Није тражила да се злочин истражи, да се злочинац нађе и казни. / Она је знала да злочинцу говори. Бог у њему нем стоји

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Непозвана сељанка из села Раковице од 36 година Митра,
жена Млађена Милића изјављује:
,,На 10. август ове 1941. године мог оца Видака, мајку ми Јешу,
брата Митра са женом Митром и њихову децу
Михајла, Јеленка, Жарка, Комнена, Анику, Борику, Милоша, Славојку и
брата ми Војина неожењеног одвеле су усташе у шталу комшије и шталу запалиле.
Моји су Рогани у њој изгорели.
Још две су ми сестре удате остале. Дошла сам да наследство преузмем.
На њивама остало нам је жита, на ливадама сена,
две краве музаре, три вола, једна јуница и једно теле,
два коња, двадесет и једна овца са шеснаест јагњади, крмача са петоро прасади,
осам кокошки, једна гуска и пуна кућа намештаја.
Ствари су многе однете, тражим да се поврате.“
Прислонила је палац на папир. Нису јој дрхтале руке.
Изашла је без трага туге рођена Роган Митра удата Милић.
Није тражила да се злочин истражи, да се злочинац нађе и казни.
Она је знала да злочинцу говори. Бог у њему нем стоји.
И да се нађе пред Богом са жртвом у очи злочинац ће да понови свој злочин.
Она се уплашила није, она је знала да са свог не може да иде.
И она ће у штали да гори, она се више ничега не боји.
Завет у њој стоји, кости ће положити поред својих.
Али неће још да мре. Има још посла међу живим.
Мора пепео разасути по њиви, клетвом да је увеже да из ње никну мртви.
Пре него што умре мора да види отац јој Видак сено у ливади купи
и краве музу руке њене мајке. Снаја Митра нахрани јуницу и њено теле,
а у шталу двадесет и једну овцу са шеснаест јагњади утерују
Михајло, Јеленко, Жарко, Комнен, Аника, Борика, Милош и Славојка и
брат јој Војин неожењен на коњу једном јаше а на другом Митар са женом Митром.

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Ковачевић, поезија, усташе