Никола Милованчев: О броју жртава у Југославији 1941–1945, њихово умањивање и ниподаштавање (II)

У Хрватској је заувек избегнут попис наших жртава, јер је тај попис преузела Римокатоличка црква. Словенци су доказали да се и сада могу избројати жртве. Зашто само у Србији појединци уверавају јавност да је то немогуће

Никола Милованчев (Фото: Медија центар Београд)

Крикови су били језиви

У периоду од 1998. до 2005. одржавани су скупови „Дијалог повјесничара/историчара“, које је организовала Фондација Фридрих Науман. На тих десет сусрета велика пажња посвећена је жртвама у ратовима на југословенским просторима у XX веку, а највише излагања (педесетак) односило се на раздобље Другог светског рата; најактивнији у обради ове теме били су др Драган Цветковић из Београда и др Иван Граовац из Загреба. И у наредној деценији у области утврђивања броја жртава Другог светског рата у НДХ најплоднији су били аутори И. Граовац, др Иво Голдштајн и др Владимир Гајгер од хрватских историчара, а Драган Цветковић од српских. Ако се може генерализовати став споменутих историчара (а и бројних других који су учествовали на „Дијалозима повјесничара/историчара“), то је да они у основи прихватају оцене о броју жртава које су 1980-их година изнели Богољуб Кочовић и Владимир Жерјавић.

Шестина пописа Ђ. Затезала

У великој мери ти аутори се у својим радовима ослањају и на крњи попис жртава Југославије, извршен 1964. године. Међутим, ови историчари се не труде да објасне апсурде бројева на које се позивају, пре свега пописа државних органа Југославије из 1964, мада више пута наводе те апсурде. Тако нпр. Владимир Гајгер пише да је савезни попис 1964. утврдио само 1.794 жртве у усташком логору Јадовно у Лици, а да је др Ђуро Затезало сам утврдио, поименично, 10.502 жртве логора Јадовно (Гајгер, „Људски губици Хрватске у Другом свјетском рату“, „Часопис за сувремену повијест“, бр. 3 за 2011, стр. 730 и 732). Дакле, сав државни апарат Брозове Југославије је пописао једва шестину пописа Ђ. Затезала (тај попис је на сајту https://jadovno.com/imenicni-popis/#.Xevq_htDCpo). А наш „чика Ђуро“ је претпостављао да је утврдио тек отприлике четвртину убијених. И сам сам, читајући историографске радове о Лици у раздобљу 1941–1945, без посебног напора, пописао неколико жртава логора Јадовно којих нема на попису др Затезала. Нажалост, др Ђ. Затезало није успео да додатно допуни овај попис, нити да објави своју последњу књигу (о операцији „Олуја“): на годишњицу „Олује“ страдао је 6. августа 2017. у свом родном селу Доњим Дубравама код Карловца; по званичној верзији (био је сам у викендици, сведока нема, касније је пронађен мртав) угушио се на ливади поред своје куће, покушавајући да угаси пожар који је захватио растиње.

И у последњем периоду је, у проучавању жртава Другог светског рата, од српских историчара најплоднији аутор Драган Цветковић, музејски саветник у Музеју жртава геноцида у Београду. Од његових новијих радова споменимо оне о губицима цивилног становништва Босне и Херцеговине 1941–1945 (2002), о људским губицима Хрватске 1941–1945 (књига, коауторство са И. Граовцем, Загреб, 2005), о холокаусту у НДХ (2011) и о холокаусту у Србији (три чланка у 2017. и 2018). Свој став о броју жртава у Јасеновцу Д. Цветковић је изразио у чланку о холокаусту у НДХ (часопис „Историја XX века“, број 1/2011, табела на стр. 175): 122.300 до 130.100 жртава.

