У суду где радим у Бања Луци само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише ћирилицом
Илустрација: Новица Коцић
Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем се рећи, више не вреди говорити, јер су поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Једна од њих свакако је наш однос према ћирилици. Читам текст Драгољуба Збиљића објављен недавно у „Политици”. У тексту се исправно указује на нашу једностраност у окривљивању само политичара за полатиничење српског писма, па се износи и пример да је својевремено Вук Караџић одобрио нефункционално двоазбучје, потписавши 1850. године Књижевни договор у Бечу у којем су изостављени и име српског језика и српског народа, а текст договора је исписан само латиничним писмом.
Последице таквог нашег односа према ћирилици које трају вековима су поразне, па осећам потребу да у кратком облику изнесем два моја непосредна запажања о томе. Прво од њих је са једног мог путовања кроз Србију, а друго доживљавам свакодневно, радећи посао судије у Окружном суду у Бањалуци који је по стварној и месној надлежности највећи жалбени суд у Републици Српској. Оба запажања износим јер свако од њих готово савршено потврђује наш нихилистички однос према ћирилици.
Милан Благојевић (Фото: Политика)
Пре две године путовао сам кроз Србију, возећи се аутобусом из Београда у Грчку. Био сам разочаран не само натписима у Београду, већ и кроз целу Србију све до границе. Готово сви до једног исписани су латиничним писмом. Шта Србин који воли свој народ, а поштује друге, да осећа после тога него истинско разочарење.
У Окружном суду у Бањалуци радим као судија дуже од седам година. За то време одржане су бројне седнице свих судија тог суда за које увек унапред добијемо позив са дневним редом. И сваки пут ти позиви су били исписани латиничним писмом, а никада ћирилицом. Не буде ми тешко па пре две године, на једној од тих седница пред свим судијама (било нас је више од 30), рекох председници Суда (која је Српкиња) да немам ништа против латинице, али да би био ред да се позиви за седнице пишу и ћирилицом. Указао сам јој истом приликом и на чињеницу да се и остала кореспонденција из кабинета председнице суда одвија искључиво латиничним писмом те да то није у реду, јер чему нам онда служи одредба Устава Републике Српске (Амандман LXXI) да је и ћирилица службено писмо у Републици Српској. Наишао сам на зид ћутања, и то не само председнице суда него и свих осталих судија –како оних који се не изјашњавају као Срби, тако и оних који су се изјаснили на тај начин те и због тога били именовани за судије, јер се овде приликом именовања одлучује у складу са тзв. националним кључем.
После тог мука једноставно је настављено са дотадашњом праксом, као да ништа није речено, па тако у суду где радим само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише ћирилицом.
Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој који је поражавајући. Кад се ми тако односимо према нашем писму (и тај наш однос преносимо на нашу децу, а она онда на своју децу), не треба да чуди чињеница, коју такође свакодневно примећујем овде у Бањалуци и широм Републике Српске, да су сви натписи приватних предузећа, радњи, кафеа и ко зна чега све не, исписани искључиво латиничним писмом. И зато овај текст почех, али га и завршавам речима да су ове и овој сличне ствари, које су од суштинске важности за очување нашег националног бића и државе, поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Бојим се да сам у праву, мада бих био неизмерно срећан да нисам.
Аутор је судија Окружног суда у Бањалуци
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Г-дин Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци, чудом се чуди што “само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише(мо) ћирилицом”. Остали користе латиницу.
Један од криваца за то стање је славни “реформатор” српског језика, и сад виђу врага – који је управо рођен на данашњи дан, 06.11.1787.године, Вук Стефановић Караџић! Када се из данашње перспективе анализира, дакле стави “под лупу” живот и рад, резултати и последице његовог рада, онда места чуђењу нема. Биографски подаци о Вуку, који су данас званични подаци и важе у систему образовања генерација ученика, од основне школе до факултетског стицања знања, неоспорно је да је реформу српског језика урадио полуписмена особа, која се нашла у Бечу са 26 година старости, али без елементарног знања, знања о језику поготово; и оно најгоре – без патриотског осећања.
Биографија му је пуна “рупа” и логичке (не)повезаности, смисла из кога је настала ваљана творевина звана реформа српског језика. Али то не мења суштину постигнутих циљева, и настале последице, које се „вуку“ од тамо неке 1815. године, до дана данашњег. Све практичне потезе водио је Јернеј Копитар, језуита и до краја одани чиновник Монархије, један од најученијих особа тога доба. Он је био алфа и омега пројекта, а лакоми и наивни Вук само пиунчић у тој глобалистичкој игри.
