Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Када човек зна шта хоће, када има циљ, ако је вредан и истрајан, савладаће све препреке и проблеме и оствариће свој циљ. Још увек има мало слободе, или простора, на овом свету да се оствари оно што слободан и добар човек хоће или што је поставио као циљ. Што је више слободних и добрих људи који знају шта хоће и раде на остваривању својих циљева, и тај простор слободе је већи, или довољно добро брањен, а мање је дефетизма.
Људи који знају шта хоће, уређују животни простор према својим потребама и укусима и бране свој начин живота и своје вредности, не дозвољавају да оно што неће и не желе уђе у њихов простор. Српски народ није знао шта хоће, па је у његов простор ушао свако ко је хтео. Комунизам је победио фашизам, либерализам је победио комунизам. У економском смислу, Србија и остале балканске државе су колоније и служе за извлачење сировина и обезбеђивање јефтине радне снаге. Балканци никада нису могли да се сложе, нису никада знали шта тачно хоће, па Балкан припада најмање Балканцима.
Фото: Анђелко Васиљевић
Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу зато што нисмо знали шта хоћемо. Сада странци уређују наш простор. У 19. веку, српски народ је желео да негује своју светосавску традицију, али је желео и модернизацију. Православље је до средине 20. века поштовано због традиције. Сада се делом вратило то поштовање. Али, то се ради због традиције, а не због вере – у Христа. Православна Црква и свештенство представљени су као нешто што кочи напредак и што не може да понуди одговоре на изазове модерног доба. Такви одговори, тражили су се у идеологијама и култури западне Европе, касније у далекоисточним философијама. Запад се имитирао у свему. Скоро нико није покушао да на темељу православне традиције (вере) ствара ново и модерно.
Мало је православних традиционалиста који излаз не траже у „бегу у прошлост“ (такви су против промена и модернизације у било ком смислу). Највише је формално религиозних, оних који се придржавају православне традиције али либерално – само када, колико и како њима одговара. Постоје верници који не воле Цркву, и сматрају да је то превазиђено. Дакле, најмање је искрених верника који добро познају традицију и веру. А сви одговори, које траже савремени људи, налазе се у православљу, али се до њих долази једино кроз подвиг вере. Људи који учине подвиг вере живе у слободи, којом их је Христос ослободио, не дају се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1), тј. познавши Бога, не враћају се опет на слабе и рђаве стихије, којима су некада служили (Гал. 4, 9). Такви људи модернизацију спроводе у оквиру традиције и православног координатног система – остављају свој печат (печат своје генерације) и богате традицију свог народа и Цркве.
Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева
Проблем је што је таквих људи мало. Текстови који се тичу православља (теологије) нису популарни, мало више се читају само таблоиди када износе неке афере, и полемике (свађе) између епископа и свештеника. Оно што је негативно, привлачи више пажњу, него оно што је позитивно и поучно (то важи и за црквену јавност). Колико људи разуме зашто је Владимир Вујић писао да треба упознати свети лик Светог Саве (а не „онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“)? Колико људи разуме зашто је Жарко Видовић истицао да је Завет монашки, а не ратнички, или, разлику између државе и духовне заједнице и која је разлика између права државе и права личности? Колико зна за разлику, коју је правио Св. Григорије Палама, између створених и нестворених енергија? Колико верника је чита Свето Писмо? Већина људи зна шта неће, али не зна шта хоће. Па онда узимају од разних учења и идеологија по мало, према својим потребама, мерама и укусима (неки православци славе и ноћ вештица), а традицију свог народа и цркве посматрају кроз те идеологије или на основу туђих учења. Међутим, православну традицију и Христово учење, не могу упознати преко читања и учења, него кроз подвиг вере и живот у смиреноумљу и молитви. Важно је читати и учити, данас нико не жели да чита дуге и озбиљне текстове и књиге, па тражи инстант знање кроз кратке текстове и слике – без читања стиче се површно знање. Али, мора да се зна да „слово убија, а Дух оживљава“, јер је „посланица Христова“, написана „не мастилом него Духом живог Бога“ (2. Кор. 3; 2-6). То је много теже од читања и учења, које је неопходно.
Пошто је таквих људи (искрених верника) мало, у простору православног света, сада има свега другог више од самог православља. На пример, у православним државама не постоје православни медији, овакви текстови скоро никог не занимају, православни сајтови имају малу посету, у школама деца пре бирају грађанско васпитање, него веронауку, итд. Људи не знају како да ускладе изворно учење вере и традицију са савременим животом, не могу да нађу добре духовнике у цркви који могу да им помогну да се оријентишу у свету. Неки прихватају модернизацију на штету традиције, а неки беже у негативни традиционализам.
Владимир Вујић
Али истина је да је мало оних који заиста хоће православље или хришћанство и искрено верују у Христа, па се зато налазе разна оправдања и пребацује кривица на „систем“. Када скоро сви избегавају да преузму одговорност, систем мора да буде лош – традиција ће нестати, држава ће се распасти, у Цркви ће бити раскол или ће се и Црква либерализовати, итд. Када неко не поштује ни Светог Саву због лошег свештеника Саве, са којим је имао лични контакт, он онда никад и није хтео да буде Светосавац, а тај свештеник Сава њему служи само као изговор, да може да живи као либерал, паганин или да слави ноћ вештица.
Дакле, када православци заиста буду хтели православље, када то буде њихов избор, онда ће и створити православну државу и савез православних држава. Како? То ће знати онда када то буду заиста желели. Ако си православац, логично је да ћеш неговати православну традицију, да ћеш уредити државу у складу са својим вредностима, да ће постојати медији који достојно представљају православље, да ћеш стварати савез са православцима, а не са непријатељима православља, да ће православни богословски факултети ширити Радосну вест, а не дарвинизам, итд. Зашто се ради оно што није логично, тј. зашто у држави, у којој се 80% грађана на попису изјасни да су православне вероисповести, православље постоји само у траговима, питање је за духовнике, а не за психологе, или за life coach-е.
Једино од православаца зависи да ли ће православни народи и цркве постојати на крају 21. века, у каквом ће систему државног уређења живети и да ли ће настати православни савез држава (или ће у НАТО пакт ући и Русија и Србија, тј. државе које ће настати разбијањем Русије и Србије). Наравно, све од Бога зависи, али, ако православци не живе у складу са православним моралом, ако не желе да негују православне вредности, ако не желе да живе у саборности са другим члановима Цркве, и своје помесне и Саборне и Апостолске – онда ни Бог не може да помогне. Да ли су ово последња времена за православну цивилизацију?
Categories: Да се ја питам
Оставите коментар