Др Ђуро Затезало у Доњим Дубравама 2006. године (Фото: Јадовно 1941)

Од људи који нису историчари али су ангажовани на овом послу свакако је најистакнутији владика славонски Јован Ћулибрк (територијално надлежан за подручје Јасеновца), уједно председник савета Музеја жртава геноцида у Београду и председник Одбора за Јасеновац Светог архијерејског Сабора СПЦ. Владика Ћулибрк је више година боравио у Јерусалиму, сарађивао је са Меморијалним центром „Јад Вашем“ и одлично је упућен у новије трендове. Априла 2015. владика је говорио на предавању у Бијељини, најавивши куда ће ићи српска историографија следећих година: „И да знате, ово вам говорим као неко ко је реално упућен у стање науке у том погледу, број жртава Јасеновца у будућим енциклопедијама геноцида и холокауста које се сада спремају за штампу неће бити 600 или 700 хиљада. Биће неки други бројеви…“ (https://stanjestvari.com/2019/09/23/slavonski-zrtve/). Догађања последњих година показују да је Ј. Ћулибрк био одлично информисан: у српској историографији дешава се тачно то што је најавио.

Крематоријум под знацима навода

Осим тенденције умањивања броја српских жртава у Другом светском рату сада долази и до њиховог ниподаштавања. Поједини случајеви прелазе сваку границу укуса. Навешћу један пример да грађани Србије виде шта као порески обвезници плаћају из својих џепова. Ради се о чланку „Логор Јасеновац у уџбеницима историје за 8. разред основне школе“ младог историчара Бојана Д. Ђокића, који је новембра 2016. изнесен као реферат на научном скупу „Настава и учење“ Учитељског факултета у Ужицу. Пишући о Пићилијевој пећи у логору Јасеновац, аутор негира да се радило о крематоријуму и доследно томе реч крематоријум пише под наводницима. Додуше не наводи његов назив за постројење за спаљивање људи, али је уверен да у Јасеновцу није било крематоријума. Ево шта пише Бојан Д. Ђокић (стр. 330 Зборника са тог научног скупа): „Крематоријум у Јасеновцу није постојао већ је то била пећ за печење цигле, а која је, према сведочењима, била у функцији само око три месеца у првој половини 1942. године.“ Дакле, основна примедба је да су усташе употребљавале неадекватан објекат (циглану) и да је та спалионица живих и мртвих логораша радила „само око три месеца“! Неколико редака даље млади српски историчар употребљава израз „наводни крематоријум“ – да не буде забуне! У фусноти на истој страници аутор наводи: „Међутим, то није био крематоријум у правом смислу речи, него је постојећа пећ за производњу и печење цигле преименована и стављена у функцију уништавања људи… Такође, треба имати у виду да осим сведочења (извори којима треба прићи опрезно и увек са сумњом), нема других доказа који би поткрепили тврдњу о постојању тзв. Пићилијеве пећи у Јасеновцу. У ширим расправама оспорава се спаљивање људи у Јасеновцу.“ За Б. Ђокића је фотографија Пићилијеве пећи, коју је и данас могуће видети на сајту Спомен-подручја Јасеновац (http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=6249) очито плод србочетничке фото-монтаже; он не објашњава које су то „шире расправе“ које оспоравају спаљивање људи у Јасеновцу, али је то тема на неоусташким сајтовима, па можемо претпоставити ко је носилац тих „ширих расправа“ којима се придружује Бојан Ђокић. Овај млади аутор пише: „Нека сведочења тврде да су се у пећи спаљивали људи, али пошто је много смрдело, одустало се од тога, из чега се може извући закључак да ’крематоријум’ није достизао адекватну температуру. ’Крематоријум’ се прави по одређеним стандардима, а не адаптацијом пећи. О постојању ’крематоријума’ се може говорити када се нађу докази за то (sic! – нап. Н. М.), када се утврди да ли је у тој пећи било могуће спаљивати људе, колику је температуру достизала та пећ, колику је кубикажу имала“. Б. Ђокић наставља: „Цигларска пећ се очигледно ложила дрвима и угљем, а високу температуру су могли добити само коришћењем кокса или нафте као погонских горива, а за то нема доказа. Не треба сумњати да су усташе испробавале различите варијанте мучења и убијања, али треба одговорити на питање да ли су, приликом наводног спаљивања људи, то радили серијски. С обзиром на то да сва ова питања остају отворена за науку, за сада се не може тврдити да је у Јасеновцу постојао ’крематоријум’.“

