Ђакон Павле Љешковић: О промјени текста молитве „Оче наш“ у Римокатоличкој цркви

Чињеницу према којој се невјерујући људи баве питањима која се строго тичу основа хришћанске вјере можемо схватити као још један пример екстремног секуларизма

Папа Франциско у Ватикану, април 2017. (Фото: Франко Ориђиа/Гети)

Ових је дана многе изненадила вијест о одлуци папе Франциска која се тиче промјене дијела текста молитве Оче наш. Наиме, представници италијанске бискупске конференције су крајем августа текуће године папи Фрањи уручили ново издање литургијских текстова које ће у Римокатоличкој цркви бити општеважеће од Васкрса 2021. године, а које у себи садржи и одређене измјене у богослужбеним текстовима. Папа Франциско је одобрио зборник и сложио се са бискупима да је ново издање заправо нови облик старог садржаја, те да његови коријени сежу до Другог Ватиканског концила, који је одржан у периоду од 1962. до 1965. Између свега осталог у овом издању се налази и измјена текста молитве Господње, и то у дијелу који је гласио „не уведи нас у искушење“, а које је промијењено у „не препусти нас искушењу“.

Објашњење ове измјене налазимо у познатим разговорима које је затворски капелан у Падови и познати римокатолички теолог Марко Позо водио са папом Фрањом, а које су преточене у двије књиге интервјуа Оче наш и Здраво Марија. У тим разговорима, дон Марко нам се открива као личност којој се са многим недоумицама и питањима обраћају разни људи како они који су вјерници, тако и они који се изјашњавају као атеисти. По њему, један од спорних момената који искрсавају чак и пред оне који су изван Цркве и хришћанске вјере је и несхватање већ поменутог дијела молитве Господње. Све дилеме и недоумице са којима се Позо суочавао приликом таквих сусрета, а које су везане за ову проблематику, огледају се у следећем питању: Да ли Бог може да нас уведе у искушења? На ово питање он даје одречан одговор и истовремено нуди следеће појашњење тог пасуса: „Будући да ме сатана искушава, помози ми да не упаднем у његове заводљиве замке“. С друге стране, папа Фрања одобрава овакво гледиште Марка Поза. Такође подсјећа на догађај који је описан у 14. глави Матејевог јеванђеља, у којем нам се говори како је Христос за вријеме јаког вјетра ходао по мору. Међу ученицима, који су се налазили у лађи био је и апостол Петар који је кренуо ка Господу, и сам ходајући по води, до момента када је посумњао и почео да тоне. Јеванђеље нам даље сведочи да је Господ пружио руку и ухватио Петра и рекао му следеће: „Маловјерни, зашто посумња?“ (Мат.14,31). Папа Фрања сматра да дио молитве у којем се молимо Господу да нас не уведе у искушења треба схватити у контексту ове јеванђељске приче, па нам нуди следеће тумачење. „Када ме сатана уведе у искушење, ти ми, молим те, (као апостолу Петру) пружи руку, дај ми своју руку.“

Папа Франциско (Фото: Бета/АП)

Оно што морамо истаћи да је ова тематика занимала многе теологе на Западу. Међу њима и оне који су припадали Православној цркви. Један од њих, отац Александар Шмеман, у свом тумачењу молитве Господње каже да ја тај дио код неких људи од давнина изазивао недоумице и на разне начине био тумачен. Њих је понајвише бунило оно- „ не уведи“, па су се питали следеће: „Значи ли то да нас Сам Бог искушава, да нам Он шаље страдања, провјере, искушења и сумње којих је препун наш живот“? Шмеман сматра да на ово питање не треба давати одговор, ако се под њим подразумијева рационално, разумско,- тзв. објективно објашњење.

Да би на правилан начин разумјели овакво Шмеманово сагледавање проблема неопходно је да се присјетимо ријечи ранохришћанског апологете Тертулијана (160-222), а које гласе: „Син Божији је умро – вјерујемо у то јер је то бесмислено, а сахрањен васкрснуо је – то је истинито јер је немогуће“. Ове је ријечи средњовјековно богословље свело на следећи исказ: „Вјерујем јер је апсурдно“. Наиме, по Тертулијану, многе истине хришћанске вјере надилазе ограничени људски ум, па их је самим тим немогуће у потпуности појмити. Између свих осталих питања која су везана за вјеру, постоје и она на која ћемо одговоре сазнати тек у Царству Небеском, у којем ћемо, како апостол Павле каже гледати лицем к лицу, за разлику од овоземаљског живота у којем гледамо „као у огледалу, у загонетки“ (1. Кор.13,12). Међутим, једна од карактеристика западне теологије још од времена блаженог Августина (430.), преко Томе Аквинског (1225-1774) па све до нашега времена се огледа у тежњи да се вјечне истине вјере скоро у потпуности прилагоде људском уму. Оваква интенција се не примјећује само у њиховом богословљу, већ је карактеристична за цјелокупну западну мисао, па тако велики философ Мартин Хајдегер говори о Богу који је ближи мишљењу него вјеровању. Са друге стране, православно аскетско искуство, које поред Св. Писма и Св. Предања спада у основе православног богословља, нам сведочи да је вјера најприје ствар срца, па тек онда разума. Тако се и молитва Оче наш најприје осјећа па тек онда разумије.

Папа Франциско у разговору са Марко Позом (Фото: TV2000)

Неизбјежни детаљ на који морамо обратити пажњу, јесте сведочење Марка Поза да су му многи невјерујући људи који, дакле, не припадају ни једној хришћанској конфесији, па ни Римокатоличкој цркви, указивали на потребу да се овај дио молитве Господње измијени. Ову чињеницу према којој се невјерујући људи баве питањима која се строго тичу основа хришћанске вјере можемо схватити као још један у низу доказа да се хришћанска вјера на Западу налази у подређеном положају у односу на појаву коју би смо могли окарактерисати као екстремни секуларизам. Наиме, за разлику од изворне идеје секуларизма која подразумијева одвојеност Цркве и државе, уз међусобно поштовање и немијешање у ствари које строго потпадају под ингеренције неке од ових двају институција, идеологија екстремног секуларизма се пројављује кроз интенцију да се промијене неке од основних канонских, а како све више видимо, и догматских истина Цркве, како би се хришћанска вјера уподобила савременим токовима у друштву.

Нажалост овај тренд је све више присутан и на нашим просторима. Тако смо у самом почетку ковида-19 пандемије сведочили о томе како су јавне личности, претежно новинари и глумци, често на груб и непримјерен начин захтијевали измјену досадашње праксе причешћивања у Православној цркви. Само је питање времена када ће се оваква стремљења уперена према богослужбеној пракси пренијети и на саме основе православне хришћанске вјере. Одговор нас, православних хришћана на те тенденције ће бити првенствено у молитвама које ћемо приносити из дубине својих срца. А међу тим молитвама ће и даље бити најблиставија она у којој смо удостојени да смјело и неосуђено призивамо Небескога Бога Оца.

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 1. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар