Уколико госпођа Табаковић као гувернер НБС није дала сагласност на ову продају, сматрам да има пуно право да у доброј вери и према свом најбољем знању не одобри ову трансакцију

Комерцијална банка (Фото: А. Васиљевић/Политика)

Ситуација изазвана пандемијом вируса Sars-CoV-2 показала je да је Србији потребан јак домаћи епидемиолошки институт као што је некад био Торлак. Иста потреба односи се и на сопствене речне ледоломце, научне институте, банку матичних ћелија (која зјапи незавршена у Крагујевцу), националне референтне лабораторије… а поготово банке.

Продаја

Република Србија је крајем фебруара 2020. године закључила уговор о продаји 82,23% удела у Комерцијалној банци ад Београд с NLB banka ad као купцем, по цени од 387 милиона евра. Поступак преноса власништва трајаће током 2020. године и зависиће од прибављања сагласности надлежних институција у разним земљама, укључујући Народну банку Србије.

Претходно, Република Србија је у другој половини 2019. године откупила 40,83% власништва Комерцијалне банке од ЕБРД-а и неколико других власника по цени од око 260 милиона евра, чиме је стекла 82,83% удела у банци.[1]

Разлог за продају

Разлог за продају Комерцијалне банке потпуно је нејасан.

Бесплодно је покушавати налажење смисленог разлог за продају у изјавама званичника, попут министра финансија Синише Малог, чијих бих пар изјава извадио из контекста због њихове илустративности:

• „Aко играш игру онда је играј до краја.“
• Банка је добро радила, а добро ради и данас, али мислим да може још боље (након што промени власника, прим. Ј. П.) (исто)
• Грађани добијају нову банку која ће гледати да буде конкурентнија и да камате буду ниже

Став економиста и јавности

Гувернер Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић, у више наврата изнела је мишљење да је против ове продаје и да држава може бити одговоран власник, баш као што је то држава Словенија у NLB банци. Исти став исказао је и председник извршног одбора Комерцијалне банке, у интервју датом Новостима 10. 2. 2020. године. И општа и стручна јавност, уз одређене изузетке[2], сматрају да продаја Комерцијалне банке није добра одлука (примера ради погледати текстове и коментаре на њих попут овог и овог).

Последице продаје – позитивне

Последице продаје које имају позитиван утицај на општи интерес су следеће:

1) Моменат закључења уговора о продаји

Уговор о продаји банке је закључен непосредно пре избијања пандемије вируса SАRS-CoV-2, те је за очекивати да се „сада“ не би могла постићи та цена, као што је за очекивати и да профити банака ове године буду на нижем нивоу.

Блаж Бродњак и Арчибалд Кремсер испред НЛБ банке потписују уговор са министром Синишом Малим о куповини Комерцијалне банке (Фото: Министарство финансија/РАС Србија)

2) Ризик од буразера и колега из Партије

Парадокс присутан код државних банака је у томе што је друштву потребна банка коју неће руководити краткорочни интереси богаћења чланова извршних и других одбора и повезаних лица, али је с друге стране држава већински лош управник банака због буразерских и партијских интереса. То се показало на примерима Развојне банке Војводине, Агробанке[3], Привредне банке Београд и Српске банке (у стечај је отприлике у исто време отишла и приватна Универзал банка), где је управо утицај личних интереса маскираних кроз политичку власт довео до неразумног давања кредита уз недовољна средства обезбеђења. Услед тога су три од четири ове банке отишле у стечај (држава је Српску банку спасила и усмерила као банку која ће пратити домаћу наменску индустрију), уз трошак на страни државе исплаћивања загарантованих износа депозита. Илустративна је чињеница да је Агробанка давала кредите ФК Црвена звезда у десетинама милиона евра (свеједно и да је то био ФК Партизан или било који други клуб са нејасном власничком структуром и без значајније сопствене имовине) јер показује колико су управе ових банака биле немоћне да се одупру погубним буразерским притисцима и везама.

