Према Михаелу Кенкелу, Бразил је данас дубоко политички поларизована земља управо захваљујући Болсонаровом председниковању

Стеван Гајић и Каи Михаел Кенкел, 4. 3. 2020. (Фото: Институт за европске студије)

У свечаној сали Института за европске студије у Београду, 4. 3. 2020. године проф. др Каи Михаел Кенкел одржао је предавање под називом „Бразил под Болсонаром: културни ратови у крхкој демократији“. Кенкел је ванредни професор на Институту за међународне односе на Папинском католичком универзитету у Рио де Жанеиру (IRI/PUC-Rio) и истраживач-сарадник на немачком институту за глобалне и просторне студије (GIGA) у Хамбургу.

Проф. Кенкел је најпре дао пар значајних информација о Бразилу у целини. Бразил се последњих година по величини економије рангира између 6. и 8. места на свету. Осим што располаже огромним природним ресурсима, Бразил је и највећи извозник меса (пилетине и говедине). Упркос томе, као и неколико стратегија индустријализације земље, радничка класа није високо квалификована (чак између 40 и 75 одсто је функционално неписмено). За време владавине Радничке партије (2003-2016), Бразил се из регионалне силе трансформисао у „глобалног играча“ окренувши се га Глобалном југу. У то време, бразилска спољна политика била је заснована на мултилатерализму, космополитизму, прогресивним принципима и употреби меке моћи. Данас је Бразил, у социоекономском смислу, једна од земаља са највећим социјалним разликама у свету (на 10. месту 2015. године према подацима Светске банке). Раст БДП-а је свега 0,8 одсто, минимална плата 261 америчких долара, а незапосленост 12 одсто (са трендом раста). У социоекономском смислу, посебно је угрожена црначка популација. Живот просечног тамнопутог Бразилца је у просеку две године краћи него код белаца, њихов просечан приход је 153 долара, а од укупног броја жртава оружаног насиља, чак 70 одсто су црнци. Женска популација је такође угрожена, где је просечан приход жене за 28 одсто нижи од прихода мушкараца. Чак половина жена бива отпуштено након искоришћеног породиљског одсуства. Свега 15 одсто сенатора и федералних посланика су жене, што сврстава Бразил на  152. место у свету.

Појачана дефорестација Амазонских шума је честа мета критичара Болсонарове владе (Фото: Дадо Галдиери/Блумберг)

Кенкел се осврнуо и на контекст политичких дешавања у Бразилу. Овај контекст снажно обликује колонијално наслеђе Бразила где су израбљивање, насиље и некажњивост биле и остале кључне детерминанте у политичком животу. Након 21 године милитаристичке власти, демократија у Бразилу успостављена је 1988. године. Иако је усвојен прогресивни устав, могућности злоупотребе истог су огромне, институције су персонализоване, корупција је свеприсутна, а незадовољство грађана демократијом је високо, уз изузетно низак степен поверења у институције. Године 2003. на власт је дошла Радничка партија, која је усвојила политике за смањење неједнакости и дискриминације према онима у неповољном друштвеном положају. Нова власт била је посвећена заштити мањина, радничке класе, као и родној равноправности. Уложено је много средстава у основно и универзитетско образовање, док је невероватних 40 милиона људи подигнуто изнад линије сиромаштва. Све то је утицало на то да се бразилске елите и припадници више средње класе осете угроженим због, како професор Кенкел тврди, губитка устаљених погодности. То је довело до импичмента председнице Дилме Русев 2016. године, као и до покретања чувеног „Лава-Жато“ антикорупцијског покрета, који је изнео низ наводних корупционашких скандала високих функционера, у које је био умешан и бивши председник Инасио Лула да Силва, који је као водећи кандидат на председничким изборима 2018. године осуђен на 12 година затвора. На изборима 2018. године победио је Жаир Болсонаро, крајње десни популиста, са 55% гласова. Његов програм био је заснован на демонизацији Радничке партије, борби против „идентитетских политика“, те страху средње класе од губитка привилегија, уз проверени рецепт борбе против комунистичке пошасти која жели да освоји Бразил. Болсонаро је уживао подршку неолиберала, војске, међународних десничарских политичких покрета, али и евангелистичких цркава, агробизниса и бразилског лобија оружја. Сам Болсонаро је веома контроверзна личност – са 33 године и чином капетана избачен је из војске због планирања бомбашког напада у Рио де Жанеиру зарад повећања војничких плата. У својој каријери, променио је чак девет политичких партија, а у центар бразилске јавности дошао је због глорификовања војне диктатуре, залагања за мучење и изразитим анти-феминистичким ставовима, као и по низу крајње контроверзних изјава.

