Духовна хајдучија: (Бе)смисао светске игрице

У питању је глобални рат, али не против вируса него против „човека-какав-је-до-сада-био“ и цело човечанство је мобилисано да у њему учествује

Бил Гејтс (Извор: Твитер)

У свеприсутном и агресивном паролашком активизму данашњице од праве акције нема ни трага ни гласа. Свет је већ дуго времена скоро у целини реактиван, а реакцију је лако условити. Тог подређеног положаја нису поштеђени ни људи на највишим званичним (!) функцијама: и сам председник САД суштински је приморан да реагује на вест коју сервирају медији. Не само што себи не сме да допусти да седи скрштених руку, него му није дозвољено ни да оклева у самосталном размишљању. На вести да „Срби врше етничко чишћење!“, да „Садам има оружје за масовно уништење!“, да „Асад убија свој народ!“ итд, он не само што мора сместа да реагује, него му је наложено и како и на којој је страни (а најчешће је унапред упућен у улогу коју ће да одигра). Слобода акције, односно њеног привида, постоји само у оквиру задатог сценарија, како за високе званичне функционере, тако и за најобичнијег појединца, сем ако се не ради о потпуно безначајним јединкама од чијег мишљења, речи и понашања апсолутно ништа не зависи. Перверзија ковид19-кризе је у томе што управо просечног човека прозива да „слободном вољом“ узме учешћа у „акцији“ спасавања света, али тако што ће поступити тачно по унапред записаном сценарију. Уколико то одбије, па чак и ако само оклева (у настојању да сам о свему размисли), он се брише из „књиге снимања“ као непослушни статиста који није са осталима кренуо у правцу који је одредила режија.

У стварности постоји сценарио (у конкретном случају овај глобалиста), али његови аутори се понашају као да стварност постоји само у њиховом сценарију. Тешко је одговорити на питање да ли они у то и верују. У најмању руку, они настоје да стварност саобразе својим замислима и милом или силом је уклопе у своју верзију. А да ће у томе успети, у то су они (још увек) сасвим убеђени. То што стварност не хаје превише за њихове визије уједно је и њихова највећа слабост, али и највећа опасност за човечанство. Шваб, Гејтс, принц Чарлс и њима слични нису први манијаци који су у светској историји покушали да безобзирно порекну оно што око њих реално постоји, а не свиђа им се. Сем историје, илустративна у том погледу је и легенда о неком краљу који је наредио да му сазидају палату у којој ће се степеницама увек спуштати, а никада пењати, јер му је то непријатно. Сви претходни помахнитали тирани су, међутим, деловали локално, макар у релативном смислу, колико год њихове визије биле универзално замишљене. Истина, већ су два Светска рата показала да се убилачка лудост у „истеривању свога“ опасно „демократизовала“. У свим претходним ратовима у историји учешће су узимале плаћене и професионалне војске, а народ је, додуше, често страдавао, но могао се и извући. Светски ратови увукли су обичног човека у „ратне игре“ на свим местима где се пуцало и то по друштвеној/државној обавези, осуђујући и кажњавајући све који су то избегли као дезертере. Данас је ситуација тежа, јер (се) пуца свуда.

Само име глобалиста сведочи да је сада ситуација гора него икада, а када се томе дода и нељудскост „трансхуманизма“ коју они заговарају, ствар је још страшнија. У питању је глобални рат, али не против вируса него против „човека-какав-је-до-сада-био“ и цело човечанство је п(р)озвано и мобилисано да у њему учествује. Степен одзива људи на борбу против људске природе је запрепашћујући и забрињавајући. Како је могуће да је толико света „насело“ и пристало на учешће у планетарном и диригованом ријалитију? Одговор је једноставан и поразан: у свести Западног и позападњеног (глобалистичког) човека живот и свет су изгубили сваки виши смисао. Секуларизација и „ослобођење од Бога“ који су на Западу темељно спроведени у последња два-три века нису били друго до десакрализација и „лишавање себе од Бога“. За типичног човека с почетка XXI века не постоји ништа због чега би вредело жртвовати живот, а перверзија савремених сценариста је у томе што се такво стање испражњености проглашава за прогресивно и рекламира на сва уста. Данашњи човек-западоид би једино желео да живи бесконачно. А он једини не заслужује да живи, јер то не уме. Просто је чудесно што је, упркос свом бесрамном индувидуализму, егоизму и нарцисизму, чак и крем светске елите (а камоли мали просечни себичњак) суштински неспособан за истинско уживање. Оно се једино слабачки осећа не толико у чињеници поседовања, него у демонстрацији онога што се поседује. Разлози за ту неспособност нашега доба су страх од празнине и страва од бесмисла.