У паклу Јасеновца

Дакле, по Ђокићу, 1945. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина погрешно је закључила да је у тој пећи спаљено мало старих и немоћних логораша из Јасеновца, око 5.000 жена и деце доведених из логора Стара Градишка и око 10.000 жена и деце доведених из других логора и крајева (наводим по „Злочини у логору Јасеновац“, Загреб 1946. стр. 48). По њему, српску децу треба учити да злочина у Пићилијевој пећи није било јер су је усташе употребљавале само три месеца (у преводу: побијено је премало Срба, Јевреја и Рома), због тога што није била саграђена по „стандардима“ нацистичке Немачке, кубикажа јој је била мала, а и јер је температура била прениска! Осим тога, усташе нису рад крематоријума снимале камерама као доказним средством а сведочењима Егона Бергера, Милана Дужемлића, Ота Брејера и других логораша даним 1945. Земаљској комисији Хрватске се, по Ђокићу, не може веровати.

Бојан Ђокић (Извор: Фејсбук)

Ни тврђење Ђокића да је температура у Пићилијевој пећи била недовољна зато што нису коришћени кокс или нафта као погонско гориво не стоји. Логораш, новинар Ђорђе Милиша, одмах је 1945. у Загребу штампао књигу „У мучилишту – паклу Јасеновац“; на стр. 135 он изричито наводи да се „ложило коксом и дрвима“. Милиша пише: „Ту је огањ био сталан – и дању и ноћу… У горњу пак просторију бацани су и спаљивани мртви и живи заточеници, гдје су дуго изгоријевали… Јаки, једнолични врисак живих, завршавао је нагло посљедњим ко пресјеченим још јачим и најјачим криком…“ Милиша наводи и зашто је крематориј укинут: „Па ипак почетком љета још исте године (1942 – нап. Н. М.) крематориј је био нагло преуређен за сушење цигла, јер се убрзо сазнало, што је у паклу Јасеновцу све измислио ум Сатане у борби са човјеком… Из Загреба је стигла хитна обавијест, да се ликвидацијом спаљивања живих заточеника претјерује, јер се у јавности о томе већ знаде…“ А данас поједини историчари фалсификују и заводе младе генерације тврдећи да је све то лаж, да оно што су грађани Загреба знали на пролеће 1942, ове 2020. године, није истина.

Барака логора 3Б

Логораш Егон Бергер записао је („44 мјесеца у Јасеновцу“, Загреб 1966, стр. 56): „Барака нашег логора 3Б била је у близини задњег дијела циглане, тако да смо чули страхоте ринга претвореног у крематориј. Жене и дјеца бацане су живе у собу са решеткама кроз које је сукљао високи пламен ватре. Крикови су били језиви.“ А Вујо Жегарац је написао у „Дневнику о Јасеновцу“ (Београд 1987, стр. 38–39): „Већ сам пети по реду. Осећам у ногама чудну топлину. Необично јер је веома хладно. Са ужасом већ схватам нов начин ликвидирања: спаљивање у ужареним пећима циглане. Боже, има ли те?… Мозак престаје да ради. Ништа више не осећам. Обузима ме равнодушност. Већ сам полумртав… Код броја шездесет, који, махинално, у себи изговарам, као кроз сан, чујем да неко виче: ’Докторе, излази! Зове те командант’… Остајем жив и – непечен. Изгледа да операција спаљивања споро иде и да је досадила усташама. Остале су поклали.“ Свему овоме данашњи загребачки неоусташки апологети и поједини београдски историчари не верују.

Једна од даљих Ђокићевих замерки неким уџбеницима за 8. разред је и та да је „он био и радни логор, а што се не наводи“. И нехотице човек помисли како би се аутор такве реченице понашао ако би доспео у „Радни логор Јасеновац“ и да ли би исто мислио.