Последице продаје – негативне

Последице продаје које имају негативан утицај на општи интерес су следеће:

1) Србија губи минимум финансијске суверености и појас за спасавање у наступајућем пуцању западних тржишта капитала

Ближи се „пуцање пренадуваних балона“ на америчком тржишту капитала[4], а вирус је тај процес само убрзао. Кад се то деси[5], неопходно је постојање једне или више релативно јаких домаћих банака с циљем заштите интереса привреде и грађана Србије. Посредством такве банке држава може помоћи домаћој привреди пласирањем кредита за ликвидност или инвестиције или макар разумевањем.[6] Страног власника занима само профит и он ће или повући средства из банке у Србије и пребацити их у иностранство како би помогао својој привреди или, у блажој варијанти, стопирати издавање кредита у земљи домаћину (погледати пример Пољске). У ситуацији „кризе“ јако је битно заштити и физичка лица избегавањем увођења нових (неоправданих) накнада и провизија[7], чиме се и друге банке тржишно ефикасно спречавају да тако нешто раде (сетимо се да су мање-више све банке електронско плаћање физичким лицима изрекламирале као бесплатно, да би већина њих од скора то нагло променила наплатом провизија).

Опипљив пример из праксе јесте и случај стамбених кредита индексираних у швајцарским францима, где су најнепопустљивије биле банке у страном власништву.[8] Услед знатног раста вредности швајцарског франка, огромном броју корисника ових кредита рате су постале неподношљиво велике и банке су на терет ових људи неоправдано остваривале екстрапрофит, а чланови извршних одбора ових банака екстра бонусе. И поред наступајуће судске праксе која је говорила у корист неодрживости оваквог стања, добар део банака у страном власништву није желео да изађе у сусрет својим клијентима. На крају је држава прилично незграпно пресекла овај Гордијев чвор, доневши Закон о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима („Сл. гласник РС“, бр. 31/2019).

2) Затварање филијала/експозитура у малим местима широм Србије

Нема сумње да ће једна од првих мера новог власника бити затварање филијала и експозитура у мањима местима које „нису довољно исплативе“, а таквих није мало. То смањује квалитет живота људи у тим местима јер их у пракси приморава да возе десетине километара до неког већег места да би поднели захтев за израду нове платне картице, преузели урађену картицу, потписали уговор за кредит, предали пазар, итд. Исто се односи на запослене у филијалама и експозитурама који ће остати без посла и то баш у оним срединама где је важно свако радно место.

Слична судбина очекује експозитуре Комерцијалне банке у МУП-овима (и запослене при њима), које грађанима доста олакшавају живот уплатама такси и накнада на лицу места.

Локација Комерцијалне банке у Зубином Потоку

3) Додатни губитак фактичког суверенитета на Косову и Метохији

Комерцијална банка једна је од ретких која је наставила да ради на Косову и Метохији, с аспекта српског правног система њене пословнице функционишу као филијале, а с аспекта окупационих власти у Приштини реч је о банци регистрованој при „Централној банци Републике Косово*“.

NLB banka има своју банку која послује на Косову*, односно АП Космету и стога Комерцијална банка ад Београд у власништву NLB банке неће имати никакав интерес да подржи опстанак платног промета са тамошњим Србима, који им омогућава какву-такву финансијску везу са остатком Србије (уплата плата, пензија, пренос новца).

Додуше, много већа опасност и од овога јесте препуштање надлежности, укључујући платни промет, властима у Приштини. Јер у моменту јасне мултиполаризације света, пристајати на даљи фактички пренос надлежности (макар и прикривени) на подручју Космета, услед уцена западне дубоке државе, био би крајње неразуман и погубан чин.[9]

4) Ликвидација Политике ад

Политика ад послује на неколико спратова пословне зграде на адреси Трг Политика 1 (чији је власник Комерцијална банка ад), као и у пословној згради у Цетињској 1 (на којој Комерцијална банка има уписану вишемилионску хипотеку) и издаје следеће новине и часописе:

• дневни лист Политика, који излази од 1904. године (адреса редакције – Трг Политике 1);
• Свет компјутера, месечни ИТ магазин, који излази од 1984. године и један је од старијих активних часописа те врсте у свету (Цетињска 1);
• Политикин забавник, који излази свакoг петка од 1939. године (Цетињска 1);
• Maли забавник, који излази два пута месечно од 2010. године (Цетињска 1);
• Спортски журнал, дневни спортски лист који излази од 1990. године (Трг политике 1);
• Илустрована политика, која излази од 1958. године (Цетињска 1);
• Базар, часопис за жену и породицу, који излази сваког другог петка од 1964. године (Цетињска 1);
• Viva, породични месечни магазин о здрављу, који излази непрекидно од 1993. године (Цетињска 1);
• месечници Енигматика (излази од 1999. године) и Разбибрига (излази од 2004. године);

Нови власник Комерцијалне банке ће без одлагања раскинути уговоре о закупу (да ли повећањем цене закупа, класичним раскидом уколико постоје неплаћена дуговања, без навођења разлога уз отказни рок или на неки од бројних других начина којима може онемогућити даље пословање Политике и њених часописа). Теоријски, квалитет новина не зависи од локације уредништва, али у случају Политике ад и њених издања питање је да ли је то баш тако. Гашење било ког од три првонаведена издања (што у доброј мери важи и за све остале) било би равно националној културној трагедији. Легитимно је веровати и у супротан став из неолибералних бајки да све, па чак и пристојна дневна/недељна/месечна штампа, мора бити профитабилно и самоодрживо, у супротном се приватизује или гаси. То одиста и јесте најбољи пут, али за колонизацију медија и културе, о чему сведочи отужна судбина недељника НИН и некада престижне Нинове награде.

5) Губљење позиција на финансијском тржишту Републике Српске и Црне Горе

Куповином Комерцијалне банке NLB banka стиче власништво над Комерцијалном банком АД Подгорица и Комерцијалном банком АД Бања Лука. И ма колико ова тржишта била финансијски „плитка“, обе ове банке пословале су и послују са каквим-таквим добитком, те омогућавају Србији да финансијски прати инфраструктурне пројекте од заједничког интереса у тим земљама (нпр. евентуално проширење гасовода Турски ток на Републику Српску).

6) Лична својства новог купца – ранија поразна искуства

Иако би у теорији требало да је битна само понуђена цена, код оснивања, продаје и куповине банака битно је и ко је купац, власник, па чак и управљач одређене банке. Народна банка Србије има право да одбије оснивање банке или промену њеног власништва уколико оцени да је оснивач/нови власник/директор лице које нема потребне особине (нпр. лице из криминалног миљеа, банка која се оснива капиталом непознатог или сумњивог порекла, итд).

Бројни становници Србије и бивше СФРЈ имају изузетно негативно искуство с ранијом Љубљанском банком, која је једноставно украла средства са њихових штедних улога, тако што јој је држава Словенија омогућила да се преко ноћи пререгиструје као Нова Љубљанска банка (исти запослени, исте просторије, исти новци). Ко је имао здравља и средстава да се двадесетак година суди и чека правду, можда је и доживео наплату старе девизне штедње. Додајмо томе да Комерцијална банка ад данас у портфолију има највећи износ девизне штедње депоноване од стране домаћих физичких лица.

Шта даље

Продаја Комерцијалне банке је уговор закључен под условом, јер је потребно прибавити сагласност већег броја институција у већем броју земаља. Питање је да ли ће NLB banka oбезбедити потребна средства за куповину (уколико их већ није одвојила и/или уплатила), те да ли ће сва надлежна регулаторна тела дати своју сагласност.

Извор: balkans.aljazeera.net

Сматрам да негативне последице продаје ове банке далеко превазилазе позитивне. У временима наступања мултиполариности и пратеће неизвесности (према неким анализама преко 30 милиона људи у САД остаће без посла) потребно је имати полуге за амортизацију светских економских потреса у односу на Србију и српски народ. Добра регулатива и надзор су нужни (НБС се прилично добро показала у свим пољима која су јој поверена, осим у материји заштите корисника финансијских услуга и конкретним случајевима пропасти Агробанке и Привредне банке Београд), али нису и довољни.[10]

С друге стране, многе власти у Републици Србији показале су фасцинантан таленат постављања погрешних људи на погрешна места (нпр. девастација Галенике у само неколико месеци) и ако Комерцијална банка остане у државном власништву, овај сценарио ће увек остати као претња.

