Жана М. Живаљевић: Масовне гробнице код Снагова чекају на ексхумацију

Регија Бирач у којој се угнездило село Снагово остала је неистражена упркос очигледним закључцима на основу делимичне ексхумације обављене 2015. године, који су доказали да је једно од најмасовнијих српских стратишта из Другог светског рата

Бирач, село Снагово

На другом километру локалног пута од Зворника ка Тузли код села Снагова код Борића, како мештани зову место страдања четника крајем 1945. године и после Другог светског рата, с десне стране, мартовско сунце пробија кроз високе четинаре. На неколико корака од пута, пре 75 лета, ту су се заустављали пуни камиони из којих су њихови крвожедни џелати осионо и бахато спроводили српску четничку војску, међу којима највише припадника јединица из Шумадије,  која је неуспешно покушала да се пробије преко Дрине у Србију – на последње путовање, стрељање, без суда и милости.

Нико никада није пописао невољнике, којима се ни данас не знају имена, многима ни траг, ни број. Све је у домену претпоставки. Да ли их је било 400, 700 или 950, или много, много више, сазнало би се када би потомство показало добру вољу и смогло снаге да истера на чистац приче које су се проносиле само шапатом деценијама и умиру са остарелим сведоцима. Нажалост, правде за родољубе још увек нема и ово је скроман покушај да се истина што верније реконструише, с надом да ће сени страдалника трагичне судбине заслужити помен и достојанствено обележје на месту једног од  најтежих братоубилачких злочина.

Наказно лице зла

Регија Бирач у којој се угнездило село Снагово, за разлику од многих других у Републици Српској, остала је неистражена, а, упркос очигледним закључцима на основу делимичне ексхумације обављене 2015. године, који су доказали да је једно од најмасовнијих српских стратишта из Другог светског рата, у свим претрагама,  захваљујући вештој муслиманској манипулацији, оно је познато по масакру 35 муслиманских цивила у рату вођеном од 1992. до 1994. године.

На лицу места: масовна гробница

За разлику од преживелих чланова породица стрељаних, које је владика зворничко–тузлански Василије Качавенда 1991. године окупио код масовне гробнице и одржао опело, када је на највишој чуки постављен и дрвени крст, преко ноћи посечен, муслимани су својим жртвама из последњег рата у непосредној близини подигли монументални спомен-комплекс са џамијом као местом ходочашћа. На тај начин су поново засенили далеко бројније српске жртве, које и данас вапе за правдом и истином, иако је међу њиховим егзекуторима било много усташа амнестираних у маскирној антисрпској партизанској униформи у Шестој партизанској јединици, названој по шесторици муслимана у њеном саставу!

Да ли је игде него у Снагову неокајано зло показало наказније лице?

Спомен чесма код Папраће

Међу 400 имена уклесаних у црни мермер спомен чесме коју су, између осталих 3. јуна 1998. године преко пута двери манастира Папраћa открили син и унук стрељаног локалног четника Риста С. Јасиковца, Тихомир и Љубо, у девет чланова њихове породице нашло се и очево. Чесми од десет црних мермерних плоча са именима, презименима, чиновима, годином рођења и погибије, уз бројне цивиле и погинуле браниоце огњишта из последњег рата! Непрегледна тужна поворка преживелих потомака, “захвално покољење“ и свештенство манастира одали су пошту “српским јунацима и мученицима“.

Спомен-чесма преко пута манастира Папраће

Обележје краси српски грб, слика армијског генерала Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића, са стиховима владике Његоша из “Горског вијенца“, краља Петра Другог Карађорђевића и мајора Јездимира Дангића из Братунца, команданта дворске жандармерије и прослављеног Дринског корпуса.

Рампа за српске жртве

Једна од истраживачких мисија Института за нестале особе БиХ много година касније, надлетала је Снагово, знајући да је околина пуна масовних гробница, са намером да пронађене посмртне остатке пресели у Поточаре.

И Тужилаштво БиХ је издало потребне дозволе стручњацима Бошњачког института и Међународне комисије за нестала лица, лекарима специјалистима судске медицине и специјалним тимовима да започну ексхумацију. С обзиром на околност да се локација налази на територији Републике Српске, ангажован је полицијски инспектор из Полицијске станице у Осмацима, Божо Милошевић, с једне стране, и криминалистички техничар из Полицијске управе у Зворнику, са друге стране. Почетком маја, специјалне машине за откопавање изашле су на терен код Снагова и започеле ископавање. С првим откопом, тек насути земљом и прекривени травом и дивљом купином, појавили су се лешеви.

Стратиште без обележја

“На самој површини наишли смо на леш у скоро распаднутим кожним опанцима. Одмах испод њега лежао је официр ЈВуО са металним војним чиновима на раменима и грудима униформе. На ногама су му биле кожне војничке чизме. У џепу официрске блузе нашли смо огледало и коштани чешаљ, какви су се делили краљевској војсци, а у џепу панталона, динар Краљевине Југославије из 1938. године. У горњој вилици десно имао је четири златна зуба. Испод официра наишли смо на човека који је у рукама држао кандило. До њега је лежао дечји леш“ – присећа се инспектор из Осмака, Божо Милошевић.

Милошевић сматра да су лешеви покопани после неколико дана када су партизани натерали остале заробљене четнике из логора Крека код Тузле да пешке превале 35 километара до Снагова да сахране своје стрељане саборце и виде шта их чека. Изнемогли, они нису имали снаге сем да их просто прекрију лопатом земље и зато су лешеви остали тако плитко покопани.

Трагови започете ексхумације

Некомплетни посмртни остаци осам особа из масовне гробнице код Снагова пребачени су у Комеморативни центар у Тузли ради даље форензичке обраде и идентификације, али се о наставку ексхумације државни тужилац ни после пет година није изјаснио.

Изнете чињенице потврдио нам је портпарол Полицијске управе у Зворнику, Миљан Бобар, у писаном одговору на молбу да нам достави фотокопију записника са ексхумације.

“Полицијска станица Осмаци, у мају мјесецу 2015. године евидентирала је пријаву да су приликом извођења грађевинских радова поред пута Црни врх – Снагово, мјесто Борићи, пронађени скелетни остаци. О свему је обавијештен дежурни тужилац Окружног јавног тужиоца Бијељина, као и дежурни тужилац Тужилаштва БиХ.

На основу наредбе о ексхумацији Тужилаштва БиХ, извршена је ексхумација одређеног броја некомплетних скелетних остатака, као и предмета који су том приликом пронађени и изузети. Сви ексхумирани скелетни остаци и предмети су по наредби Тужилаштва БиХ предати ЈКП Комеморативни центар Тузла, реди идентификације пронађених скелетних остатака.

Све прикупљене информације су прослијеђене поступајућем тужиоцу Тужилаштва БиХ, а о даљим активностима Полицијска управа Зворник није обавијештена“, пише у одговору који нам је прослеђен. Записник из полицијске архиве нисмо добили.

Само по себи се намеће питање: зашто пет година није реаговао дежурни тужилац Окружног јавног тужилаштва Бијељина?

Борци демантовали лажи тужилаштва БиХ

Тужилац БиХ, Един Муратовић се тада, међутим, јавно огласио ноторном лажи и беспризорном манипулацијом како је ексхумацијом откривена гробница са посмртним остацима италијанских и немачких војника из Другог светског рата, на шта је оштрим демантијем и доказима реаговао председник Борачке организације из Осмака, Радослав Ступаревић. Позивајући се на крунски доказ, записник са тек започете ексхумације осам некомплетних посмртних остатака са јасним обележјима Југословенске војске у отаџбини, новчићима које је издала Народна банка Краљевине Југославије, православним крстовима нађеним око врата жртава, кадионицом, сведочења преживелих Предрага Станишића, Радета Јакшића, Тихомира и Љубе Јасиковца, сина и унука члана Четничког штаба команде Риста који је на овом месту стрељан, и самог Ступаревића, који су дали изјаве о догађајима с краја 1945. године, као и монографије о Осмацима Рајка Бошковића из 2013. године у којој је објавио податак о стрељању четника (“Најдрастичнији пример одмазде над заробљеним четницима десио се на Црном врху у реону “борића“ где су партизани без суђења ликвидирали неколико стотина четника…“, стр. 47), борци су затражили од надлежних институција Републике Српске да спрече овај драстични покушај “фалсификовања историје“.

Предмети пронађени код првих осам тела

Тада су се јавили и нови сведоци: “Добро се сећам истините приче везане за овај злочин који је починио Партизански мајевички одред у селу Снагово 1945. године. Тад је побијено, према казивању живог сведока тих догађаја, око пет стотина веома младих људи, припадника четничког покрета.

Истинита прича откривена је 1945. године, доласком Коче Поповића у Тузлу где је била команда тадашњег штаба поменутог одреда. Командант је на питање Коче Поповића “Шта радите ви у Тузли?“ рапортирао: “Уништавамо банду на Мајевици“, део је коментара испод реаговања бораца “Ту почивају Срби“ у “Вечерњим новостима“ 1. јуна 2015. године на нови покушај манипулације Тужиоца БиХ српским жртвама . Бора (без презимена) је написао: “То је гробница стрељаних четника међу којима је и мој ђед“…

Ристо повукао и убицу у раку

А ми смо се запутили код живих сведока. У селу Брасина поред Бање Ковиљаче, живи осамдесетшестогодишња Јелена Кукољ. Пре пет година умро јој је старији брат Тихомир (1929) који је све чега се сећао из Снагова пренео потомству, а са сином Љубом организовао постављање меморијалне спомен чесме преко пута улаза у манастир Папраћа.

“Нашу су породицу због оца сурово прогонили, једном чак и отели, па су нас четници ослободили. Тад је отац моју мајку са четворо деце склонио код деде у Снагово и одлучио да се са још тројицом рођака преда властима, не би ли освете поштедели своје најмилије“, сећа се Јелена.

Јеленин син Лука, сећа се деде Риста и рођака с мајчине стране из мајчиних и ујакових прича: Цвика, Милоша и Уроша, од којих су двојица били још младићи. Деда Ристо је, према сећањима најстаријег унука и свог петнаестогодишњег сина ујака Тихомира водио  у четничку стражу.

Јелена је, пак, већ тог првог дана очевог заточеништва пешице 11 километара понела храну оцу у кућицу у Зворнику где је био заточен. Настављала би до пијаце да прода јагоде које је набрала, да би мајци понела коју пару.

Следећег дана је опет оцу донела храну, а трећег га већ није било, одвели су га на стрељање.

Кад је то чула њена мајка Петра, слетела се на стратиште – без обзира што су јој меци звиждали око ушију и по капи коју је зграбила са земље и гурнула је на брзину кришом у недра, била је сигурна да је међу стрељанима и њен Ристо. Сам Бог ју је сачувао куршума, јер је била бременита са најмлађим посмрчетом, Љубицом.

Јелена Кукољ: деценије нису избрисала сећања

Невероватна одважност је била потребна да Ристови потомци, чим су поодрасли, редовно одлазе на задушнице у Снагово, на необележено место пострадања свога оца и запале свеће. Његова најмлађа ћерка Љубица Глигоревић, која се од удаје преселила у сремско село Добановце, чинила је то редовно и тиме жестоко љутила народну власт, али није одустајала до позних година.

“Ту капу очеву чували смо до скора, када су је унуци развукли, играјући се“, одговара Јелена на питање да ли је успела да сачува последњу успомену на оца.

Јеленин син Лука приповеда оно што му је ујак пренео – да је Ристо пред стрељање кидисао на свог убицу и повукао га са собом у смрт. У њега је опалио партизански метак који је требало да занавек ућутка Ристу.

Бака памти и да су сирочићи са мајком то цело лето “провели под крушком“, под ведрим небом… И да им живот као четничкој деци уопште више није био лак.

Без самилости

У покушају да реконструишемо догађаје разговарали смо са протојерејом-ставрофором (у пензији) Капеле светих бесребреника Козме и Дамјана у Ургентном центру у Београду, Стевом Влачићем, рођеним  у Снагову, годину после завршетка Другог светског рата, 1946. године.

Заклети антикомуниста, до пензије старешина цркве Светог Саве на Врачару, Влачић нам је открио потврђен и проверен податак да је стрељани поп нађен међу ексхумиранима са кадионицом и металним крстом око врата био Стево Тодоровић из Пожарнице.

Он износи и незванични и непотврђени податак да у партизанској акцији чишћења терена од припадника ЈВуО није стрељано 400 четника, већ 950, међу којима је било педесетак локалних, који су се предали после пораза и покушаја делова Церског корпуса да пређу Дрину и повуку се у Србију, а да су ликвидације политичких неистомишљеника на том месту настављене и током педесетих година.

Борићи крај пута крију тајну

Отац Влачић нам преноси сведочења свога таста Милоја Јеремића, који је у Тузланском и Зворничком затвору слушао запомагања голобрадих “Србијанаца“, махом из Шумадије, који су од ретких и храбрих пролазника покушавали да измоле залогај или кап воде, ограђени бодљикавом жицом.

“Ако би им се ко приближио и показао самилост, завршавао би са заробљеницима иза жице“ –  присећа се отац Стево казивања таста о условима и околностима у којима су наоружани партизани држали заточене четнике.

Смиловао се његов таст и под мишком носећи сомун, пружио га изгладнелој деци кроз жицу, а стражар га је сместа спровео међу заробљене!

Пролазећи поред затвора, приметио га је угледни комшија и питао стражаре шта ће Милоје ту, иза жице. На једвите јаде је ослободио недужног Јеремића, којег рат никада пре овог страшног сусрета са заробљеницима иза бодљикаве жице није занимао.

Јеремић је причао да је иза жице било највише средовечних војника у поцепаним, дотрајалим униформама и скоро голобрадих војника, трећепозиваца, још деце.

Од ретких парохијана са којима се састајао током деценија, отац Стева је склопио мозаик да су затвореници одвођени на стрељање крај пута близу Снагова.