Изложба о Јасеновцу у УН (Фото: Танјуг/Н1)

Ево и примера како се сада пише о дечјим логорима у НДХ. Цитирам Б. Ђокића: „Међутим, у литератури и понеким историографским делима постоји тенденција да се ПРИХВАТИЛИШТА и САБИРАЛИШТА за децу прикажу као логори.“ Елаборат Земаљске комисије Хрватске из 1945. под називом „Елаборат о дјечијим логорима у НДХ“, који се чува у Државном архиву Хрватске, по Ђокићу, има криви назив! Нису људи 1945. знали шта ће показати „достигнућа“ београдске повијесне знаности у другој деценији 21. века!

Прихватилиште у којем је умрло 1.018 деце

Дечји логор Јастребарско је тако, после 75 година, у 21. веку постао „прихватилиште“ – отприлике као оно за незбринуту децу. Наводим и тај срамотни пасус Бојана Д. Ђокића: „Тврдња да је и Јастребарско био дечји логор, такође не стоји, јер је реч о прихватилишту или дому за децу, а службени назив је био ’Прихватилиште за дјецу избјеглица’.“ Прихватилиште у којем је од 3.336 деце умрло њих 1.018! Тврдња достојна нацистичких и усташких пропагандиста, нажалост плаћена новцем Министарства културе Србије, из буџета за 2016. Том логиком, ускоро ће аутор и његови истомишљеници доћи и до спознаје да натпис на концентрационим логорима нацистичких монструма „Рад ослобађа“ (Arbeit macht frei) у ствари доказује да су то били радни логори и да је можда, и то вероватно само пуком случајношћу, неко од логораша отишао и у гасну комору.

А епилог? Бојан Д. Ђокић, који је на ужичком симпозијуму иступао као историчар запослен у београдском Музеју жртава геноцида је, у међувремену, напредовао. Млади талент је откривен од стране Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, па читамо да је 2018. године тамо добио и запослење. Какви чланци ће сада уследити, то вероватно може да замисли само врло бујна машта.

С обзиром на то да је за оваква писанија Бојан Д. Ђокић више година примао плату у Музеју жртава геноцида у Београду, занимљиво би било сазнати шта о тим срамотним тврђењима, за која би нпр. у Немачкој млади историчар одседео једно време у надлежној установи, мисли председник управног одбора тог музеја (уједно и председник Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве), владика Јован Ћулибрк; није ми познато да се поводом овог скандалозног чланка огласио, а камоли оградио.

Где је истина?

Историчари који се радо позивају на процене Кочовића и Жерјавића избегавају да спомену име словеначког статистичара др Станета Зримеца. Зримец је дуго времена био начелник демографског одељења Статистичког завода Словеније, дакле статистичар и демограф по струци. Више од деценије тај посао је радио и за Уједињене нације, организовао је пописе у Камбоџи, Алжиру, Обали Слоноваче и Руанди. У свом чланку у „Енциклопедији Југославије“ (4. књига, Загреб 1959, стр. 596) записао је: „… укупан демографски губитак од око 2.500.000 ст.“ Дакле, мање од оцене свог колеге др Вогелника, али још увек оцена од два и по милиона.

Јасеновачке жртве

Ко је био др Долфе Вогелник и шта је он проценио? Био је професор статистике на економским факултетима у Београду и Љубљани, a 1944–1946. први директор Државног статистичког уреда у Београду. У „Статистичкој ревији“ 1952. записао је да је број усмрћених у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је стварни број убијених „преко два милиона лица“ а сви демографски губици већи од три милиона. Процени Д. Вогелника најближи је био Животије Ђорђевић: он је укупне демографске губитке Југославије проценио на 2.825.000 – разлика је за око један одсто. Међутим, на Ђорђевићеву књигу се новодобни ревизионисти углавном не осврћу или је у другосрбијанским круговима називају „пропагандни рад“; они пишу хвалоспеве радовима Жерјавића и Кочовића.

