Слободан Деспот: Ниједна национална држава данас није сасвим самостална

Ми јесмо онај нервни чвор где се нови светски односи, нова равнотежа човечанства стварају или урушавају. Могуће је да феномен литија у Црној Гори предсказује оно што ће се десити и другде, каже писац Слободан Деспот

Слободан Деспот (Извор: Печат)

Себе сматрам неуплетеним човеком. Никад се нисам бавио политиком (сем као саветник) нити сам се трудио да заузмем неко лидерско место. А пошто ме сви около сматрају врло ангажованим, размислио сам о томе и схватио једну ствар: да човек који није ангажован ни у какву странку, ни у какву идеологију, који има своју веру, али не носи ничији барјак, да је управо тај човек најангажованији, јер се заузима за оно у шта истински верује и о томе сведочи. Моје је да пишем, да преводим, да објављујем, имајући ту ретку привилегију да нисам везан за једно поднебље, језик или друштвени сталеж, каже у разговору за „Печат“ Слободан Деспот, писац, уредник и преводилац.

Како бисте протумачили најновије догађаје у вези с вирусом корона и шта је по вашем мишљењу права позадина и узрок свега што се догађа?

Мене је поразила чињеница да је свет реаговао на ту епидемију на један сасвим нов и екстреман начин, и то услед утицаја средстава и капацитета данашњег технолошког света. Као издавач пре једанаест година објавио сам књигу француског научника под насловом „Х1Н1 – Пандемија страха“. Од самог почетка пандемије свињског грипа аутор Бернар Диге је указивао да она није ни у чему различита од уобичајених сезонских грипова и да неће изазвати помор човечанства као што су се сви бојали, те да нема повода за толико панике.

Но тада је паника била више вербална. За последњих десетак година усавршила су се технолошка средства која људске страхове и колективне халуцинације могу и стреме да преточе у конкретна решења. Ми смо сада сведоци великог светског експеримента у доношењу тих решења. Први аспект тог чудног момента јесте да је први пут човечанство, или велики део човечанства, стављено у кућни притвор. То је и први пут да се икаква епидемија тако третира. Знамо како се третирају епидемије и то је легитимно – карантином. А у карантин се шаљу људи за које се сматра да су заразни, да могу да преносе болест, или да су посебно угрожени, а не цело становништво. Затварати заражене са здравим људима, а при томе их још лишавати свежег ваздуха (а зна се колико је свеж ваздух важан у борби против дисајних болести), делује сумануто. Веома је чудно да су се малтене све државне структуре окренуле таквим мерама.

Исход у овом случају указује да се притварање и непритварање становништва своди отприлике на исто. Државе које су завеле карантин и тиме зауставиле привредни крвоток уназадиле су своју економију за више година или чак деценија, тако да ћемо тек у наредним месецима осетити стварне последице тог грипа. Да се радило о некој врсти великог помора, малтене куге, као што нам је најављивано у почетку на основу компјутерских пројекција а не медицинског искуства, онда бисмо схватили да та пошаст треба да се заустави и по цену уништења привреде, опште депресије и кочења свих нормалних процеса човечанства. Али то се није десило. Десио се један озбиљнији и по много чему подао грип, али опет – грип. У земљама западног света, рецимо у Швајцарској где живим, смртност овог пролећа 2020. године није већа неголи рецимо пролећа 2015. или 2017. Не знам каква је статистика у Србији, али веома је тешко видети допринос те болести у односу на уобичајену смртност човечанства услед пре свега кардио-васкуларних болести, бактеријских зараза, очајне животне хигијене, самоубистава итд. Да не спомињем чињеницу коју су подвукли многи одговорни лекари и статистичари – да се на многим местима свака смрт „при“  вирусу корона заводила као смрт „од“  вируса корона.

Попуштање пред глобалистичком струјом

Епидемија није зауставила дубинске токове светске политике. Како видите могуће разрешење великих унутрашњих политичких и друштвених тензија у Русији и да ли ће Путин успети да надјача руске либерале и оствари циљеве које је најавио?

У Русији је као и у другим земљама нешто измењено и унутар структура власти. Русија је до краја марта имала прилично хладнокрван приступ према тој болести. Но одједном, почевши од града Москве, почеле су да се заводе невероватно строге мере. Мере тоталне контроле становништва, полицијске мере које делују пренагљено у односу на размере здравствене опасности. Власти су одавно схватиле да је то било претерано, међутим мере ограничења слободе, када се једанпут заведу, тешко се укидају. Оно што се дешава у Русији мислим да се веома негативно одразило на популарност председника – делује као да је Путин испустио из руку вођење кризе. Уз то, прескочио је најбитнији моменат године за Русе, а то је Парада победе 9. маја, иако је она само одложена до 24. јуна. Ипак, у Белорусији је та парада одржана 9. маја, па народ није изгинуо. Све то је утицало на кредибилитет и популарност Владимира Путина. Да ли су ти либерални фактори уврежени у структуре власти покушали да искористе кризу да би њему наштетили? Могуће је. Свуда у свету тзв. глобалистичке струје иду у правцу драматизације епидемиолошке кризе и јачања контроле над становништвом. Зашто је руска власт попустила, то не знам.

Москва у време вируса корона (Фото: Sophia Sandurskaya/Moskva News Agency)

Да ли свет иде у нови тоталитаризам и хоће ли човечанство успети да се одбрани од непорецивог угрожавања слободе и будућности у коју смо веровали да идемо?

Десило се, дакле, нешто веома чудно, и то сам наслутио од почетка. Сваке недеље, још пре увођења ванредног стања, у свом магазину Antipresse сам тај инцидент описивао као велику системску грешку компјутеризованог света. Тако да тај период гледам више као један технолошки инцидент, типа Чернобиља, него као превасходно здравствени проблем. Ту нисам оригиналан, само следим и развијам опаске Александра Зиновјева који је о томе писао још пре тридесет година. Уопште говорећи, технолошко друштво, друштво које верује у технологију и које допушта технологији да решава проблеме уместо људске воље, људског ума и људског искуства јесте тоталитарно друштво. Имамо веома сликовит пример. У Великој Британији и Француској власти су на почетку имале доста опуштен однос према тој кризи. Џонсон је типовао на јачање природног имунитета становништва, Макрон је почетком марта из позоришта јављао да се живот наставља… А онда се појавила чувена студија тог професора Нила Фергусона из угледног Царског колеџа, који их је пресекао: „Нема шале, сад морате све да зауставите, јер ће бити помор!“ Испоставило се да је његова пројекција била апстрактна и заснивала се само на компјутерским моделизацијама, да је софтвер био прилично фаличан, да многе факторе није урачунавао и да просто није усклађен са стварношћу. Како је могуће да политичка и здравствена власт препуштају решавање здравствених проблема технолошким структурама?

Посматрао сам како се то одвија у Швајцарској и у Француској. У обе земље су постојали обрасци борбе са епидемијама разрађени на основу лекарског искуства примењиваног деценијама. На крају крајева, сама чињеница да нас је „превише“ на овој планети сведочи о томе да је човечанство прилично успешно у борби против епидемија. Елем, те државе су имале мудро разрађене планове – које нису следиле, већ су кренуле у нешто сасвим друго. То помало личи на неку врсту државног удара. Онај ко је требало проблем да решава није га решавао, а решавао га је онај ко није био позван да га решава, већ је био само технолошки персонал, подстакнут утицајем крупне фармацеутске индустрије. Није нормално да Светска здравствена организација, која није медицинско већ политичко тело, при томе превасходно финансирано од стране Гејтсове фондације, одлучује о стратегијама борбе против вируса, а да се националне структуре и редовне лекарске службе просто деактивирају.

Да ли ће у будућности надмоћ имати глобалисти или суверенисти?

