Други учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је др Миломир Степић, геополитичар и научни саветник. Серијал припрема Владимир Димитријевић
Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац
Уместо увода
С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.
Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.
Миломир Степић: Геополитика и историјско памћење/Јасеновац и српска стратешка култура
Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?
Миломир Степић (Извор: Институт за политичке студије)
Јасеновац би требало да буде не само део српске културе сећања, већ и српске стратешке културе. Јер, Јасеновац јесте симбол српског историјског страдања, али и српског постојања у огромном простору западно од Дунава и Дрине. Ако је толико много Срба убијено у јасеновачком систему логора, то логично упућује на питање а колико је тек Срба живело унутар монструозне творевине НДХ? И колико их је убијено, покатоличено и протерано током геноцида у поврату 1991-1995. године из Републике Српске Крајине и ван ње? Морамо бити свесни да је опсесивни хрватски циљ борба за простор, тј. отимање српских земаља. Њима они желе да надокнаде сопствени хендикеп – геополитичку рањивост љуштурастог облика сопственог етничког простора. Зато настоје да Јасеновац релативизују и уклоне из српског историјског памћења. Зато никада партизани под хрватским вођством никада нису ни покушали да га нападну и ослободе логораше. Зато се о њему недовољно говорило у послератном периоду. Зато се упорно смањује број његових жртава. Зато се Србима приписује измишљена савремена геноцидност како би се у други план потиснуо истински хрватски геноцид. Његово право име јесте србоцид (В. Умељић) због монструозности са којом је спроведен, а коју није могао да смисли појединачни хрватски ум, већ ум који баштини инквизицију. Само уграђивањем Јасеновца у српски национални (и геополитички) идентитет постојаће стална опомена шта од хрватских суседа, махом покатоличених, па кроатизованих и екстремним конвертитским антисрпством задојених некадашњих православних Срба, можемо и у будућности да очекујемо. И какву заједничку државу није требало, а ни у будућности не треба правити.
Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?
Научни ревизионизам није негативан. Штавише, потребан је, ако се појаве нови аргументи и чврсте научне чињенице. Али, на светском нивоу он је постао помодарство и у служби је тренутних политичких интереса и политикантских надгорњавања. Тако је и у случају јасеновачких жртава, које сметају Хрватској. А Хрватска је „мезимица“ САД и ЕУ и њихово важно оруђе у заустављању ширења «малигног утицаја» Русије. Стога јој је све дозвољено, нарочито против „малих Руса“. Жалосно је што су се у праву кампању смањивања броја убијених у систему јасеновачких логора укључили и неки српски научници, па и црквени великодостојници. Не могу се размере страдања свести само на оних нешто више од 83.000 који су именом и презименом пописани. Па то је нонсенс. Шта са онима за које се не зна, са читавим породицама које су страдале и за које нема ко да посведочи, са спаљеним, скуваним за сапун и скончалим у кречани, са убијеним и баченим у Саву… Од процена непосредно после рата до савремених истраживања Гидеона Грајфа – цифра је чак девет до десет пута већа. Штавише, усташке жртве не би требало сводити само на она најмасовнија стратишта – Јасеновац са Доњом Градином, Јадовно, Паг, Гаравице код Бихаћа, Стари Брод и Милошевиће на Дрини… Има их на стотине широм бивше НДХ, где је, на сваком појединачном месту, убијено по неколико десетина, стотина или хиљада Срба. Аутор Страхиња Курдулија објавио је 1993. године Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945. који даје прави, картографски представљен, просторни приказ систематског уништавања Срба широм НДХ. Та слика требало би стално да буде пред очима сваког Србина. И ревизионисте.
Владимир Димитријевић
Прочитајте још
Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања
Categories: Лаки одговори на тешка питања
Оставите коментар