Истину можемо најлакше видети на примеру Словеније, која је последњих година обавила поименични попис жртава. Троје историчара Института за новију историју Словеније латило се 1997. утврђивања броја жртава за период од 1941. до јануара 1946. и интензивно су, уз помоћ спољних сарадника, радили до 2012, али се подаци још допуњују (реч је само о умрлим становницима Словеније, без људи са других подручја Југославије страдалих у Словенији после краја рата 1945). Какав је резултат, који је сравњен са регистрима умрлих? Последњи објављени податак говори о 99.935 страдалих. За поређење, државни (крњи) попис жртава Југославије из 1966. за Словенију наводи 40.510 жртава, а хрватски демограф В. Жерјавић (1989) заокружава тај број на 40.000. По починиоцима је идентификовано око 78.000 жртава у Словенији: од немачких нациста страдало је 40 одсто, од победничке стране 31 проценат, а од осталих (Италијани, домаћи сарадници окупатора, Мађари, погинули од савезничких бомбардовања, несрећни случајеви, самоубиства итд.) око 29 одсто; ова структура страдалих може бити слична са Србијом, али не и са Хрватском и БиХ – тамо је уверљиво највише било жртава усташа и домобрана. Дакле, Савезна комисија је 1966. побројала у Словенији једва 40 процената стварних жртава. И Жерјавић је такође број жртава у Словенији оценио исто, на нешто мање од четрдесет процената стварних!

Вероватно број страдалих у Словенији износи око 102.000 до 105.000; дакле, пописано је, по мојој процени, између 96 и 98 процената. Уважавајући чињеницу да се, по већини оцена за Југославију 1941–1945, број страдалих креће између 55 и 65 процената укупних демографских губитака, и уважавајући специфику Словеније (број Немаца 1941, број исељених у Аргентину после 1945. итд.), можемо проценити да су целокупни демографски губици износили између 145.000 и 160.000 људи.

Жерјавић је укупне демографске губитке Словеније (страдалих, одсељених и нерођених) оценио на 76.000, што је мање чак од данас утврђеног броја усмрћених и умрлих, без исељених и нерођених! А Кочовићеве оцене? Он је за целокупан демографски губитак Словеније мислио (1983, стр. 180) да износи 97.000, од тога 35.000 ратних жртава – што је једва трећина стварног броја убијених и умрлих! Најтачнију оцену дао је, од многих оспоравани Ж. Ђорђевић: 143.000 укупних демографских губитака Словеније. Можда ће сада појединци почети више да цене Ђорђевићеву студију о броју жртава Другог светског рата у Југославији.

Ко у бајке верује…

У Народној библиотеци Србије, 22. октобра 2019, на представљању књиге „Јасеновац – између броја и жртве“ Душана Никодијевића, др Срђа Трифковић је рекао: „Процене Никодијевићеве значајне књиге различито су засноване од статистичких прорачуна жртава Другог светског рата, али се уклапају у чврсто утемељену студију Богољуба Кочовића из 1983. и паралелних истраживања његовог хрватског колеге Жерјавића.“ Не слажем се са тврђењем С. Трифковића да је књига Д. Никодијевића значајна, а да је заснована на Кочовићу и Жерјавићу, то је јасно. Та „чврсто утемељена студија Богољуба Кочовића“ на егзактно доказаном примеру Словеније значи једну трећину, оцену о 35.000 од преко 100.000 стварно страдалих становника Словеније. Ако господа Никодијевић, Трифковић и њихови истомишљеници у то не верују, могу да провере поименске податке жртава у Институту за новију историју у Љубљани (https://www.sistory.si/zrtve). Или ће можда почети да тврде да се Жерјавићу и Кочовићу у случају процена за Словенију десила „мала омашка“, да се то сигурно није догодило на примеру НДХ, да су код процена за НДХ радови двојице споменутих поуздани? Ко у бајке верује, можда ће и поверовати.