Сећа се и да је чуо приче како је стока, узнемирена комешањем, јауцима и мирисом распадања и крви, ишла на стратиште, а да су чобане стражари одвраћали претњама.

Окружени углавном кућама у којима су живели Муслимани,  из гробнице непокопаних чули су се језиви вапаји и јауци. Нико није хтео нити смео да доводи у питање своју главу ни животе ближњих да приђе и помогне.

“Убијани су по падинама, како би их нашли, партизани су пуцали, тако да се сигурно могу наћи остаци лешева на све стране“, протину претпоставку потврђује нам полицајац Божо Милошевић.

“Од 10 жртава у Лопарима, рецимо, осам су убили партизани. За 50 година, од 3.500 свештеника колико их је било у БиХ, њихов број је десеткован на 1.500, за 2.000 мање“ – тврди Влачић, позивајући се на јавно објављену локалну статистику.

Крваве руке

О великом страдању остао је запис у монографији

Не знају се имена ни свих педесетак локалних четника, ни стрељаних припадника ЈВуО, као ни њихових убица. Зна се да су припадали Шестој партизанској јединици, под директном командом генерала Косте Нађа.

Од борца Републике Српске Звонка Бајагића из Власенице сазнајемо да је поменуто место код Снагова примило у своја недра небројено најбољих домаћина и да их је јако тешко поименце идентификовати.

“Причало се да су пијани официри, жељни забаве, наређивали да се камиони напуне заробљеним четницима и стрељали их док се не уморе“ – преноси нам Бајагић приче које је слушао од старих.

И кад су, преким судом, очистили терен од четника, представници нове револуционарне власти су наставили свој крвави пир у поратном периоду, те су, како су писале “Вечерње новости“ 1990. године, “у Снагово доводили младе српске интелектуалце из Србије, пре свега из Лознице и околине, и ту их убијали.“

Један од сведока је угледни Лозничанин, Јово Мичић, који је потврдио да су у Снагову рањени остављени да умиру у најтежим мукама, а брањено је да им ико од родбине или мештана помогне. На овом месту је после рата, тврди Мичић, уморен и његов брат само због сумње да није за нову власт.

Полицијски инспектор из Осмака, Божо Милошевић, преноси  причу да су двојица партизана из стрељачког вода спустила пушке, не могавши да пуцају у своје комшије и децу. Партизани су их одмах превели преко пута и пресудили им. Тела су им у вртачама преко пута жртава. Божо преноси и да се извесни старина Бошковић из Скулина, пред своју смрт 2012. године хвалио како је побио силне четнике и да је био учесник погрома код Снагова.

Зашто црква, чији је првосвештеник одржао једино опело мученицима на месту страдања, и данас ћути? Према незваничним информацијама, пензионисани владика Зворничко – тузлански, на служби у манастиру Пет језера, посветио је године да истражи овај злочин комуниста над идеолошким непријатељима, али покушаји да од епархије добијемо неки опипљив доказ, сажети су у одговор управника архиве протосинђела Данила да је “сачувано врло мало докумената везаних за Други светски рат, да је архива несређена и да прецизирамо догађај“, иако је реч о непознатој историји чије би откривање првенствено нашим пастирима требало да буде важно.

Најгушћи мрак изнад Бирача

О бестијалним покољима цивила у Источној Босни и стрељању четника, цео свој живот у више књига писао је Момир Крсмановић, који данас има 87 година. Неуморно је налазио сведоке и бележио. Пре Радуловићеве “Голубњаче“ и Драшковићевог “Ножа“, својим првим романом “Тече крвава Дрина“ (1983), пробудио је из првоборачког и споменичког сна Брозове генерале, посебно земљаке, чија је недела детаљно описао кроз сведочења стотине преживелих жртава.

Момир Крсмановић: томови сведочења

“Почео је да скида вео који је претио да сахрани истину“, писало се о његовом вишетомном делу “Голгота српског народа 1941 – 1957“, док је и свим осталима испровоцирао потрес звани “случај Крсмановић“.

Момир Крсмановић тврди да је управо Бирачка регија остала неистражена црна рупа, на његову огромну жалост, јер верује да крије најстрашније тајне о покољима недужних цивила и припадника ЈВуО. Његова сведочанства о покољима и страдањима Срба у Источној Босни је и Центар Визентал уврстио у свој Документациони биро.

“Више од 85 одсто војно способних муслимана у Другом светском рату било је у усташама, када је 90 процената српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом, а над Србима спроведен покољ“, тврди Крсмановић на основу изучавања грађе и шест деценија рада на терену. На основу прикупљених изјава, стотине преживелих сведока покоља и месеци снимака разговора, безброј докумената, убеђен у оно што говори, закључује “да није било четника, усташе би поклале све Србе у Сарајевско – романијском и Дринском подручју“ – у којима, како каже,  у периоду од 1942. до 1944. године није ни било партизана.

