Сматрам да је намера била да се натерам да променим ментора или факултет. Нисам никада размишљао о промени ментора. Проф. Ковића сам изабрао управо због његових моралних и научних квалитета
Извор: Печат
На округлом столу – прес-конференцији о „случају“ Милоша Ковића и његовог прогона с Филозофског факултета у Београду, одржаном у просторијама УНС-а 16. децембра 2021, један од говорника био је и Ненад Анжел, Ковићев докторанд. Из његовог излагања публика се упознала „веома детаљно и у појединостима са процедурално упакованим прогоном који се шири и на студенте непожељног професора“. Уверени да се из предоченог садржаја јасно разумеју „размере безакоња и бешчашћа на делу“, уз сагласност говорника, објављујемо, интегрално, његово обраћање универзитетској јавности
Зовем се Ненад Анжел, до прошле недеље студент пете године докторских студија историје на Филозофском факултету у Београду, под менторством проф. др Милоша Ковића. Од прошле недеље нисам више студент на поменутом факултету. Протеран сам са Одељења за историју и Филозофског факултета само зато што сам за ментора одабрао професора Милоша Ковића. То су урадили чланови Одељења за историју, иако сам на докторским студијама редовно испуњавао све студентске обавезе (испитне, предиспитне и финансијске). Моја просечна оцена била је 10, а на рачун Филозофског факултета, пре него што сам протеран, уплатио сам преко 600.000 динара.
Одбијање теме, па одбијање комисије
Моји проблеми почињу у децембру 2019. године, приликом пријаве образложења теме докторске дисертације, под насловом Српско-бугарски савез 1912. године. Наиме, на седници Одељења одбијен је мој предлог теме, након оспоравања проф. др Милоша Јагодића. Иако, по мишљењу мог ментора, за то није било научног оправдања, примедбе сам уважио, у договору с ментором, и тема је преформулисана: Бугарска и Србија: Политички односи (1904–1912). Напомињем, том приликом није било других приговора који би се односили на састав комисије и на остала питања.
На електронској седници Одељења, одржаној у априлу 2020. године, пријавио сам измењено образложење предлога теме. Управница одељења, проф. др Татјана Суботин Голубовић, одбила је да мој предлог уврсти у дневни ред, наводећи да је пријава стигла касно. Када је ипак утврђено да је све стигло на време, добио сам други одговор: да је документација непотпуна. Када је доказано да је приложена документација потпуна, одговор управнице био је да би то била „једина тачка дневног реда“ и да због тога не може бити стављена на дневни ред, али да ће бити увршћена у дневни ред следеће седнице, у мају 2020. године.
Ненад Анжел (Фото: Снимак екрана)
Ни на седници Одељења, 14. маја 2020, то се није догодило. Управница се овог пута позивала на приговор проф. др Николе Самарџића на састав комисије. У Комисију су предложени: проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић, др Милић Милићевић и др Биљана Стојић. Напомињем и то да је на седници у децембру била предложена иста комисија (у априлу допуњена са др Биљаном Стојић), на шта нико од чланова Одељења за историју није имао никаквих приговора.
У мени се јавила сумња да примедбе и приговори нису добронамерне природе. Сумња се и обистинила на следећој седници Одељења. Као што сам рекао, на априлској и мајској седници Одељења моја тачка није ни стављена на разматрање, а када се то коначно десило на јунској седници, уследио је нови шок за мене. Наиме, на електронској седници одржаној 18/19. јуна 2020. године поново је одбијена комисија коју је предложио мој ментор, проф. др Милош Ковић, коју су чинили: др Славенко Терзић, академик и бивши амбасадор Републике Србије у Русији, проф. др Мира Радојевић, академик, проф. др Александар Животић и др Биљана Стојић. Не усуђујем се да, као докторанд, дајем оцене стручности чланова комисије, али свако ко се имало бави историјском науком зна да су чланови комисије несумњиво стручни да дају свој научни суд о предложеној теми.
