Борис Јовановић: Безумници и безобразници

Антологија ума и части… Зна то и Онај у Биограду и Онај у Титограду

Извор: Феномени.ме

Конт’о, конт’о, па сконт’о…

Напрегао све умне силе, па ми синуло. Ркнула ме муња чистога провиђења, па сад другачије ходим земљом:

Није крив онај што је кривац, него ови што  га држе на висинама.

Ко ли су ти и такви у земљи љуђи и јунаках и широм сербских земаљах… Јесу ли то, одиста, ови из наслова…

Порезан оштрицом пренагле спознаје, другачије клецам међу људима. Међу народним херојима и покретним споменицима:

То су ти заправо они: безумници и безобразници…

Да није тих величинах, не би нам ни било ове величине од које смо све мањи…

Не би нам било, да њих није, ни ових висинах пред којом смо све нижи…

Није нам крив Он, иако зна да је крив, али своју кривњу не признаје пред свијетом. Не полаже рачуна безумницима и безобразницима иако добро знаде да га не би било да му њих није…

Немају они кантар да такви какви јесу – без ума и без образа – измјере Његову кривњу. Зна Он то добро, иако још боље зна да је само на њиховом кантару, кантару безумља и безобразности, највећи, најважнији, најтежи – права монументална хисторијска личност. Антологија ума и части… Зна то и Онај у Биограду и Онај у Титограду… Браћа су по кантару…

Његова кривица је наша правица. Тако размишљају у поданичком напону безумници који мисле…

Тако закључује у доглавничком заносу сваки безобразник који суди о образу…

Зато је најбезумнији најумнији, а најбезобразнији најчаснији…

Што више безумља, милије безумницима… Што више бешчашћа, драже безобразницима…

А никад га није било више иако га је увијек било превише. И безумља и безобраности…

Кад нешто кратковид погледам: све безумник до безумника…

Кад нешто смушен толкујем: све безобразник преко безобразника…

Па те ухвати нека милина. Посебна неисказива милина од безумности и безобразности…

Нешто као шећерна болест… Милина жабе у води која се лагано грије…

Па кад безумнима даш право гласовања, они гласују по свом умљу…

Па кад безобразнима даш сва права, они баш сва права просљеђују главним безобразницима…

Ништа теже и ништа лакше од тога…

Откуд безумник на умном мјесту? Посадили га безумници. Па се разрастао и забокорио у саксијици-безумници. А испод његове дебеле крошње у дебелој хладовини уживају безумна браћа…

Откуд безобразник на часном мјесту? Воздигли га безобразници. Па са те катедре части онако бешчасно одређује шта је част, а шта није. Ко је издајник, а ко патриота. Ко је милет, а ко људина. И све тако… Онако бешчасно, безобразно и, наравски, непогрешиво…

Па се све то упише у земаљске књиге, па се прави нова историја. Па се тај бућкуриш потури партијским лавићима, па они прождрљиво препуне и свој ум и свој образ… па постану безумници, па израсту као безобразници… па систем функционише… милина ти погледати… ето, од те милине отпадају зуби…

А кога ли је, забога, више – првих или других…

Мислим да је других. Тако сам некако сконт’о…

Ако је ум, по дефиницији, вид интелекта и свјесности изражен комбинацијом мисли, схватања, памћења, осјећаја, воље и маште… ондак је баш баш баш баш пуно безумника…

Ево их у хордама, ево их у стадима… Ево их испред гласачких кутија. Ево их на одборничким јаслама…

Па кад их има толико у овом мудром племену, колико ли је тек безобразника, па да их буде више…

Иха… Ојха… Бре…

Оста ли иједан да није безумник или безобразник…

Можда је ост’о.