Уколико госпођа Табаковић као гувернер Народне банке Србије није до дана писања овог текста испред НБС-а дала сагласност на ову продају, сматрам да има пуно право и аргументе да у доброј вери и према свом најбољем знању не одобри ову трансакцију.

Избор није лак, али било би добро да оно што ваља од знања, вредности и имовине, а што су нам преци мукотрпним радом спознали, створили и оставили, научимо да ценимо и доживљавамо као своје и као нешто што би ваљало да оставимо својим потомцима.

[1] Toком 2006. и 2009. године ЕБРД, ИФЦ – Међународна финансијска корпорација, по један немачки и шведски фонда стекли су власништво над 40,83% акција у банци, а по основу докапитализације у износу од око 190 милиона евра. Приликом докапитализације уговорена је „put“ oпција, односно обавеза државе да или приватизује банку закључно са 2015. годином или постигне „задовољавајућу цену“ – у супротном се откуп од ових акционара има извршити по фиксној цени од око 260 милиона евра (зарада странаца је 70 милиона евра за период од 11-13 година, плус евентуално право на дивиденде по основу добити у годинама кад је било добити и кад је исплаћивана у виду дивиденди). И сама Република Србија је докапитализовала Комерцијалну банку током 2012. године са 100 милиона евра, како би остала највећи појединачни власник у банци са тадашњим уделом од 42%.

http://www.politika.rs/scc/clanak/448905/Balast-proslosti-oborio-cenu-Komercijalne-banke

[2] https://talas.rs/2020/02/25/privatizacija-komercijalne-banke/

[3] Joш један парадокс јесте да су у моменту увођења принудне управе од стране НБС у Агробанку (пре стечаја) један професор правног факултета, иначе доајен привредног и компанијског права, као и један професор економског факултета, били независни чланови управног одбора Агробанке. Лично сматрам да је првопоменути професор частан човек, велики стручњак, истакнути добротвор и писац многих квалитетних прописа, али парадокс је у том колико се некада теорија, тј. оно што уче студенти на факултетима (обавеза чланова управног одбора да се упознају са свим битним одлукама, припремање за седнице, тражење информација, одлучивање у доброј вери и најбољем знању, те потенцијална одговорност чланова управног одбора за штету због несавесног рада) разликује од стварности (преко ноћи се испостави да су књиге „куване“ и да су кредити дељени шаком и капом, а стварна улога независних чланова управног одбора је услед необавештености могла бити само пасивна и без ефекта).

[4] Понајбоље анализе о стању америчких и светских тржишта капитала могу се наћи на wolfstreet.com.

[5] Западни медији ће то опет назвати „Новом светском кризом“, а Холивуд ће у филмовима пласирати наивна објашњења типа „алгоритам је био ту, ал’ га нисмо видели“.

[6] Поготово у односу на грађевинску индустрију у доба „криза“, али и све друге индустрије које имају своје циклусе, односно плиме и осеке.

[7] Попут чувених „трошкова обраде кредита“ паушално опредељених на одређени проценат кредита, које судска пракса већ увелико утврђује као ништавне.

[8] Комерцијална банка и ранија Привредна банка Београд одобриле су веома мали број кредита индексираних у швајцарским францима, укупно око пар десетина. Аутор се на овом податку захваљује удружењу Ефектива.

[9] Негде почетком 2020. године, Raiffeisen банка и NLB банка су обуставиле услуге Western union преноса новца у српским срединама, тако да те услуге сада пружа само још Поштанска штедионица ад. Предвиђеним формирањем Заједнице српских општина, платни промет у српским срединама ће бити пренет на заједницу, али ће тиме суштинско управљање платни прометом бити у форми „контроле“ пренето на власти у Приштини, што може бити погубно. Аутор се захваљује уредништву портала КМ Новине на потребним информацијама и разјашњењима.

[10] Објашњено на примеру Летоније током 2009. године у књизи Мајкла Хадсона Кilling the Host (ISLET-Verlag, 2015).

Categories: Не само о економији

Tags: Јован Пјешчић, КиМ, Комерцијална банка, економија