Проф. др Никола Самарџић предложио је свој састав Комисије, у којој би, поред њега, били др Славенко Терзић и др Владимир Јовановић, научни сарадник Историјског института у Београду. Напомињем да је на мајској седници проф. Самарџић као разлог за неприхватање предложене комисије изнео „нестручност“ њених чланова. Подсетићу да професор Самарџић нема ни један једини рад везан за период који обрађује моја тема, али, у овом случају, није постављено питање његове компетенције поводом моје теме.
Да иронија буде потпуна, проф. Самарџић није ни питао академика Терзића и др Јовановића за пристанак да буду чланови комисије. Они су категорички одбили да учествују у таквој фарси. Упркос свему томе, чланови Одељења за историју већински изгласавају састав комисије према предлогу проф. Самарџића што упућују Научно-наставном Већу Филозофског факултета. Нагласио бих да моја добра воља и спремност да уважим сваку конструктивну критику никад није била спорна. Очигледно је, ипак, да овакав начин опхођења према студентима превазилази сваку границу пристојности и прелази у насиље.
Сценарио се понавља
На електронској седници Научно-наставног Већа Филозофског факултета која је одржана 2/3. јула 2020. године на дневном реду није се нашла на Одељењу изгласана комисија проф. др Самарџића, састављена на претходно описани начин. Остала је, међутим, поражавајућа и болна чињеница да ни после седам месеци нисам имао комисију за одбрану предлога теме докторске дисертације.
Живим у унутрашњости и отац сам двогодишњег детета. Понављам, Филозофском факултету у Београду, на име школарине, уплатио сам преко 600.000 динара. Остали трошкови истраживања, путовања за Београд и Софију, копирања литературе и извора за истраживања овде нису урачунати. Током свих ових година докторских студија нисам имао стални посао. Радио сам као наставник историје, на одређено време, и са малим фондом часова, али сам све своје факултетске обавезе испуњавао савесно и на време. То се може и проверити у службама факултета.
Нова трибина о „случају Ковић“: Професори траже независну комисију
Све ове околности су ме приморале да свој рад наставим на другом факултету и на другом универзитету. Захвалио бих, овом приликом, управи Филозофског факултета у Нишу и департману за историју што су ми омогућили да наставим школовање у тој установи. Искрено сматрам да мој одлазак на овај начин није добар за углед Универзитета у Београду и самог Филозофског факултета. Исту цену је, пре мене, већ платио мој колега, такође докторанд проф. др Милоша Ковића. По сличном сценарију, на седници Одељења за историју спречен је његов избор комисије за одбрану његовог, већ написаног, докторског рада.
Сматрам да је очигледна намера била да се, системским кршењем мојих студентских права, натерам да променим ментора, или да променим факултет. Наравно, нисам никада размишљао о промени ментора. Професора Ковића сам изабрао управо због његових моралних и научних квалитета, и могу да нагласим да ми је била част да с њим сарађујем.
Мој једини захтев био је да добијем равноправни статус, по истим правима и обавезама који важе за све остале моје колеге. О свом проблему обавестио сам тадашњег декана Филозофског факултета, проф. др Миомира Деспотовића, омбудсмана Универзитета у Београду проф. др Младена Милошевића, ректорку проф. др Иванку Поповић, а послао сам и три писма тадашњем министру просвете господину Младену Шарчевићу. Никада нисам добио одговоре који би решили моје проблеме.
Милош Ковић (Извор: Фејсбук страница Милош Ковић)
Веровао сам, и још увек верујем, да је Универзитет у Београду баштиник моралних вредности претходника, његових оснивача, свих оних професора и великана наше науке, који су своје људске вредности и научни рад уградили у изградњу једне такве институције од националног значаја. Част ми је што данас имам прилику да будем у друштву таквих професора, којих, на сву срећу још увек има, а искрено се надам да ћу бити последњи студент Филозофског факултета који ће платити овакву цену – да због слободног права на избор ментора буде протеран са факултета!
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Част изузецима али тај факултет је постао криминални ганг а поменуто одељење је састављено од никоговића по питању знања и нарочито од најамних прежвакивача романогерманских
и карађорђевићевских фалсификата и измишљотина.
Пре десет година, студенти нису знали о овим сукобима.
Наравно проф. Ковића рачунам у изузетке, јер он је једини још тамо остао добар човек, моралан и принципијелан, доследан и поуздан и као личност и професионално.