Никола Маловић: Ура од преображаја

Да ли је ово ура од устанка? Прије бих рекао да је ура од преображаја. Без преображаја чак је и глобални устанак немогућ

Херцегновска Сат кула, једина црно-бијела разгледница у јавној продаји, с ћириличним потписом аутора приде (Фото: Н. М.)

Сат кула, хералдички је симбол Херцег Новог, најмлађег средњовјековног града у Боки, подигнутог 1382. због трговине сољу.

Херцегновска Сат кула је, очекивано, најпродаванији мотив на разгледницама и на сувенирским магнетима. Изграђена је по средини западног бедема, на улазу у Стари град, у 2. половини 19. вијека, и до ње данас води главна градска скалинада – названа по оснивачу – Степениште краља Твртка Првог.

Морам да признам да сам се најежио када сам још као ученик средње школе, у вријеме када је тадашња идеологија на издисају с правом тврдила да „смо море крви пролили за слободу наших народа и народности“ – видио до данас јавности махом непознату фотографију. За потребе овог текста нисам успио да је нађем, али је важно подвући да сам је видио прије појаве Фотошопа.

На фотографији се види главно степениште под херцегновском Сат кулом пуно као око и народ који окупаторске вође из два шпалира поздравља фашистичким поздравом. Нисам могао да вјерујем да је четрдесет и неке када ботови нису довожени аутобусима, народа било управо толико много?! Да их је толико много постало лојално злочиначком режиму!?

Читалац може вјеровати или не вјеровати, али када човјек стекне диплому Филолошког факултета у Београду, добије моћ препознавања очију добра и зла.

Одјевен у бијели мантил прошверцовао сам се 90-их година као студент на час обдукције. Гледао сам како човјека растављају на анатомске дјелове, уз питања професора и тумачења студената београдског Медицинског факултета. Почесто су ми се очи сусретале са асистентом обдуцента, неким Циганином, који је размотавао цријева покојника као месар. Упорно сам гледао тог човјека пуног рутине, и упорно је он гледао мене, са све ножем, а не студенте, јер сам само ја био интрудер, студент књижевности, на часу обдукције, а остали – студенти медицине. Гледао сам обдуцентовог асистента и штиклирао сентенцу Ива Андрића на мјесту гдје се описује карактер Мерџана који је за паре набио Радислава на колац.

Такве очи, без обзира на етнос и расу, помислио сам маскиран у бијели мантил, такве очи би и мене убиле да не трепну.

Такве очи имао је црногорски полицијот који ме зауставио минулог жарког љета јер ми нису била упаљена свјетла. Знаком Стоп! одвојио ме са стране, затражио све што подразумијева први чин друмског разбојништва, да дођем с исправама до полицијског возила гдје ће да ме ребну по закону. Рекао сам монтенегринском ускоку, борби склон: Што вам све ово треба? Љето је. Сунце је. Чему свијетла на ауту усред подна? Види – казао ми је црногорски полицијот на ти – не би ја ово теби радио, али морам јер ми је наредио овај што сједи у ауту. Намигнуо ми је. – Данас имамо акцију, а ја само радим свој посао. – Рекао сам му: Па ти би мене у некој другој акцији убио на први миг овога из аута. Престани то да радиш. Престани да пљачкаш обални свијет.

Онда ме погледао очима Андрићевог Мерџана.

Платио сам казну јер сам се огријешио о Закон о саобраћају који налаже да се и усред љета арче фарови.

И научио лекцију да су пси режима посвуда, те да сваки западом заслијепљен феудалствујушчи системчић данас ради контра свога народа, па тако и српски и црногорски.

Вратимо ли се с овог мјеста на почетак сторије, бићемо подно Сат куле у Херцег Новом, у дну главног степеништа одакле се одлично види да на хералдичком симболу града недостаје камени грб Краљевине Југославије.

У граду који од 90-их година прошлог вијека у туристичком смислу живи на рачун тога што представља природан излаз Србије на море, нема ни камене плоче коју су склонили па уништили Италијани, а на којој је писало:

„СВОМЕ КРАЉУ ЈУНАКУ / ПЕТРУ ВЕЛИКОМЕ / ОСЛОБОДИОЦУ / ЊЕГОВОЈ / НЕПОБЈЕДИВОЈ ВОЈСЦИ / НАШОЈ ОСЛОБОДИТЕЉКИ / КОЈА 7 НОВЕМБРА 1918 / СПОЈИВШИ НАС СА МАЈКОМ СРБИЈОМ / ПРЕТВОРИ НАШ САН У ЈАВУ

„НА ВЈЕЧИТУ УСПОМЕНУ / ПОСТАВЉА ОВУ ПЛОЧУ / ЗА ВЛАДАВИНЕ / ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I / КАРАЂОРЂЕВИЋА / НАРОД ОПШТИНЕ ХЕРЦЕГНОВСКЕ / 1928“

За поновно постављање ове плоче дуже од деценије упорно се залаже организација Српски Соко из Херцег Новог. Од „српских власти“ до данас нису добили званичан одговор зашто плоча не може, неће или не смије да буде враћена.

Чудан смо ми и током 100 година славан народ само због оних 5-10 година у којима невиђено пострадамо, никнемо као Феникс, побиједимо тиране, а онда нам политичари све усеру.

Било је генерала у усташкој војсци који су од Срба постали Хрвати, било је Срба који су по НДХ ловили Србе да би их спровели у Јасеновац, јер су постали Хрвати, за разлику од ловине која је све вријеме била само српска.

Био нам је Недић. Ево су нам и ови данас. Да није био Недић био би неко други, да нису ови данас на њихово мјесто стали би други, кажу.

Ја не бих. Други нека издају своје за паре и положај, ја не бих.

Свак ко за рачун приватних извршитеља избацује невољнике из стана има поглед Андрићевог Мерџана. То је убица. Јер је и економски убица – убица. Поглед Андрићевог Мерџана има и онај ко у Скупштини Србије гласа контра стеченог људског права на ријеке и питке воде. Такав би могао и пчеле да забрани.

Да ли је ово ура од устанка?

Прије бих рекао да је ура од преображаја.

Без преображаја чак је и глобални устанак немогућ.

Опрема: Стање ствари

(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)



Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s