Али, контам… отиш’о далеко. Баш далеко… Баш…

Заврши ми то

Не тражим ништа што ми не припада. Знаш ти добро што тражим. Хоћу и ја да будем чо’јек. Ваљда сам заслужио да ме поштују… Заврши ми то…

Извор: Феномени.ме

Доста сам трпио. Да макар нешто оглођем. Остало је само до костију. Још мало ни кошчина неће бити. Знаш то боље него ја… Заврши ми то…

Заврши ми то, знам да можеш. Знам да знаш знање. Да и ја мало уживам. Доста сам ринтао за сићу… Заврши ми то…

Ко је луд да буде поштен.  Није ово од јуче. Неће ово до сјутра. Ко зна докад ће ово овако. Ко зна ако ти не знаш… Заврши ми то…

Заврши ми то да ми се не смију што сам поштен. Не могу више глумљети поштење. И гори од мене су постали бољи. Ваљда ћеш се сјетити… Заврши ми то…

Заврши ми то, немој да ти досађујем. Ваљда није до тога дошло. Ваљда сам заслужио толико. Знаш добро колико сам урадио за нашу ствар. Још боље знаш да сам увијек био на нашој страни… Заврши ми то…

Џаба ми крканлук ако нема засладе. Џаба најбољи ручак без десерта. Шта ће ми аперитив без диџестива. Немој да си дијете… Заврши ми то…

К’о да је то теби проблем. Не бих ти ни помињао да ти је тешко. Само један позив коме треба… Заврши ми то…

Нећу ти остати дужан. Знам да то знаш. Само онако, да ме се сјетиш. Боље и мени и теби… Заврши ми то…

Свако је добио,  само ја нијесам. И ово што сам добио је застиђе. Ваљда сам заслужио награду, а не милостињу. Нијесам ти ја тамо неки… Заврши ми то…

Знаш колико сам ти ваљао. Онда кад је било стани-пани. Заложио свој образ за партијске задњице. Не кажем да сам се покајао… Не дао бог… Заврши ми то…

Да не причам ко је све и од кога добијао. Добијали они којима је требало узети и што имају. Ма коме ја причам. Да се ударим по устима… Заврши ми то…

Да те ја, ни до Бог, не учим. Знаш ти како то иде. Ти њему, он ђе треба. Мени пуна капа… Заврши ми то…

Имаш ти људе. Имам и ја, али је боље преко тебе. Преко тебе је некако лакше. Све ти је под руком… Заврши ми то…

Нијесу ни они неки стручњаци. Нијесу ни они нека поштења. Па се забанили по кабинетима. Па чувају општинске касе. Нијесам ни ја најгори… Заврши ми то…

Доста сам враћао бескаматне кредите. И њему си средио бесповратни. Нијесам ваљда и од њега гори… Заврши ми то…

Остах и једини без доктората. Знаш да ми до тога није  стало. Али кад сви имају, што ја да немам. Знам да ти је то најмањи проблем… Заврши ми то…

Не болујем ја од тога. Али морам  да имам колико они. Тек да пребринем своје бриге. Доста сам бринуо…. Заврши ми то…

Имам и ја неке старце. Нећу их ваљда лијечити по домовима здравља. Нијесу ваљда они за народне болнице. Бубашвабама и макаронима да их лијечим. Треба и њима инострана њега. Немој да си смијешан… Заврши ми то…

Знаш да су ми ђеца стасала. Па неће ваљда само моја ђеца да стагнирају. Не мора Кембриџ и Оксфорд. Али мора нешто за зор. Неки Беч или Праг. Као и мнозине. Као свих из одбора… Заврши ми то…

Ко је луд да се тегари од  учења. Вала нијеси се ни ти намучио… Мала шала, богу хвала. Знаш ли пошто су дипломе. Срамота би било да немам за толико… Заврши ми то…

Знаш ти боље од мене какве су наше су жене. И колико им се данас ‘оће. Ка’ и све помамљенице. Неће ваљда на Тушки пут. Рим и Милано. Паризи и лондони… Никад у дом. ‘Оће сваке године да је млађа… Никад јој није доста… Није се једино моја удала за јадова. К’о и она твоја, не било ти речено. Знам да не замјераш… Заврши ми то…

И оно око онога у тужилаштву. Није да те подсјећам. Да не остане преко мојих леђа. Док сам у ову памет ћутаћу… Заврши ми то…

А и оно запело у вишем суду. Код онога нашега. Није да бринем, али није баш пријатно. А заједно смо били у томе. Зло би било за државни образ. Није ми до мене. Ето, само да не заборавиш… Заврши ми то…

