Шта су велики западни сликари морали превазићи да би доспели у хармонију

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Западни сликари су исто што и сликари Ренесансе, антички сликари, медитерански сликари, велики сликари „странци“ у својој архајској епохи, велики праисторијски примитивци. Зашто онда да их називамо западнима?! Просто зато што живе у доба западне цивилизације и што превазилазе баш западну, као што сваки сликар превазилази своју епоху. Доживљавајући сликара из ма које од епоха, ми га доживљавамо само зато што и ми у томе доживљају превазилазимо своју епоху и у томе превазилажењу срећемо се са сликарем: са примитивним, са архајским (дворским минијатуристом), са медитеранским (грчким, византијским, ренесансним, шпанским), са западним (холандским, париским), са модерним. Па и са живим, кога познајемо. У томе је тајна „вечне вредности“ уметничких дела, вечне њихове могућности да покрену наш дух, да буду актуелна – упркос сваком прогресу и времену које раздваја нашу епоху и нас од давно минулих времена.

Шта су то западњаци требали да превазиђу у својој епохи? – Технику, хуманистичку ученост, академизам, естетику (творевину академизма) и филозофску метафизику (творевину хуманизма, вере у божанску, трансценденталну, моћ људског ума и мишљења!). Барокни и академистички сликари, наиме, не сликају, него показују своје цртачко и колористичко знање, задовољни што помоћу линије и боје умеју описати, на слици јасно представити оно што годи круговима барокне, дворске културе. Барокни сликари остају, дакле, у оквирима технике, заната. То важи како за барокне академисте XVI, XVII и XVIII века, тако и за грађанске академисте који се у Француској јављају у XVIII веку, руковођени филозофима енциклопедистима и филозофом Русоом, проповедником повратка природи, земљи, патријархалном моралу и солидном породичном животу. То важи и за грађанске академисте XIX века, у Француској за „помпијере“, сликаре Другог царства (1852–1870), илустраторе романтичне националне литературе итд., и за немачке назарене, и за енглеске прерафаелисте у XIX веку, и за немачке, аустроугарске и словенске сецесионисте, сликаре националног препорода у Југославији, а то важи и за социјалистички реализам („геросимовштину“) кад слика „Октобарску револуцију“ и „изградњу социјализма“.

Петер Паул Рубенс (1557-1640), Свети Петар, фламански барок

Мењају се само мотиви, а сликарство никада не излази из оквира сликарске технике. Нигде ту нема уметности – него увек слика указује на нешто друго, на „литературу“, причу, анегдоту, призор, митологију.

Велики сликари западне епохе не подлежу техници, нити икад сликају зато што знају сликати, нити икад демонстрирају технику, мада су сјајни техничари. Они не говоре зато да би показали да знају језик.

Велики западни сликари тако превазилазе и хуманистичку ученост, чак и кад су најученији. Они не демонстрирају ученост. Они не заступају сликом никакву естетику. Не доказују ниједну, па ни неку своју естетику. Њихов циљ није да насликају или илуструју било коју истину о којој (с правом, боље и позваније) говори наука, фотографија, документ, историја, филозофија, метафизика. Ако их та истина окупира, она их као сликаре паралише, смета им да се концентришу на слику, збуњује их, те могу сликати тек кад су радозналост за ту истину задовољили и кад је та истина-појам постала већ њихова својина, баш онако као и сликарски занат. Или – кад их та истина не интересује. Не открива он у слици никакве истине науке, историје, филозофије, космоса, па чак ни науке о човеку, па ни науке о сликарству. Уосталом, прави сликар није то чинио никад, ни у којој епохи. Рекли смо, у самом уводу у историју сликарства, шта је сликарство. То је оно и на Западу.

Али посебност ситуације (или судбине) западног сликара је у томе што он мора да се ослободи идеологије која се позива на технику, хуманизам (као ученост), академизам, естетику, науку и метафизику.

Џон Еверет Мије (1829-1896), Северозападни пролаз; Мије је био један од најважнијих припадника прерафаелитске сликарске школе. Слика је излагана са натписом „То би могло бити урађено и Енглеска би то требало да учини“ што је изражен спој сликарског маниризма и политичке ангажованости

То ослобођење је тешко. Понекима бива немогуће! Али само тако западни сликар може да полети и да лебди у истој сликарској сфери у којој лебди примитивни анималист, архајски (и готички) минијатурист, медитерански (хеленистички, византијски, италијански и шпански) сликар. Сликари пре западних су били наивни, те нису ни имали многих западних знања, питања и дилема које би их у сликању (сликарском доживљају света) паралисале. Медитерански сликар је веровао у то да је свет хармонија и да он, човек, сликар, јест хармонија.

