Миша Ђурковић: Очеви постали савремени робови

Савремени тоталитарни феминизам шаље женама поруку да је најважније да се добру удају у материјалном смислу и да након добијања деце максимално експлоатишу тог мушкарца

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Путујући недавно у једну велику европску земљу, видео сам страдање свог пријатеља из младости кога сам тамо срео и нашао у врло незавидној ситуацији. Испричаћу овде његову причу, будући да систем који га уништава увелико покушавају да инсталирају и у нашу земљу, те у друштвени и правни систем.

Пре две године наш гост је био професор Стивен Баскервил, аутор сјајне и застрашујуће књиге „Стављен под старатељство” из 2007. године, у којој је истражио како се у Америци води рат против очева и традиционалне породице. Повод за бављење овом темом био је личне природе, јер је сам током процеса развода прошао пакао и током наредних четрнаест година морао да плаћа алиментацију у висини од 70 одсто своје плате. У међувремену, овај тоталитарни систем прогона мушкараца и очева стигао је и у Европу и шири се као куга, стављајући људе у ропство. С тим се суочио и мој поменути пријатељ.

Ради се о јако добром и вредном човеку који је направио лепу каријеру као врхунски спортиста. Био је одличан рукометни голман и бранио је за прволигашке тимове у низу водећих лига. Када је завршио каријеру, сакупио је фину уштеђевину, купио кућу у поменутом граду и почео мали бизнис с мобилним телефонима од кога и данас може фино да живи. У међувремену, оженио се девојком из Србије коју је довео са собом и с којом има двоје деце у нижим разредима основне школе. Супруга је од почетка одбијала да ради, инсистирајући да не може да нађе посао у својој струци, а и рачунајући да се добро удала и да ће он сам да их све издржава. Уштеђени новац се полако смањивао, он је предлагао да се врате у Србију, а она је почела да се занима за друге ствари.

Након тврдње да је спремна на све да остане с децом у Шпанији, почела је да га терорише на разне начине, наменски тражећи свађу и покушавајући да га испровоцира на физичко насиље. Кад то није успело, покупила је децу, удаљила се на дан из куће и пријавила га за наводно психичко насиље. Жандармерија, а не обична полиција, позвала га је и, кад је отишао у полицију, у складу са законом, без икакве провере, ставили су му лисице и одвели га у затвор, где је провео 24 сата с криминалцима. У међувремену, она је с адвокатом издејствовала трајну забрану приласка на 200 метара и вратила се с децом у кућу. Поднела је и кривичну пријаву против њега и тужбу за развод, чиме је издејствовала не само да до завршетка целог процеса он не може да дође у сопствену кућу већ да, у складу са законом, поред алиментације добија и суму од 500 до 800 евра, коју добије свака жена која, попут ње, пријави мушкарца за насиље, осећа се угрожено и сл.

У међувремену, почео је цео процес, он је ишао на судско вештачење о његовом психичком стању, прошао упитник од 600 питања, испитивали су га о односу с децом (пошто је супруга навела да је он насилан и према деци) итд. До сада су му резултати добри, видело се да с децом има леп однос и да није никакав насилник. Но, цео систем је, као и у свим тоталитарним земљама, постављен по принципу да се не доказује кривица него да он мора да доказује невиност. Полази се од претпоставке кривице?! Узгред, као и по нашем Закону о спречавању насиља у породици, не постоји санкција за лажно пријављивање, па његова супруга на крају неће сносити никакве санкције, него ће, штавише, добити силне бенефиције и отрести се човека од кога је извукла све што је могла.