Ако је суверенизам политичка идеја која се састоји у томе да се све битне одлуке доносе на нивоу националне државе, мислим да је то време прошло. Ниједна национална држава данас није сасвим самостална, нити се савремено друштво може уписати у строги оквир административно-политичких граница. Свет је невероватно интегрисан и мислим да је погрешно сматрати да је један део света устројен глобалистички а други суверенистички. Човек који влада великом фирмом, рецимо, понаша се глобалистички чак и кад искрено верује у суверенизам. Интелектуалац који заступа суверенизам и који сурово агитује против глобализма, све то ради помоћу глобалистичких софтвера, програма и друштвених мрежа. Све је умрежено. Питање није у томе да ли ће неки апстрактни глобализам победити неки апстрактни суверенизам већ – како ћемо у свету у којем су сва мерила поремећена сачувати људску слободу и душу. Категорије којима смо се служили деведесетих година данас више не описују конкретну стварност.

Брисање памћења

Доживели смо оно чему се нико од нас није надао, да се неко ко себе сматра компетентним дрзне и изађе с предлогом да се поезија Десанке Максимовић, али и прозна и песничка дела осведочених великана наше националне књижевности на којима су стасавале генерације, избаце из школске лектире. Како видите ову ситуацију?

Не изненађује ме, то је феномен који се примећује и у другим земљама. Један од повода је веома тривијалан, а то је да младе генерације, како сматрају педагози, не умеју да читају. Да треба да им се сервирају питкија проза, лакша поезија и простије идеје, зато што они наводно нису кадри да науче оно што смо учили ми или наши родитељи. Наравно да се не слажем с тим, али то се дешава и у Италији, у Француској, у Америци, свуда… У САД, на пример, бележе вртоглаво опадање популарности класичне музике и похађања музичких школа. Превише тешко, узвишено, компликовано… Ради се о великом покушају брисања памћења. Не специфичне литературе или културе него буквално колективног памћења. То је опет једна од основних технологија тоталитарног света која се састоји у брисању оних упоришта и мерила која су давала људима неку лествицу вредности мимо дневне власти. У Америци и Великој Британији тај феномен се изражава кроз рушење кипова. У такозваним цивилизованим државама некажњено се руше кипови Колумба, Черчила… А тај исти свет је тобоже осуђивао талибане у Авганистану када су рушили кипове Буде у Бамјану. То само указује да између талибана и данашњег западног света нема суштинске разлике.

Кад смо код одбране душе и слободе, ето нам примера у Црној Гори и планетарног феномена литија. Евидентно, овде није реч само о верском проблему већ је све дубље везано посредно за цивилизацијску и антрополошку вододелницу…

То је занимљива илустрација онога о чему управо говоримо. Не може се рећи да су то националистички феномени. Не може се рећи ни да су то чисто верски феномени. Ради се о дубинским стремљењима ка очувању онога што човек осећа као свој исконски идентитет. То је у Црној Гори очување Српске православне цркве, а у Француској, рецимо, покрет Жутих прслука. То није само друштвено-политички покрет већ устанак људи који неће да гледају скрштених руку како се руше њихова баштина, обичаји, породичне и друштвене структуре, и зато излазе на улицу. Пошто више ниједна политичка странка не иде у корак с људским потребама, људи се организују спонтано. То су на неки начин научили од „обојених“ револуција које су кренуле из глобалистичког табора, али које су и свима другима показале да људи могу да се организују и мимо устаљених структура.

Све то указује на несувислост политике. Иако сам радио као саветник министра у Швајцарској, одавно ми се чини да страначка политика више нема никаквог додира с људском стварношћу.

Литија у Подгорици, 8. 3. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)

Да ли с Балкана може потећи варница која ће утицати на промену будућности света?

