операције „Ухвати сардуна“ почива игра. Игра тражења смисла. Вертеровски осећај Божијег присуства у савршености тренутка у природи. Први индикатор мучног повратка у реалност представља слутња, такође рођена у процесу опажања природе: „Начето љето одмиче, и преко навучених геополитичких облака, навлаче се нови, црњи.“

Никола Маловић: Море је љековито

Као и у претходном чланку доспело се до прекретнице, њене неумитности и закључка да се не можемо више „правити мртви“. Доспело се до (косовског) Завета: „Да скратим прије неголи се подно овог пасуса тематски уроним у море: или ћемо устати и поново изгинути за слободу, или ћемо остати робови.“ Да закључимо: море заиста има терапеутско дејство али једино нас Завет може коначно излечити.

Categories: Српско православно стање

Tags: Горан М. Јанићијевић, Никола Маловић, завет, карусел, море, о. Дарко Ристов Ђого