Пред западним сликарем и у њему успротивио се Запад и подигао против те наивности: није свет хармонија – и то зна сваки човек који суделује у западној култури. Није ни човек хармонија. Свет је као и човек – супротност, борба супротности: „Свијет је овај тиран тиранину“. Изићи из те борбе као победник и духовно се одржати, може само надмоћан човек. (Понекад је та надмоћ потребна и за пуки опстанак.) Човек Запада је (како он осећа себе и свет) човек не по томе што би био у хармонији са светом, Богом, историјом и са самим собом, него по томе што је слободан, тј. што има моћи да изврши план и истраје у својој одлуци, упркос противљењу света, историје, свог (органског и психолошког) бића, тј. свог страха. За ту надмоћ тражи се знање. Знање је једно од оружја слободе човека. Запад је, у тражењу слободе (надмоћи над супротношћу и нужношћу), потражио спас у знању. „Знање је сила, знање је моћ, учите, децо, и дан и ноћ“. Мучан живот! Свет није хармонија о којој говори грчки и хришћански мит. Чак ни скривена хармонија о којој говоре западни филозофи, оптимисти или жељни вере. Ето, управо то уверење мора сликар Запада (човек Запада) да превазиђе: уверење да је сва моћ и достојанство човека у слободи и моћи знања!

Умберто Бочиони (1882-1916), Град који се успиње, 1910. Бочиони је био један од сликара италијанског футуризма за које је моћ индустријске цивилизацији био снажан извор надахнућа

А управо знање, моћ, надмоћ, па чак и слобода, слобода изнад свега – постају вредности једне нове културе, Западне! (Слобода као човекова моћ да постигне своју жељу, план, пројект, да изврши своју одлуку.) Такве вредности, такав идеал, потребан је човеку који живи у знању да је свет супротност (нераздвојан од супротности, јединство супротности), а да он, човек, ипак хоће да живи пуним животом, као да је свет његов. Издржати у тој борби за опстанак може само витално заинтересован човек, неуморни, онај коме се живи, који је ношен осећањем смисла – а то осећање није у моћи знања! Издржати у борби за духовни опстанак своје личности (не само пуког животарења) може зато само радозналац. Радозналост је талент који може устукнути и нестати само пред страхом од несигурности и неизвесности новог. Али таквим страхом (који тражи прибежиште у сигурности, у богатству, у сигурном друштвеном положају) радозналост бива убијена. Тада човек прави и лажне митове о себи и о свету – само да сачува своју сигурност и сигурност богатства, сигурност друштвеног положаја, сигурност оних који му дају положај. Ту сигурност тражи интелектуалац у метафизици, естетици… и зато не може бити сликар, уметник!

Радозналост је зато једино оружје у борби за духовни опстанак. За западног човека, који зна (да је свет супротност), радозналост је оно што је љубав за медитеранског човека који „зна“ (у ствари, верује) да је свет хармонија.

Већ сама радозналост је превазилажење знања, незадовољство оним знањем које већ имамо. Западни сликари превазилазе знање (технику, ученост) – радозналошћу. За радозналог – учење није мука. Нека је свет и супротност, талентован човек (радознао) верује у себе чак и кад се суочи са светом за који зна да је супротност (да је мука, борба, проза!).

Но да ли је радозналост уметност? – Није. Радознао је био и примитивац. Али је он уз то и веровао да је свет и да су бића у њему оно што у ствари нису. Медитеранац је веровао да је свет хармонија са човеком, да је човек центар космоса, да космос постоји и мисли на човека, да је космос Бог који је све створио ради човека. Хармонија. И сви су они били уз то и радознали, мада је радозналост била скривена под вером. Западном човеку пак остаје још само пука радозналост. Без вере она се, додуше, тешко одржава. Али једино она је још преостала!

Уметност је – хармонија. Момент човекове хармоније са собом и светом. Али ту хармонију човек не ствара и не изазива слободно, кад хоће. Њу спонтано ствара само машта кад је човек у „емоцији“ (тј. у уметничком доживљају). То може да буде трагична или радосна хармонија. У оба случаја хармонијом је чини то што се човек осећа у центру света и историје, као смисао света и историје, што поступа (ствара дело) као да свет и историја постоје само зато, јер им је смисао човек. Ја, Ти. Смрт човека је тада само „случај“, нешто што је човек одлучио (херојски одлучио) – у трагичној хармонији. Дакле, човек влада смрћу. Смрт није нужност света, него човекова одлука. Човек и свет нису непријатељи, човек зависи од себе, од своје личности. То је хармонија!

Свети Петар, фреска из Манастира Сопоћани, средина 13. века

Али – она постоји само у машти! У машти, тј. у тајни која ствара уметност, и трагичну, и елегичну, и радосну.

Уметност је хармонија. Била пре 50.000 година. То је и данас. Па, наравно, и у западној епохи. И дела великих сликара свих времена су „само“ документи тих момената хармоније. И наш доживљај тога дела је – хармонија. (Имагинарна – јер реалне хармоније нема, мада је то Медитеран веровао!)