Ми волимо да верујемо да је наша судбина нека врста судбине света у малом, да смо лабораторија и претходница свега. То је у неку руку и тачно. Одакле је кренуо Први светски рат, одакле је кренуо овај велики светски грађански рат после пропасти Совјетског Савеза? Ми свакако јесмо онај нервни чвор где се нови светски односи, нова равнотежа човечанства стварају или урушавају. Јер смо веома нестабилна тачка и јер смо место где се велике силе сударају и преплићу. Могуће је да феномен литија који се збива у Црној Гори предсказује оно што ће се десити и другде. Може се десити и то да у овој Европи која је осакаћена вирусом корона и која је подлегла страшној паници (то видим пошто живим у веома безбедној и спокојној земљи – Швајцарској), то наше искуство с непрестаним катастрофама и устаљеном нестабилношћу постане предност за ово поднебље и за овај народ.

Хоће ли Косово ипак остати наше, премда се чини изгубљеним?

Нисам пророк, само могу да кажем да је наше оно што бранимо као наше, па и по цену живота. Косово је сачувано или отуђено тачно у оној мери у којој смо ми држали до њега. Да су Срби покренули масовну литију из Београда у Пећку патријаршију, да ли би ико на свету могао да је заустави?

Последњих година, уз писање, превођење, уређивање књига активно радите и на јединственом часопису Antipresse. Како сте дошли на ову идеју?

Један од пројеката који ме је заокупио последњих година јесте покретање недељног часописа који се назива ANTIPRESSE.net. То није веб-сајт већ магазин који се сваке недеље ујутру шаље претплатницима путем електронске поште. Ради се о својеврсној хроници људског преживљавања у времену робота. Магазин је без икакве рекламе и сензационализма, и упркос томе што се плаћа, постао доста угледан и популаран и то ми даје наду. Као што се људи спонтано окупљају да бране свој идентитет или веру, тако сада и сами траже информацију на незваничним изворима, информацију која не иде у корак с временом и „трендовима“, већ циља ка одбрани и неговању основних вредности. Ми верујемо у способност обичних људи да мирно расуђују о свету у коме живе и трудимо се да им помогнемо у том размишљању. У почетку је звучало сулудо: где ћете на интернету наћи људе који озбиљно држе до културних и цивилизацијских вредности? Но с временом су они нас нашли и окупили се око те идеје „антиштампе“ и „антимедија“, погледа који стреми ка небу, а не ка свакодневном блату. Часопис излази за сада на француском и надамо се да ће једног дана изаћи и на другим језицима.

Шта је, по вама, печат времена у којем живимо?

Крај времена који означава и ново време. Све оно у шта се веровало, све оне друштвене, политичке вредности које су нам предаване и које су нам више-мање наметнуте сада се доводе у питање. И важно је да их ми сами преиспитамо пре него што то неке идеологије учине уместо нас – како бисмо сами схватили шта су нам истине и шта је наше упориште. Где се налази оно „чиме људи живе“, што би рекао Толстој. Ми не живимо због идеологија, не живимо због партија, не живимо чак ни због нас самих. Живимо због својих ближњих и због неодстрањивих вредности. Ван тога мало шта има важности.

Како бирате теме својих романа?

Не бирам теме. Теме мене бирају. Пишем у сликама. Један сам од оних писаца који се труде да буду проточни бојлер, и да пишу о ономе што им се намеће. Тако сам писао претходне романе, тако пишем и свој нови роман. Од свега онога што радим и пишем, роман је најмоћније средство истраживања и преношења истине. У последњем роману „Плави зрак“, на пример, пишем о нечему што никакво новинарство или наука не може да дочара: о могућности стварног самоуништења човечанства и пејзажу који би настао након тога.

Стижете ли да пратите српску књижевну сцену? Како је видите?

Пратим колико могу. Мислим да ми патимо од проблема који се не односи само на српску књижевност, а то је да смо ми од осамдесетих година наовамо постали друштво на силу посвећено само себи. Генерација којој је припадао Момо Капор, рецимо, ишла је у корак са светом, док данашња генерација живи у својеврсном карантину, кућном притвору који јој је спољни свет наметнуо још од времена деведесетих. Мислим да писци ове генерације треба да што више истражују спољни свет, али без стида и снебивања због онога што јесу.

Разговор водила: Мила Милосављевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s