Пут великог страдања

Према неким сазнањима до којих смо дошли при истраживању терена у Снагову, требало би испитати и терен уз пут на самом улазу у Зворник, Златне воде. Приче које се проносе казују да је на том месту такође било масовних стрељања, од 200 до 600 четника, цивила и, доцније, политичких непријатеља. У близини је и Јегин луг, недалеко од Осмака, где су усташе побиле 370 српских цивила. На земљи натопљеној крвљу недужне нејачи, изграђен је калесијски војни аеродром, а сваки разговор о жртвама забрањиван и кажњаван.

Док се оваква места не евидентирају и не истраже, што је за Републику Српску велик, захтеван и скуп посао, али и задатак Државне комисије Србије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године, опроштаја, слоге и помирења на овим просторима тешко да ће бити.

Текст и фотографије: Жана М. Живаљевић



Категорије:Противу заборава

Ознаке:, , , , ,

10 replies

  1. Majko mila, odakle početi….

    Gospodin Krsmanović tvrdi izmedju ostalog da u Drinskom području nije bilo Partizana 1942-1944.

    Moje pitanje za gospodina Krsmanovića bi bilo – ako je to tako – otkud onda recimo u selu Vukosavci kod Lopara onoliki partizanski spomen park / groblje u okviru koga je i motel koji su tokom rata aktivno koristili VRS, a posle toga i ruski KFOR?

    Pošto je gdin. Krsmanović vremešan čovek i ne znam da li i koliko je u mogućnosti da prati ovaj sajt, ja ću odgovoriti. Spomen park je napravljen na mestu na kojem je Stevan Damjanović Leko sa svojim četnicima napao i uništio partizanski štab 20. februara 1942, a potom nastavio sa napadima na partizanske bataljone u Čađevici, Brezovom polju i Sandićima. Usled ovih akcija krajem marta meseca i zvanično je rasformiran Majevački Partizanski odred, a oformljen od njegovih ostataka i Birčanskog odreda Drugi istočnobosanski udarni Bataljon. Do 20. februara 1942 Damjanovićevi četnici su sa ovim partizanima imali zajedničke akcije na sprečavanju ustaških pokolja napadima na ustaško uporište Koraj.

    Gospodin Krsmanović dalje kaže:

    „Више од 85 одсто војно способних муслимана у Другом светском рату било је у усташама, када је 90 процената српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом, а над Србима спроведен покољ“

    Ja sam ovde recimo zbunjen, jer kad pogledam „Zapisnik o pregovorima predstavnika majevičke četničke grupe i komandanta 3. domobranske divizije od 30. maja 1942. o priznavanju NDH i saradnji sa vlastima NDH imam sledeće:

    „Prestavnici četnika, po izvesnom rasmatranju predočenih uslova, podnijeli su sledeće kao dopunu gornjih uslova.

    1 Četnici Majevičke Grupe nalaze se u svojem već oslobođenom kraju za sada nemaju potrebu da im ma ko drugi jamči slobodu i sigurnost, osobnu kao i njihove imovine jer su prinuđeni da se sami o tome staraju.

    2 U koliko bi se sa Hrvatskom vojskom postigao sporazum, mi četnici ostajemo i dalje pod oružjem, i ni u kom ga slučaju nećemo za sada odložiti s tim, da ga nećemo i ne namjeravamo upotrebiti protiv regularne Hrvatske vojske, ni protiv okupatorskih vlasti, ako se sporazum u potpunosti bude postigao. Činjenicu, da oružje i dalje zadržimo, smatramo kao jedinu mogućnu garanciju da će se ravnopravnost koja je Srpskom narodu nagovještena u istinu ostvariti.

    Što se tiče borbe protiv partizana četnici Majevičke grupe i do sada su je beskompromisno vodili i voditi će je i dalje.“

    Četnici kažu u tački 1. da se nalaze u svom već oslobođenom kraju i da za sada nemaju potrebu da im ma ko drugi jamči slobodu. Moje pitanje za gospodina Krsmanovića je kad ovo uzmemo u obzir kad je to došlo do „spaljivanja 90 procenata srpskih sela“? Ako se to desilo pre ovog sporazuma onda je nemoguća njegova tvrdnja da „да није било четника, усташе би поклале све Србе у Сарајевско – романијском и Дринском подручју“. Ako se to desilo posle ovog sporazuma, onda su četnici koji su priznali državu i vlast koja je sprovodila ovakve pogrome nad Srbima saučesnici.

    Posebno bi me interesovao osvrt gospodina Krsmanovića na: „Što se tiče borbe protiv partizana četnici Majevičke grupe i do sada su je beskompromisno vodili i voditi će je i dalje“ kao i na deo koji nije zahvatio moj originalni citat a glasi: “ Naša borba protiv partizana lično je naša stvar i za nju nismo tražili niti ćemo tražiti bilo kakvu nagradu niti priznanje.“.