Жаир Болсонаро (Фото: Марсело Камарго/Агенсиа Бразил)

Данас је, према Кенкелу, Бразил дубоко политички поларизована земља управо захваљујући Болсонаровом председниковању. Његова подршка је пала са 60 на приближно 30 одсто из неколико разлога – за годину дана власти, Болсонаро није постигао значајније резултате, створена је криза у бразилској спољној политици, срезан је индустријски извоз, спроведене су мере штедње у низу области, као и због тзв. културних ратова које Болсонаров режим води против свих који се усуде да мисле слободно, прогресивно и јавно критикују власт. Осим реформе пензионог система (која је започета у време претходног режима), неолиберални сет реформи није дао значајније резултате. Спољна политика Бразила је у потпуности промењена, где њену окосницу данас чине Болсонарове личне везе са Доналдом Трампом и Стивом Беноном. Тако је Болсонаро, баш као и његов амерички колега, преместио амбасаду Бразила у Израелу у Јерусалим, што је изазвало значајан пад бразилске индустрије хране (значајно тржиште за бразилско месо биле су муслиманске земље). У Уједињеним нацијама, Болсонаро отворено наступа против родне равноправности, ЛГБТ заједнице, борбе за климатске промене и сл. Ово последње Болсонаро је потврдио у пракси, јер је кренуо са уништавањем амазонских шума зарад ширења обрадивог земљишта и отварања нових рудника, што је наишло на велику осуду међународне заједнице. Када је реч о заштити живота и људских права амазонских Индијанаца, за Болсонара је ситуација више него јасна – није га ни најмање брига за то.

Жаир Болсонаро и Доналд Трамп (Фото: Крис Клепонис/Гети)

На крају, Кенкел је образложио концепт културних ратова у Бразилу, који се састоји од тога да одређене организације (посебно конзервативне и евангелистичке) спроводе мини-иницијативе како би Болсонарову гласачку базу држале задовољном. Болсонаров режим као највећу опасност види образовање (посебно оно које се тиче људских права). Тако се нова власт креће у правцу милитаризације основног и средњег образовања, увођења учења на даљину, затварања школа за децу са посебним потребама и ради на томе да се образовни програм у основним школама усклади са садржајем Библије, као и да се забрани сексуално образовање. На удару су се посебно нашли државни универзитети, за које Болсонаров режим тврди да су бескорисни и да само шире марксистичку пропаганду међу студентима.

Поред отворене борбе против ЛГБТ популације (чија права су већ редукована), Болсонаро је изјавио да у Бразилу нема места за разне невладине организације. У Бразилу је присутна и општа цензура. Бразилској свемирској агенцији забрањено је да приказује снимке Амазона, забрањени су филмови са ЛГБТ садржајем, а бразилској статистичкој агенцији наређено је да ревидира бројеве о незапослености у земљи. Упркос свему реченом, Кенкел сматра да Бразил не сме одустати сам од себе, нити то сме учинити свет. Бразил је и даље земља са огромним потенцијалом, који ће бити ослобођен и искоришћен у потпуности само кроз квалитетно образовање доступно свим Бразилцима. Са друге стране, Кенкел закључује да је бразилска опозиција и даље подељена и да, уколико не дође до стварања широке антирежимске коалиције, Болсонаро може бити победник и на наредним председничким изборима 2022. године.

Рајко Петровић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Бразил, Жаир Болсонаро, ИЕС, Каи Михаел Кенкел, Рајко Петровић