А како се доспева у ту хармонију? – За то нема правила ни упута. Има правила и упута о сликарском занату. Има и естетика, од почетка барока до данас, које чак „дефинишу“ уметност, али у ствари могу да дефинишу само оно што је услов уметности, тј. могу дефинисати само занат. И то чине барок, академизам, естетика. И сви „правци“ нису ништа друго до разне естетике. Уметност није у „правцу“, у „изму“ (импресионизму, реализму, апстракционизму, надреализму итд.). Уметност је превазилажење искуства и знања (које уметник може да сти-че и поседује). То превазилажење је трансценденција, догађање у човеку.

Покушавајући да одговоре на питање како се доспева у хармонију, људи су заподевали расправе и распре о слободи, али се ту не догађа слобода него трансценденција (превазилажење и знања, и воље, и слободе). Наиме, ако је човек слободан (ако може извршити план), да ли он може планирати и остварити ту планирану хармонију? Не може! Не може планирану хармонију. Кад се хармонија човеку догоди, она му се догоди мимо свих његових планова. Непредвидива је. Уметност, као и хармонија, је трансценденција.

Али сликару се она догађа само кад слика. И то кад слика, а при томе не постоје проблеми заната. Јер кад је занат проблем, свет је супротност, свет се противи сликаревој жељи да га наслика. То противљење мора нестати. Нестаје само код сликара који занатом влада тако сигурно, да му није потребна концентрација на сам занат, као што му није потребна ни концентрација на рад срца. И све тако док је жив. Сигуран занат делује аутоматски, као и срце.

Но деловање заната још није уметност. То је академизам, проста навика, недостатак радозналости, задовољство стеченом навиком, сигурност без радозналости.

Само онај сликар који радозналост задржава и после стечене занатске сигурности, само он усмерује пажњу на свет као сликарску вредност, као боју или као линију која је „материјална“.

И та линија и та боја постају материјални тек кад он свет види као линију (у сликарској уметности цртања) или као боју (у сликарској уметности боје). Тада свет и „постоји“ једино ради те линије или ради те боје. Линија и боја постају материјални, као што је материјално оно што опипавамо, носимо, миришемо, као што је материјална вода коју наша кожа осети кад се купамо.

Такав привид добија свет само у моменту хармоније. Тада сликар не „измишља“, него је сигуран да слика истину, чак као да слику слика свет, модел, као да се свет – сам слика.

Сигурно знање – па ипак радозналост! а онда непредвидиви догађај хармоније – и тако настаје слика, у којој је свет материјалан по боји или по линији, и ни по чему другом. А то се догађа само у хармонији, само код сликара (који већ зна занат). Слика је израз те хармоније. Тако је она израз човековог духа. Тако она није опис света, јер свет није хармонија, те свет (такав, без хармоније) зна описати и техничар. Он, техничар, остварује план, али тај план није хармонија. Зато је ту довољно само знање. А хармонија је осећање, тајна човекове маште!

Сваки од великих сликара је доспевао у хармонију. А западни ипак претходним превазилажењем знања и питања о слободи, свега оног што чини културну вредност Запада. Тако је сликарство вечно исто: хармонија. А она се, чак ни великом сликару, не догађа сваки дан.

Дакле, сликарство – то је сликар у току сликања. А може ли се сликар дефинисати?

Не може. Сваки од њих је роман за себе. Чак свака успела слика је роман за себе, роман чији ток изненађује и самог сликара, па он то изненађење радосно или трагично истиче и слика у својој слици.

Шта је уметност? Шта је сликар? То питање остаје. Одговор на то питање не би ни помогао. Помаже само доживљај среће коју човек осећа кад заиста доживљује слику.

Одговор на поменуто питање, мада би задовољио нашу радозналост, не би ни смео ни могао да нас лиши новог доживљаја, новог изненађења, радосног изненађења при сусрету са траженим непознатим, при препознавању непознатог. Нама ни не требају одговори (који би нас лишили потребе за даљим сусретима). Нама требају ти доживљаји, ти сусрети са траженим непознатим. Јер лепота човековог живота је у сусретима са тим очекиваним и траженим, које својом непознатошћу увек подржава нашу радозналост. То непознато – то смо ми сами, оно што ће доћи у нама! „Тајна чојку човјек је највећа“!

* * *

У немогућности да се искаже потпуна истина о сликарима, само ћемо вас подсећати на њих. Рећи ћемо: Рембрант – то је онај који је сликао то и то, говорио то и то. А шта је у томе насликаном, то једино ви сами можете доживети, ако сте – упркос свим знањима које морате имати – остали ипак радознали!

Извор: Уметност у пет епоха (Београд: Приватно издање, 2019), стр. 222–226.

Приредио: Дарко Стефановић

Categories: Аз и буки

Tags: Дарко Стефановић, Жарко Видовић, Запад, карусел, уметност