    Znači ako vi „pokrenete beskompromisnu borbu“ protiv nekoga koja je „vaša lična stvar“, šta mislite da će se desiti ako u toj ličnoj i beskompromisnoj borbi slučajno budete poraženi? Da će vam pobednik priznati da ste „veoma mladi ljudi“, da ste „ideološki protivnici“ ili će vam uraditi slično što bi ste vi uradili njima da ste kojim slučajem pobedili? Ovakav „svetonazor“ najbolje ilustruje o kakvom se ljudskom i političkom materijalu radilo unutar kvinsliških formacija tada i njihovih apologeta sada.

    Georg Lepre u svojoj knjizi „Himmler’s Bosnian Division: The Waffen-SS Handschar Division 1943-1945“ na strani 199 govori o svetkovini četnika u manastiru Tavna 4. Juna 1944, a da se Radivoje Kerović već u julu sastao sa Desideriusom Hampelom komandantom 13. Waffen Planinske divizije (SS Handžar). Kerovića je na kraju 20. Januara 1946 na obroncima Majevice gonio i ubio narodni heroj Branko Stojanović, svakako ne iz što je ovaj bio monarhista, Srbin i pravoslavac.

    Razumljivo je da potomci zločinaca i kolaboracionista oko Majevice nameravaju da operu porodične biografije na trenutnom talasu revizionizma, ali na kraju krajeva nek uzmu za primer sudbinu Amfilohija Radovića. Čovek se iz čistog pomodarstva veći deo života borio protiv komunista (posebno kad je ovih nestalo), a završio je tako što traži da mu se vrati komunistički zakon o verskim zajednicama kako bi crkvu zaštitio od demokratskog zakona.

    Свиђа ми се

  2. Христос воскресе!

    Неће бити господине, да на овај начин потомци четника перу биографије својих предака. Прије ће бити да то чине они који, позивајући се на некакав документ о бескомпромисној борби против партизана, у томе налазе оправдања за звјерско поступање са заробљеницима, те њихово убиство без суда. Дакле, у питању је класично УДБашко подметање и замјена теза!

    Да, четници су штитили и очували овај крај у периоду 2. свјетског рата. И то је чињеница. Ни Вермахт, а поготово не усташе нису ушли у Осмаке. А било је покушаја.

    А кад је у питању борба четника и партизана – да напоменемо и ових неколико чињеница:

    Кад су Сремци кренули, са те Фрушке горе… прошли су кроз Осмаке. Добили су и храну и смјештај. Једино питање које им је било постављено од локалних четничких јединица је било да ли се они боре против усташа.

    У Осмацима (који су били и остали четничко упориште) је 1943. године радио импровизовани аеродром. Одавде су савезнички авиони превозили рањенике на лијечење у Италију. Четници су итекако могли да онемогуће рад овог аеродрома, али им наравно није падало на памет да тако нешто ураде.

    Те исте 1943. године покренута је и офанзива усташке легије и Нијемаца на ово подрчје. Нису прошли. И народ је сачуван. Сачувале су га јединице ЈВуО и нико други.

    Свиђа ми се

  3. Vaistinu voskrese Cvijetinoviću

    Evakuacija iz Osmaka se desila, ali 1944. godine, preciznije 03.07.1944.

    „Zbog ispada tih delova 13. SS divizije, štab 27. divizije je donekle izmenio zadatke koje je dao jedinicama 6. septembra. Zadržao je 19. brigadu na položajima iznad sela Vidakovići i dalje na liniji Borogovo – Pantelići – Sajtovići – Rakino Brdo a 16. brigadi je naredio da se postavi na levo krilo19. brigade u reon sela Rakino Brdo, Panduri i Raševo. Nameravao je da prikupljenim snagama tih brigada ovlada Osmaka gde se ranije nalazio aerodrom 3. korpusa i da obezbedi njegovo ponovo aktiviranje (što je štab 3. korpusa i tražio) radi evakuacije ranjenika i dotura savezničkih (anglo – američkih i sovjetskih) pošiljki oružja, municije i druge vojne opreme. Pored toga jedinice su dobile zadatak da upoznaju stanovništvo i pripadnike kvinsliških formacija sa pozivom maršala Tita da predju na stranu NOVJ i POJ. “

    Znači u Vašem odgovoru meni uspeli ste da promašite ama baš sve što ste mogli da promašite, a čak i da Vas mrzi da listate bilo domaću, bilo stranu (Walter R. Roberts itd) literaturu, mogli ste makar da kucate „Vazdusni most wikipedia“ i da primetite da su Osmaci izlistani u poglavlju „Evakuacija sa teritorija pod kontrolom NOVJ“.