Које су то „велике заслуге оца српске писмености“? Покупио је многе вредне књиге и србуље из многих манастира и продао их (уз помоћ још два Вука, помагача у скупљању: Вука Врчевића и Вука Поповића!!!) странцима, јер за њега нису значиле ништа! Срби пре Вука нису знали ни говорити, а писмености до његове појаве није ни било. Нпр. „образовани“ Вук није знао да постоји јужни дијалекат српског језика, те њему можемо „захвалити“ што су данас Македонци посебан народ. Покрао је многе радове и идеје других, посебно је „оперушио“ Саву Мркаља. Пиши као што говориш је мисао Аделунга; штампао је Горски вијенац без знања Његоша… Преверио се, прешао у католике и децу крштавао у Католичкој цркви, и којешта друго.
Не знам колико је познато, али када су Немци и Енглези видели његова језичка достигнућа, покушали су да га ангажују, да и њима поправи језик и да крену из почетка! Крају шала, али стоји да је био исувише искомлесиран, сујетан, славољубив, похлепан , интелектуално ограничен и врло, врло необразован. Много је ходио по европским џадама, много био одсутан од своје лепше половине, али без обзира на то, деца су се рађаја и рађала, све захваљујући верном сараднику и куму Копитару!
Да скратим причу: фрустриран, али умишљене величине и лажног осећаја важности, каквог је себе очигледно замишљао, Вук се нашао у мрежи ватиканско-бечког пројекта искључиво намењеног за православне Србе, на ондашњем простору Хрватске и БиХ. Те Србе је требало превести у унијате, католике, и то преко језика, што су успели са несагледивим последицама.
Али не треба грешити душу, није он искључиви кривац, такав је био сплет околности. Поред „реформе“ језика, „превео“ је Нови завет који је, мислим, и данас важећи у СПЦ! Био је штован и проглашен почасним чланом многих академија, награђиван и одликован којекаквим орден(њ)има, користио руску и српску пензију; он и Ђура Даничић ће потписати Бечки договор о језику, град Загреб ће га (1861.г.) именовати почасним грађанином а повељу ће написати ћирилицом!!!
Вук је носилац назива многих школа, улица, тргова, установа. А надарену дјечицу зовемо Вуковцима и већ им, у старту живота, усађујемо негативну енергију и пошаст „оца српске писмености“!
На крају, топло препоручујем књигу „Тајне Вукове реформе“, од Милослава Самарџића, коју, усуђујем се да вам „прошверцујем“, ОВДЕ: https://www.scribd.com/document/15725/Tajne-Vukove-reforme
Бистар, вредан и храбар, Вук је још пре 200 година говорио о Србима три закона (три вере) и у табели ALPHABETI SERBORUM навео два српска писма : латиницу код Срба под влашћу Венеције и Аустрије и ћирилицу код Срба под Турцима.
Ова Вукова ширина и далековидост још увек некима смета.
@Деда Ђоле
https://facebookreporter.org/2012/07/14/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D0%B7%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%B8%D1%9B-%D1%84%D0%B0%D0%BB%D1%81%D0%B8%D1%84%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%BE-%D0%BE%D0%BF/
Обзиром да нам је @Онуфрије Вука Караџића представио као необразованог, похлепног, лакомог и полуписменог лопова а @sengepenge као фалсификатора, ево и мишљења Војислава Ђурића (1912 – 2006) академика, историчара уметности, универзитетског професора :
“Пре устанка на почетку деветнаестог века и пре Вука, у очима Европе и у сопственим очима, били смо несрећни бунтовници, туђи војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турски поданици, који су се тужно поносили некадашњим својим царевима и краљевима, њиховом слободом и њиховим задужбинама – манастирима. Устанци су нас представили Европи и нама самима као ратнике кадре да извојују националну слободу. Вук нас је представио Европи и нама самима као народ од духа и дара. Устанци и Вук дали су нам име, свест, самопоуздање, достојанство, и отворили нам будућност. Вођени за сву слободу, колико за националну толико и социјалну, устанци су непрекидно надахњивали против сваког поробљавања – под Обреновићима и Карађорђевићима као и под ћесарима и султанима, до наших дана. Утврдивши нашу особеност у језику, умотворинама, материјалном и духовном животу, Вук нас је из таме турске провинције увео у круг европских народа – оспособљене за преображавање не само из других него и из себе.”
@Деда Ђоле
Како сте само дошли до закључка да тврдим да је Вук био фалсификатор?! То нити тврдим ја, нити се тврди у тексту на који сам упутио…Тамо се каже да је у репринт издању Вуковог Првог Српског буквара уметнуто неколико страница којих нема у оригиналу …Али, изгледа лакше је одмах “за гушу” него читати…