Милован Шавија: Сага о Матилди, Бетмену, Старом завету и вакцинисању

Брига за такозване угрожене не произилази из истинске самилости, већ се пре може схватити као још једна од перверзија којима су цивилизације на умору пословично склоне

Псећа телевизија (Фото: Форбс)

Када је једна породица одлучила да се из најзападније канадске провинције Британске Колумбије пресели преко Стеновитих планина у суседну Алберту нису ни сањали какве их непријатности тамо могу очекивати. А да су то могли унапред знати сигурно да им то пресељење не би никада пало на памет.

Шта се догодило? Чим су стигли на аеродром у Калгарију сазнали су да се њихов најмлађи члан Матилда налази на листи Персона нон грата. То је значило да је мала Матилда не само била непожељна у Алберти, него да је, пошто је већ ступила на тло поменуте провинције, морала по хитном поступку да буде екстерминирана. Другим речима осуђена на смрт, ни крива ни дужна. Може се само замислити како су се осећали чланови Матилдине породице када су сазнали каква је судбина очекује.

Међутим, срећом није се на томе завршило. Умешали су се медији, хуманитарна друштва, друштва за заштиту права мањина, како то обично бива у високоразвијеним државама на западу када се деси да су угрожена нечија права. Поготово што овога пута није угрожено обично право, већ право на живот.

И убрзо је нађено спасоносно решење, спасоносно наравно за малу Матилду. Под притиском узнемирене и фрустриране јавности власти града Калгарија, су морале да попусте и да пристану на компромисно решење. А компромис је заиста био велики. Упркос члану закона који је јасно и недвосмислено налагао да се у поменутом случају мора извршити смртна казна над Матилдом, власти су ипак пристале да се дозволи депортација назад у Британску Колумбију.

Наиме кључну улогу је одиграло Little Mischief Rescue Society са седиштем у Ванкуверу. То друштво је пристало да организује депортацију у Ванкувер где је Матилда и рођена. Представник за односе са јавношћу поменутог друштва госпођа Симон Бур је изјавила:

Побогу и она је живо биће и заслужује да се неко брине о њој. Ми смо на последњој линији одбране. Да нисмо рекли не она би била убијена. То ја апсолутно срцепарајуће.

Друштво госпође Бур у оваквим случајевима има заиста велико и непроцењиво искуство, а поред тога има традиционално добре односе са градским властима града Калгарија. До сада су учествовали у више случајева сличних спашавања, тако да је мала Матилда заиста имала среће да се друштво госпође Бур у прави тренутак умешало.

Пацов Матилда

О страдању мале Матилде се прочуло са обе стране Стеновитих планина. Поготову су становници Ванкувера били забринути али и огорчени над судбином њихове бивше суграђанке Матилде. Тако да није прошло дуго времена а на адресу друштва госпође Бур стигао је и-мејл из Ванкувера од извесне Ким Рој која, сазнавши за муке сироте Матилде, нуди уточиште за њу у кругу своје породице.

Наиме њихов стари пацов Бетмен је остао удовац након што му је умрла његова вишегодишња сапутница Мејзи. Пошто је Бетмен након губитка Мејзи пао у дубоку депресију Ким Рој, не без разлога, очекује да би долазак Матилде представљао спас за њеног Бетмена. Иначе Бетменову ситуацију погоршала је чињеница да је и слеп.

Пошто поменуто друштво госпође Бур са седиштем у Ванкуверу не поседује смештајне капацитете за прихват својих штићеника у Калгарију о сиротој Матилди су бригу преузели тамошњи волонтери, љубитељи пацова. Један од тих волонтера, који је обезбедио привремени смештај за Матилду, ће у петак 16. априла лично у пратњи Матилде авионом допутовати у Ванкувер, наравно о свом трошку, где ће је предати породици старог удовца Бетмена.

Истовремено срећу госпође Ким Рој је заиста тешко описати. У једном од Е-мејлова она је у усхићењу изјавила:

Ја ћу бити тако срећна да ће се слатка Матилда придружити мом Бетмену, и мислим да ће јој се он свидети.

Иначе поменуто друштво за спашавање основано је 2007 године и искључиво је специјализовано за спашавање пацова. До сада је према њиховој евиденцији спасило око 400 сиротих глодара који су се игром околности нашли у Алберти, у којој је још од далеких педесетих прошлог века на снази закон по којем је на територији те провинције забрањен приступ и боравак те врсте животиња. Али сматра се да је број напуштених пацова далеко већи. Госпођа Бур је изјавила: „То је постао велики проблем овде у Британској Колумбији.“

Јер без обзира што власти Алберте већ више од пола века воде беспоштедну борбу да не дозволе присуство ниједног пацова на тлу провинције ипак се деси да понеки од њих залута или се, попут Матилде, стицајем околности нађе на забрањеној територији. Најчешће се ови сироти глодари у Алберту провуку преко контејнера, у вагонима теретних возова или у камперским возилима. На граници су даноноћно на дужности специјалне пацовске патроле, којима је наређено да чим виде првог пацова пуцају без упозорења. О онима који успеју да се увуку и поред тако ригорозне контроле бригу преузима поменуто друштво: Little Mischief Rescue Society и госпођа Бур.