Док све то траје, он мученик има право да децу виђа дан и по сваког другог викенда, што патњу изазива и код њих и код њега. Већ седам месеци живи у локалу у коме и ради, без икаквих услова за то. Туширање и бријање решава тако што иде на базен. Дакле човек који је озбиљним радом и каријером зарадио лепу кућу, чији је једини власник и данас плаћа хипотеку на њу, све рачуне и не може да је користи иако се, као и код нас, у уставу јасно гарантује неотуђивост приватне имовине. Када покрене то питање, власти му кажу да кућа и даље, наравно, јесте његова, али ето, да једно време неће моћи да је користи. Постоји могућност да ако се цео процес пресуди против њега, то јест ако не докаже у потпуности да није насилан, да се тај режим продужи све док млађе дете не напуни 20 година. Дакле, у тој варијанти своју имовину би могао поново да користи тек за петнаестак година, а да у међувремену и даље плаћа трошкове за њу. Узгред, и у нашем породичном закону постоји суманута одредба о томе да је разведени родитељ (читај отац) у обавези да бившој супрузи и деци после развода обезбеди једнако квалитетан ниво живота какав и сам има.

Док је некада феминизам радио на еманципацији жена, њиховом образовању и укључивању у радни процес, савремени тоталитарни феминизам, који је овладао простором породичног законодавства у западним земљама, шаље женама поруку да је најважније да се добру удају у материјалном смислу и да након добијања деце максимално експлоатишу тог мушкарца.

Очеви у међувремену постају прави робови. Они који изгубе посао и не могу да плаћају алиментацију, одлазе у затвор. У таквим околностима, нажалост, логично је што свако мало неко од њих пукне и десе се трагедије. Оваквим системом то се само подстиче, а не решава.

Аутор је научни саветник у Институту за европске студије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

5 replies

  1. Dragi muški svete, postavite samo jedno pitanje sebi: da li bilo ko može da nadoknadi ulogu oca! Ne može, tačka. Nijedna majka neće bez razloga prijaviti oca svoje dece. Novac nije dovoljan, niti je razlog da bi neko svoju porodicu ostavio bez nosećeg stuba. Ne branite nasilnika rečima da je dobar prijatelj. Vi ne možete znati kakav je suprug i otac. Vi niste sa njim podelili džak soli. Vi ne delite sa njim postelju. Dobar čovek nije mogao odabrati lošu ženu, nego sličnu sebi. Lepo ste rekli, on je birao, a ne ona. Prema tome, zakon mora da zaštiti svaku ženu koja to zatraži.

  2. Бојим се да нисте у праву: нажалост, има случајева када супруге злоупотребљавају законску заштиту да би – изигравајући закон – стекле “повољнији“ положај током развода брака или у неком брачном сукобу.

    Закон би требало да заштити сваку жену која је угрожена и која је жртва насиља. Међути, не би требало да заштити сваку жену која затражи заштиту јер то тражање понекад заиста јесте неосновано. А колико су очеви дискриминисани код додељивања стратељства излишно је и говорити. А на крају крајева, све се то одиграва на штету детета.

  3. Види Србине,и ово су алати у процесима депопулација… јер, послење процене су да је три милијарде на планети одрживо…Веле да су и ону Тарабићеву шљиву посекли…Једино да ове реновиране бабе поново затрудне…Толико о томе.

  4. Закон треба да штити све људе од злоупотреба и страдања. У том смислу потпуно је антицивилизацијски и нељудски промовисати законодавство које штити само одређене категорије. Сваки закон који важи само за жене, само за мигранте, само за мањине или само за већину је лош и неправедан. Жртве треба да буду заштићене. Не може ниједно право жена да буде веће од тог истог права мушкараца. Оваквим законима, а нарочито коментарима да је жена увек та која има права и која је угрожена се сеје зло уништења породице и народа. Насиље над женама је само једно од насиља. У супротном бисмо могли да доносимо законе који важе само за дебеле, зеленооке, ћелаве и сл. Глупо је и непродуктивно. Пре свега злонамерно. Циљ тога свакако није зажтита жена.

  5. Пре петнаестак година, у Њујорку, имао сам прилику да изблиза пратим готово истоветан случај. Он, успешан, вредан привржен породици, је био Србин из БиХ, а она, нерадна, затуцана, лажљива, Кроаћанка из околине Дубровника. Адвокати су згрнули лепе паре док се мученик није једва искобељао. Помахнитале београдске марионете већ су нам, једну по једну, увеле готово све расположиве глобалистичке гадости, уз строгу забрану да примене и понешто разумно, чега на тој страни света свакако има.

Оставите коментар