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Може ли се и сада, у XXI веку, утврдити број српских жртава? У Хрватској је заувек избегнут попис наших жртава, јер је јануара 2012. тај попис преузела Римокатоличка црква. Тада је, наиме, на заједничком састанку бискупских конференција за Хрватску и БиХ у Сарајеву, Римокатоличка црква одлучила да попише жртве Другог светског рата, назвавши то „Хрватски мартирологиј“ и они сада пописују припаднике своје вере. У „Хрватском мартирологију“ пописују се и католичке жртве других народности – Немци, Италијани, Мађари, Словенци и други; рад је већ далеко одмакао, католичке жртве у НДХ ће бити пописане. Словенци су доказали да се и сада могу (барем приближно) избројати жртве Другог светског рата а истог мишљења су и Хрвати – и они су се дали на посао.

Само у Србији појединци уверавају јавност да је то немогуће, да су препреке непремостиве. Кад неко неће да ради, свеједно из којег разлога, наћи ће изговор. Па нађите барем неки интелигентнији изговор за избегавање пописивања српских жртава Другог светског рата!

Слажем се с мишљењем да попис страдалих није посао неколико историчара: у Словенији су средства за то одобрила и министарство правде и министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској – тако би могао да се, барем приближно, утврди број жртава и у Србији и у НДХ. То је једино ствар жеље и одлуке државних органа Србије и Српске. Без њихове одлуке – не иде.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 6. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

6 replies

  1. Текст који заслужује безусловно поверење и сагласје… Свака част господине Милованчев!

    Свиђа ми се

  2. Израчунавање броја жртава је отежано из више разлога, навешћу два :

    Први је чињеница да у нашој земљи после Другог светског рата влада једнопартијска диктатура револуционарног порекла, режим који таји све што му не одговара, било да се ради о његовим злочинима, или о злочинима неких других покрета.

    Други је, што би рекао сликар Мића Поповић, наша “погибељоманија”, наша страст да желимо да нас има мртвих више него што их је у стварности било. Она је присутна код свих народа, после тешких и крвавих ратова. Присутна је код Срба (Јасеновац), код Хрвата (Блајбург), код Бошњака (Сребреница).

    Приметио сам да и на сајту СС има коментатора који болују од “погибељоманије”. Они систематски и без доказа тврде да Музеј жртава геноцида умањује број српских жртава. Мислим да греше јер ова тема захтева један уздржан и честит став.

    Ову тему је изванредно обрадио Богољуб Кочовић (1920 – 2013) у књизи “Жртве Другог светског рата у Југославији” прво изд. у Лондону 1985, друго у Сарајеву, Свјетлост, 1990. Богољуб је умео да рукује бројевима и да од статистике направи привлачно штиво.”’

    Између осталог, Кочовић (доктор права на Сорбони и статистичар у САД) је објаснио како је Едвард Кардељ, да би поткрепио захтеве ФНРЈ за репарације, јавно представио Вучковићеве демографске губитке (1 700 000)* као стварне жртве.

    Једна од већих жртава на Балкану је била ИСТИНА. Кочовић је то касније објавио у књизи “Наука, национализам и пропаганда : између губитака и жртава Другог светског рата у Југославији”, изд. Editions du Titre, Paris, 1998.

    * Демографски губици укључују нерођену децу, избеглице, умрле од глади и болести . . .

    Свиђа ми се

  3. Pa valjda siu taj Goldstein, Cvetković, Geiger i ostali pisali nešto o Jasenovcu i posle 2011. godine?

    Свиђа ми се

  4. Komentar od strane Deda Djole je kompatibilan sa naucnim dokazima
    Kocovica I Zerjavica.Steta sto Kocovic nije ziv da rasti amaterske tekstove na ovako ozbiljnu temu.Povodom Jasenovca ,uz duboko postovanje zrtava poslusati razgovor izmedju Bulajica Srbina i Peculjica Hrvata u emisiji Otvoren most.Za obojicu broj zrtava u Jasenovcu je oko 74 000

    Свиђа ми се

  5. Преваранти, проусташки заговорници се сакривају иза псеудонима – да могу и даље безочно да лажу. Сада фалсификујете и мртвог часног М. Булајића, који се до краја борио за истину. Зато је априла 2005. у „Вечерњим новостима“ и писао писмо Голдштајну, тражећи истину. Добро знате да је Булајић заступао оцену о 700.000 убијених у Јасеновцу – што преноси и загребачки портал Индекс 23. априла 2005: https://www.index.hr/vijesti/clanak/milan-bulajic-u-jasenovcu-stradalo-nekoliko-stotina-tisuca-ljudi/261866.aspx . Сваки читалац може вашу будаласту лаж у једном минуту да разоткрије. Појавите се именом и презименом, **** ******.