По немачком теологу и филозофу Паулу Тилиху, антички свет је живео у страху од смрти и страви од ништавила. Стога су стари Римљани или стоички одговорно играли улогу у краткотрајној представи живота, или су бар знали шта је „епикурејско“ уживање: „Једимо, пијмо и лудујмо данас, јер сутра нас неће бити!“ Били су, дакле, или морални или хедонисти колико год су могли. То има смисла. Онда је Христос победио смрт, и од ње се могло одахнути. Но, појавило се, као доминантно негативно осећање, нешто друго: страх од кривице и страва од осуде. Људи су сумњали да икада могу бити на висини стандарда које је Син Божји демонстрирао и свима наложио, али су настојали да их испуне. Подлегали су страстима и чинили грехе, али су се кајали, исповедали и бојали хоће ли то бити довољно. То, такође, има смисла. А онда су дошли просветитељи, а за њима материјалисти и атеисти који су прогнали Бога из (своје концепције) света, те тиме и саме појмове кривице и осуде: „Ништа људско није ми страно!“ Од изреке светог Августина исекли су другу половину па је остало само „Људски је грешити“, а избрисано „… али је ђаволски у томе истрајавати.“ Што се античког страха тиче, онај од смрти затрпан је материјалистичким изобиљем или „научном“ утехом да је она само биохемијски процес, а да се Живот наставља и не зауставља, већ само поприма друге форме. Све то већ – није имало смисла. И зато од тада па до модерних времена човечанством доминирају страх од празнине и страва од бесмисла.

Извор: Србин инфо

Ово осећају и wannabe-господари данашњег света, чланови глобалистичког естаблишмента. Они немају „неразумну“ амбицију римских царева, којима је најважније било да буду увршћени у богове после смрти, јер су веровали да само тако могу да задобију вечни живот, иначе одлазе у ништавило. Стога су императори (сем потпуних лудака) колико-толико пазили шта раде док су на власти, да не умру потпуно неомиљени и осуђени на damnatio memoriae. Но, данашњи старци-глобалисти уопште немају сопствену смрт на уму, то су сасвим потиснули, јер се већ понашају као богови на земљи. Када неки из њихове олимпијске екипе ипак умре (Бжежински и Рокфелер недавно), сасвим је могуће да га преживели чак мрзе због тога, као да их је издао (уосталом, ни не труде се да одрже успомену на те који су до јуче са њима дрмали светом). То је врло индикативно. Код оних који (би да) управљају читавом планетом свест је – гле чуда! – у недозрелом стању. Поменути покојни Бжежински макар је на цео свет гледао као на „велику шаховску партију“ (како му се главна књига и зове). За Ротшилда и Сороса, визија је, међутим, остала на нивоу Монопола и/или Ризика, а код мало млађег Гејтса слична је компјутерским игрицама. Они су, пре свега, неодговорни исто толико колико су и богати, а све би то била детињарија да они нису читав свет претворили у поље своје забаве. Када им не иде све по замислима, на менталном екрану им изађе „Sorry, you lost!“ Онда затрупкају ногама од беса као размажена дечурлија и притисну „Restart“ (то јест „Reset“).

Тај недозрели начин размишљања са врха светске пирамиде раширио се, као по сили слободног пада, на читаво човечанство. Завладао је менталитет игрице или симулације: с једне стране, хара компетитивни дух без много милости (убијање у игрицама је виртуелно, зар не?), а с друге, све је, на неки бизаран начин, дефетистички, јер се ништа не доживљава као неопозиво: „Па ако ме и убију, играћу поново.“ Зато се збива парадокс: људи се не обазиру ни на кога другог, али суштински не чувају ни себе. А и зашто би, када ништа нема смисла? Зато и само зато, појава ковид-пандемије представља сламку спаса за милионе људи, јер њихов живот коначно има смисао: преживети по сваку цену, макар још један дан. Али, то је само привид, јер се прави смисао налази у одговору на питање: „Преживети… али зашто?“

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

3 replies

  1. Да се поновим:Неофит рече: завршено је са нормалним животом. Катакомба бато

    13
    1
  2. @“Али, то је само привид, јер се прави смисао налази у одговору на питање: „Преживети… али зашто?“

    -Zanimljivo bi bilo cuti odgovor?

  3. Преживети зато, да би, ако нам се укаже прилика, могли да дамо живот за нешто веће од нас.

    12
    2

Оставите коментар