    Svako dobro Vam želim.

    Свиђа ми се

  4. … препоручујем да одговоре на питања која имате за г-дина Крсмановића потражите у његовим књигама Можете покушати да дођете и до њега лично, није тешко.

    Сигуран сам да би сте се после тога, ако ништа друго, барем мало смиреније обраћали.

    Ваше реторичко питање откуд „onoliki partizanski spomen park / groblje“, даље квалификације које следе а понајвише циљ који ми се чини да желите да постигнете, крајње су неумесни спрам овог текста а камоли спрам жртава са свих страна братоубилачког рата.

    Узгред, знате ли за било који споменик за времена Брозовог култа који није „onoliki“ и „partizanski“?

    Такође и за „историјске“ изворе? Да подсдетим да су Британци скидање ознаке тајности са својих архива за Балкан 1995. продужили на још 50 година.

    Реченица
    „Kerovića je na kraju 20. Januara 1946 na obroncima Majevice gonio i ubio narodni heroj Branko Stojanović, svakako ne iz što je ovaj bio monarhista, Srbin i pravoslavac.“
    је она после које, опростите, треба да престане сваки коментар.

    Свиђа ми се

  5. Изгледа да треба да прије вјерујемо Wikipedia него ли изјавама очевидаца и бораца из тог краја.

    Било како било, не видјех било какав осврт на чињеницу да су људи на Снагову побијени без суда и покопани у масовне гробнице. Тако да ми пресотаје само да се сложим са констатацијом изнад (@Црни Ниче…):

    Реченица
    „Kerovića je na kraju 20. Januara 1946 na obroncima Majevice gonio i ubio narodni heroj Branko Stojanović, svakako ne iz što je ovaj bio monarhista, Srbin i pravoslavac.“
    је она после које, опростите, треба да престане сваки коментар.

    Свиђа ми се

  6. Мој деда, Јанковић Јелесије је био ’44 на Мајевици као припадник КНОЈ-а и причао ми је како је гледао монструозна убиства момака од 18 година који су били једва седам дана у четницима и то пред породицама. Прво би им везали руке и ноге а затим натерали да клекну и гурнули би мотку да не могу да се исправе већ би им шаке биле спојене са петама. Тада је пришао неки официр и сву тројицу гурнуо ногом са неке стене висине 15 метара у поток уз општи врисак породица. Један је запомагао сав изломљен али је један партизан нанишанио и погодио га у главу.

    Свиђа ми се

  7. Партизанско убијање ненаоружаних србских цивила, без икаквог суђења. Говори довољно, какву правду су могли очекивати припадници четничког покрета, у рукама партизана.
    Нити један партизански ратни злочин над србским цивилима није осуђен, а злочинци жигосани…

    Свиђа ми се

  8. @Јуродив
    Партизанско убијање ненаоружаних србских цивила, без икаквог суђења.
    ++++
    Један прилог………
    ТРАГАЈУЋИ за документима у Архиву Србије везаним за период непосредно после ослобођења, историчар Немања Девић дошао је до извештаја Окружном партијском Комитету у Београду, у новембру 1944, у којем партијски руководиоци из Велике Плане описују како кале комунисте на масовним стрељањима.

    “Из приложеног списка Озне види се колико смо их до сада ликвидирали. Требало би још толико да их буде… Ликвидацију врши батаљон. Врше их тројке и петорке, али оне не знају кога ликвидирају. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста”, пише у допису.

    И поучан коментар г-дина Душана Буковића
    https://vidovdan.org/istorija/komunisti-1944-moramo-ekonomski-unistiti-one-cije-smo-rodjake-likvidirali/

    Свиђа ми се

  9. ХРВАТ ЈЕ ПОКРЕНУО УСТАНАК, ГРАЂАНСКИ РАТ И ТЗВ. „БУРЖОАСКО-ДЕМОКРАТСКУ“ РЕВОЛУЦИЈУ У СРБИЈИ 1941. ГОДИНЕ

    Познато је да се великохрватски диктатор Јосип Броз тзв. „Тито“ пребацио
    из Загреба у Београд у мају 1941. године са задатком да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију у Србији по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију. О томе пише између осталих и Вилко Винтерхалтер у књизи која је објављена под насловом „Животном стазом Јосипа Броза“, где између осталог, стоји:

    „Ову дилему рјешио је Тито. Он се одлучио за Србију, и то западну Србију.
    Ево како се Тито сјећа тога:

    ‘Имао сам све карте специјалке из читаве Србије и студирао сам гдје ћемо усмјерити нашу основну офанзиву. Разгледајући конфигурацију терена Србије, видио сам да је за нас најповољнији правац западна Србија…Ја сам тај правац нашао јер је то брдски терен и шума, а друго што је ту борбени елеменат и што је било познато да су у том крају људи који су сваком окупатору дали јак отпор…’

    Додајмо без икаквих предрасуда и чињеницу да је на челу устанка народа Југославије, па тако и овдје, на челу устанка српског народа, у срцу Србије, у Шумадији, би један комунист који је никао из хрватског народа…Шта ће то бити, тешко је рећи, до које мјере ће народ прихватити паролу отворене оружане борбе, позив на устанак. И кад све прорачунаш остаје неухватљиво, немјерљиво. И гдје усмјерити главни ударац?…“ (Види: Вилко Винтерхалтер, Животном стазом Јосипа Броза, Београд, 1968, стр. 295-300).

