Да би био нетко и нешто, мораш бити ништа, па тек из тог ништавила треба сунути ка небу, а небо никад ниже, никад мање…
Извор: Феномени.ме
Како бих волио да сам нетко и нешто…
Баш бих волио.
Тешко је то. Поготову у овом земану, са оваквим поглавницима, међу оваквим доглавницима.
Да би био нетко и нешто, мораш бити ништа, па тек из тог ништавила треба сунути ка небу, а небо никад ниже, никад мање…
Не може то свако, а готово свако може.
Готово су сви нетко и нешто, готово па се сви винули из ништавила. Нема то везе са фениксом и пепелом. То више има везе са стидом и срамом…
А није баш лако бити бестидник и бесрамник. А мораш. Ако каниш да будеш нетко, ако хоћеш да будеш нешто…
Како бих волио да сам угледан… Па сви или готово сви да кажу: Ено оног угледника, види га како угледно краче, како угледно сједи, како угледно бесједи…
Али, није лако бити угледан… Прво треба бити нетко и нешто, па тек онда стицати углед. Двострука је то мука. Камен и на души и на леђима…
Кад видим угледнике, а такви су готово сви у овој угледној и огледној државици, није ми јасно како се стиче углед. Јасно ми је како се губи… Или се можда стиче тако што се најприје изгуби…
Јер, ако си морао бити ништа да би постао неко и нешто, онда си морао и изгубити углед не би ли постао угледник без премца… без срама… без стида…
Тако некако то иде у овом угледном стаду, на овој угледној гомили…
Како бих волио, баш бих волио, да сам, на примјер – паметан. Па сви да кажу: Боже, паметан ли је. И да ме паметног слушају и да онако паметарски климају тиквицама не би ли потврдили и притврдили моју огромну памет…
Али, није то лако… Особито у овој постојбини вееееликих паметара. Кад видим паметаре, а има их као овчица у највећем стаду, као кокошака у мегакокошињцу, некако ми се учини да су остали без памети. Јер, паметник се постаје тек кад ти претходна памет извјетри, кад ти ципан-цијело памћење исцури и исхлапи. Навијеш тикву на раменима и пустиш да памет источи као из сваке црвоточине. Јер стара памет у ери нових паметара само смета амбициозном опаметнику. Онда, навијеш шупљу тикву на другу страну и пустиш да ти задужени паметари наспу памети колико ти треба. Јер, не ваља пресипати памет. Сваком нашем паметару, колико год да је паметан, памети је довољно… Паметном доста…
Како бих волио, а што да не бих, да сам ултраобразован. Да имам припучена многа звања, закачене многе докторате. Па кад ме виде, да кажу: Види овога ултраобразованога паметара, види му се и звање и знање на први паметан поглед…
Али, није то лако… Посебно је тешко у овој пећини, пред овим разбојничким катедрама, међу оволико ултраобразованих рогатих глава, између оволико неокресаних и неотријебљених интелектуалаца који кад ходају лебде, а кад лебде лете, а кад лете прелијећу небо као дебеле кокошке криву тарабу…
Да би постао ултраобразовани створ мораш занемарити опште образовање. То што си необразован помаже ти при ултраобразовању, јер се само потпуна празнина потпуно допуња и припуња… Стога, ако си нешто некада кобајаги знао, никада више нећеш знати ни сазнавати… а ако ништа не знаш, ускоро ћеш постати ултраобразована државотворна свезналица…
Како бих ја волио да сам, тешко мени, висок и да сам, муко моја, баш онако лијеп… Да бљештим као лампион својом љепотом, висином својом. Да свијетлим као највећи и најљепши крузер у најтамнијој рођеној ноћи. Да се таласи и усхићење за мном дижу… Па да сви кажу: Види оног високог љепотана, благош његовој висини и његовој љепоти- благош…
Али, авај, најтеже је то међу овим горским боровима, међу овим усправљеним и лијепим балванима, помеђу ових дирека који су све виши и све љепши… Који су нам својом уздиреченом висином и љепотом заклонили и рођено небо и видике рођене.
Да би био лијеп и висок, мораш бити мали и мораш бити ружан. И мораш сакрити оно ниско у својој висини и оно наказно у својој љепоти. Јер и блесавом је јасно да је само ниско велико и високо, а само наказно лијепо и дивотно у овим временима, у јадима овим… У Титограду или Биограду, сасвим свеједно…
Аутор објављује на сајту Феномени.ме
Categories: Преносимо
Оставите коментар