    Свиђа ми се

  6. Не упуштајући се ни у какве коментаре, констатовали бисмо, да је проф. др Лазо М. Костић објавио чланак у „Американском Србобрану“ у току 1977. године о „Жртвама Блајбурга“ , који гласи…

    Л. М. КОСТИЋ: ЖРТВЕ БЛАЈБУРГА – КОЛИКО ЈЕ УБИЈЕНО ХРВАТА КОД БЛАЈБУРГА
    Читам стално о побијеној хрватској војсци у Словенији 1945. Хрватске емигрантске новине стално пишу о томе и износе баснословне цифре. Говоре о 150 и више хиљада убијених Хрвата. Ја сам то увек примио са скепском (као што сам тврдио да није приликом бомбардовања Београда од Немаца 1941. погинуло више од 5 хиљада душа). Ја сам статистичар (мада не у главном занимању) и од свих статистичких феномена највише ме интересовало установљење не могућности изнетих цифара. И кад сам на Економско-комерционалној високој школи у Београду предавао студентима Статистичку методологију, увек сам истицао да ће њихов главни задатак бити да установе колико су верни и колико могу бити тачни презентирани бројеви. Ја сам се такорећи у томе усавршио. И многе сам податке, и наше и стране, одбацио каткад а лимине као немогуће.

    То је био и случај са губицима Хрвата код Блајбурга. Али нисам хтео да о томе пишем, док не добијем поузданије податке.

    Сад су дошли и они, и то од никога мањег него од Милована Ђиласа који је био сасвим близак онима који су та убијства наредили и извршили (иако он кобајаги не зна ко је то наредио).

    Милован Ђилас сведочи да су југословенски комунисти поубијали све оне националне Југословене, који су им, маја 1945. године, предали Енглези: „…И неке од ових група продрле су до Британаца у Аустрији, који су их предали нама. Сви су поубијани осим жена и омладине до 18 година старости… Колико је било ту жртава? Верујем да то нико тачно не зна или да ће икада знати. Према ономе што сам ја узгред слушао од званичних лица која су се бавила тиме број је прешао 20.000 иако сигурно мора бити испод 30.000, укључујући све три наведене групе“ (стр. 449).

    Он то пише у III књизи својих мемоара која је изашла ове године на енглеском под насловом „Ратно доба“. И ја то преносим из минхенске „ИСКРЕ“ која је у броју од 1. Септембра 1977 донела опширан приказ те књиге. Он број свих убијених бораца из Југославије предатих комунистичким џелатима цени на 20 до 30 хиљада. То су били не само Хрвати, већ и Срби (углавном из Црне Горе) и Словенци.

    Према томе је Xрвата могло бити највише 15 хиљада, свакако никако не више од 20 џиљада. Онолико колико су Хрвати побили Срба за само један дан у њиховој злочиначкој држави.

    И Хрвати су убијали жене и децу, убијали су на најсвирепији начин, што је много обелодањено, а још више чека да се обелодани.

    Овде су убијени војници противничке војске, државе која је савезницима навестила рат. Они нису смели бити убијени, али још мање смели очекивати спас од Енглеза и њихових Савезника. Ако су их комунисти побили, они нису то смели учинити без сагласности „врховног команданта маршала Јосипа Броза Тита“.

    А он је Хрват, а не Србин, и све је то изведено на хрватски начин ( Види: Л. М. Костић, Жртве Блајбурга – Колико је убијено Хрвата код Блајбурга, „Американски Србобран – The American Srbobran”, December 9, 1977, Pittsburgh, Pa. U.S.A.).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s