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Заглупљеним и опсењеним „српским“ комунистима-интернационалистима у Србији, било је потребно да покрену устанак и грађански рат међу Србима, ради покретања тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, да би ову претворили у перманентну пролетерску револуцију.

    Броз је на овај начин мобилисао извесне „српске“ комунисте-интернационалисте и србофобичне и терористичке, парамилитарне структуре других нација птотиву Срба. Разлози за ово, наравно, заснивали су на Стаљиновом програму да „је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Имајући у виду, да једино тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима није било стало до српског народа , из којег су потицали. Нису они били сентиментални према карактеру и поносу српског народа, што се неможе рећи за извесне европске и хрватске комунисте који су гајили сентименталност према своме народу. Пљували су тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти на све што је српско у свакој прилици. Приказивали су српски национализам као некултурно осећање егоизма, шовинизма, империјализма, као прохтев „српске хегемонистичке“ буржоазије, ради несавесне шпекулације и богаћења, ради поробљавана несрпских народа. Док су са једне стране заступали комунистички интернационализам, са друге стране су пропагирали теорију о шеснаест нација које састављају Југославију и признавали им права на самоопределење до отцепљења.

    На овом месту вредно је поменути и писмо финског политичара Перти Хатаја, које је упутио у току 1970. године југословенском робовласнику, западно-европском и америчком империјалистичком најамнику Јосипу Брозу Титу, где између осталог, стоји:

    “Већ дуго времена ја пратим ситуацију у Југославији и добро познајем њену историју. Све информације које наводим проверене су са више страна. Морам да признам да сам поражен догађајима у Југославији у току последњих тридесет година, тим пре што имам много пријатеља у Југославији…

    Ја сам по професији економиста и добро ми је познато да је према комунистичким теоријама незапосленост феномен капитализма. Али сада 25 година од како сте узели власт у Југославији постоји незапамћена незапосленост. Преко 700. 000 радника било је приморано да оде у западне земље у потрази за послом. Управо су радници највише очекивали од ваше владе. Нас овде у Финској чуди да према званичним подацима још увек има два милиона грађана Југославије који не могу да читају и пишу. То доста потсећа на Шпанију и Португалију…

    Мене је нарочито поразило да после 1948. Југославија није постала слободнијом земљом. То је било могуће и пожељно у тој земљи која је толико страдала и која је окружена једино слабим суседима…

    Свима је познато да је Југославија федерална држава где сви народи имају наводно загарантована права. Како да се објасни да Срби изван уже Србије немају никаква национална права ( на школе, српску ћирилицу, организације, штампу итд. ), иако су Срби највећа нација у Југославији? За време рата Хитлер је направио велику грешку када се окренуо против највећег народа на Балкану, тј. против Срба…” (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, 9. септембар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Имајући на уму да су капиталистички и „гастарбајтерски“ девизни приливи одржавали Брозов робовласнички, ренегатско-комунистички , рајетински и расипнички југословенски државни буџет и привреду. Такође, имајући на уму да свега тога није имала Краљевина Југославија, ни милона „гастарбајтера“ у капиталистичким земљама, ни милијадри долара капиталистичке помоћи и кредита, ни туристичке експанзије, па се ипак самостално финансирала и одржавала.

    Међутим, шта смо могли и очекивати од великохрватског хегемонисте и робовласника, који је продао капиталистичком западу више милона обесправљених радника гастарбајтера као марксистичко-економски „вишак вредности“ и диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеролима у Риму, аустро-угарског фелдвебера из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају извесни „српски“ ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и мученичког српског народа. Није их брига што је свео Србе у Југославији на ниво Курда а Србију на ниво Палестине…

    Свиђа ми се

  10. Da nije tužno i žalosno, bilo bi smiješno: patlidžanski spomenik je dokaz da su se patlidžani borili. Pa patlidžanski spomenici i ploče i danas u Beogradu stoje u banjičkom logoru i Jajincima, iako su tamo stradali i ginuli u najmanjem procentu komunisti i njihovi simpatizeri, kojih tada u Beogradu i okolini, takoreći nije ni bilo.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s