Плакат о борби против пацова у Алберти (Фото: Alberta.ca)

Једанаест година касније или по холивудски: Eleven years later

Испричана прича не припада неком новом жанру књижевне фикције, већ се стварно догодила у пролеће 2010. године. У међувремену сличне приче из граничних подручја између реално могућег и невероватног су, како је време одмицало, постајале све учесталије, да би се на крају потпуно утопиле у савремену свакодневницу постепено претворену у конгломерат нејразноврснијих бизарности. Јер, људске навике и понашање, углавном на суптилан начин дириговани, наставили су да се незадрживо трансформишу тако да је брига за добробит, права и недодирљивост одређених пажљиво одабраних врста животиња и људских мањина подигнута на ниво највишег приоритета претворивши се у основну сврху постојања цивилизације, на срећу умируће.

Брига за те привилеговане животињске и људске врсте систематски је годинама уграђивана у законодавства такозваних модерних и демократских држава тако да би се то могло сматрати можда и јединим достигнућем умируће цивилизације вредним помена у некој ближој или даљој будућности. То не значи да, што се животиња тиче, друштва као што је Little Mischief Rescue Society нису више потребна. Напротив, тих друштава је данас много више него што их је некада било и она се наменски специјализују за збрињавање појединих врста животиња као што су водоземци, рептили или глодари. А што се тиче животиња као врста, поготово оних које се ванредним декретима прогласе за угрожене, о њима се брину такођер специјализована друштва, као што су она за спасавање једне ретке врсте даждевњака на Мадагаскару, или једне још ређе врсте сићушних жаба у Централноафричкој Републици. С обзиром да се све то догађа у време општег цивилизацијског расула више је него очигледно да брига за такозване угрожене не произилази из истинске самилости, већ се пре може схватити као још једна од перверзија којима су, уз оне сексуалне, цивилизације на умору пословично склоне.

Фото: Форбс

Међутим, листа перверзија је много дужа него што се на први поглед може чинити. Кориштење животиња не само за иживљавање извештачене потребе за брижношћу, него и као прикладно средство за остваривање профита представља следећу у низу перверзија. Последњу деценију је вештим кондиционирањем код доброг дела припадника поменуте цивилизације развијена готово егзистенцијална потреба за симбиотичким везивањем за животиње. На тој потреби за поседовањем такозваних кућних љубимаца настале су нове индустријске гране са стотинама милијарди долара годишњег обрта, који наравно незадрживо расте, понекад двоцифреним стопама. Тако се брига за добробит привилегованих животиња са егзотичних волонтерских друштава пренела на не баш занемарљив сегмент становништва оног економски развијенијег дела планете. Али шлаг на ту перверзију представља чињеница да ти кућни љубимци, у које се убрајају не само пси и мачке, него и већ поменути водоземци, рептили и глодари, и чији се број мери у милионима, па и десетинама милиона, живе много боље и уживају далеко већу заштиту и сигурност од огромне већине становништва планете која једва преживљава, а чији несретни припадници се броје у милијардама.

Последњу и свакако највећу перверзију цивилизацијског суноврата представља положај самог човека као врсте који је остао некако заборављен па чак и одбачен услед силне бриге за животиње и угрожене животињске врсте, кућне љубимце, етничке, расне, сексуалне и ко зна какве још мањине, за мушкарце који желе да постану жене, жене које желе да постану мушкарци, али и жене угрожене од погледа мушкараца, и на крају за оне који желе да чак укину и полове. А кад се тај јадни човек, који се на његову несрећу нашао у незаштићеној већини, јави у жељи да се и његова реч чује насилно га ућуткују, прете казнама, па чак и смештају у затворе и психијатарске установе. Колико је познато још се није појавило ниједно удружење које би га узело у заштиту, па се може поставити питање: има ли му спаса?

Милован Шавија: Парадокс звани Хомо сапиенс

Може звучати парадоксално, али се чини да му на неки суптилан начин она такозвана пандемија можда пружа трачак наде. Ако се претпостави да сви они силни борци за права угрожених врста и мањина, старатељи кућних љубимаца, као и сами припадници тих мањина, изузев расних и етничких, поседују нижи од просечног квоцијент интелигенције, онда се такођер може претпоставити да су сви они са заврнутим рукавима били у првим редовима да приме ону тако нападно промовисану вакцину, и то што због властите глупости, што због лојалности систему чије јунаке су тако дисциплиновано и театрално глумили. Стога треба бити стрпљив и сачекати који месец или годину па ће се, након што изумру ти ревносни душебрижници и старатељи заједно са њиховим штићеницима и љубимцима, можда на крају неко ипак сетити и човека.

Није искључено, ако се озбиљно узму у обзир оне старе књиге, да је и сам Бог коначно одлучио да се умеша. Јер, колико нас колективна меморија служи, није се јавио још од Содоме и Гоморе. А људских перверзија се толико намножило да му је можда коначно прекипело. Само што је овај пута одлучио да обави своју дужност на много софистициранији начин, без сумпора и ватре.

Због тога, уколико негде попут старозаветног Лота сретнете она два анђела и чујете о чему се ради немојте превише пљувати по вакцинама, пустите Бога да заврши посао.



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , ,

Оставите коментар