Не тражим ништа што ми не припада. Знаш ти добро што тражим. Хоћу и ја да будем чо’јек. Ваљда сам заслужио да ме поштују… Заврши ми то…

Не тражим да устају кад уђем. Али тражим да се помјере да прођем. И горима су се помјерали. Нијеси ни ти ту ђе си без подршке… Заврши ми то…

И види ономе за оно. Постао је несношљив. Шта ће ми моје и твоје добро без његовог зла… Да не дуљим. Можда прислушкују… Заврши ми то…

Зец у грму

И кад некада неко истјера овог зеца из овог грма, схватићемо оно што смо одавно појмили: и грм и зец и човјек који се претвара у зеца и државица која се претворила у грм су једина истина о нама

Извор: Феномени.ме

Што је нама овако?

У ком грму лежи зец?

И какав ли је то зец што толико дуго и тако предано лежи у том грму?

Какав ли је грм, па је баш тај предани зец залегао у баш тај и такав грм?

Има ли лакших питања… вјероватно да нема…

Има ли тежих питања… вјероватно – нема…

И шта год да се збуде и како год да нам буде, не можемо даље од тог зеца и од тог грма. Изгледа да у том грму лежи зец…

Откад ли је тај зец? Није од јуче…

Откад ли је тај грм? Старији је од зеца.

Има нека тајна веза између нашијех јунаках, зеца и грма… хм… да нема те тајне везе не би било ни нас…

Па онда: што ли је нама ово овако… што нам није боље у овом грму и кад ћемо из грма, ако нећемо сад…

И је ли нам крив зец који, рекосмо ли, предано лежи у грму или овај грм у којем се шћућурио овај кукавни зец..

Тај и тај зец који нам је постидио живот има неке своје разлоге да буде у том и том грму. Тај и тај грм има неке своје разлоге да удоми тог и тог зеца. Јер само у оваквом грму може бити овакав зец…

И тај зец из грма прича своју зечију причу. Онако престрашено, онако зечији…

Зец прича на примјер -о херојима. Типична зечија прича. И откад је зечева и откад је зечијих грмова.

Хероји су можда некада били убице. Неки хероји. Сада су хероји лопови. Готово сви хероји.

У том грму, може бити, лежи зец. То зна и сваки зец, па како да не зна човјек који је макар за памет паметнији од зеца. И макар за храброст храбрији од зеца…

Некада сте ћутали када је требало да говорите, сада говорите, а боље је да ћутите. Јер то што говорите је много срамотније од онога што сте некада отћутали. И то зна сваки зец. Па како да не зна човјек који је макар за ријеч речитији од зеца…

Некада сте неке лоше подизали на најбоља мјеста, сада не оста ниједан лош да није на добром мјесту. То зна сваки зец. Па како да не зна човјек који је макар за доброту бољи од зеца…

И у том грму лежи зец.

Некада сте и неке плиткоумнике уздизали као мудраце, сада не оста ниједна будалина да га нијесте вјенчали звањем, стакленом шиљатом круном која се лако ломи и шиљцима убада. То зна сваки зец, па како да не зна човјек који је макар за мудрост мудрији од зеца…

Може бити да и у том грму лежи зец…

Некада су неки пузећи стизали до трона, сада на трону нема ниједан а да није допузао. И то зна сваки зец, па како да не зна човјек који је макар за трон ближи трону од зеца…

Ето зеца и у том грму…

Некада је и нешто кобајаги велико било одистински мало, а данас нема ни једне једине величине да није кобајаги величина. И то зна сваки зец. Па како да не зна човјек који је макар за величину упућенији у величину од зеца…

И то је тај грм. И то је тај зец…

И некада су варали под заклетвом, а сада је свака заклетва постала превара. Некада су се неки и криво заклињали, а сада се заклињу да ће варати јамчећи то и државним печатом и личним образом…

Јер само тако може у овом грму у ком се сакрио овај зец…

И кад некада неко истјера овог зеца из овог грма, схватићемо оно што смо одавно појмили: и грм и зец и човјек који се претвара у зеца и државица која се претворила у грм су једина истина о нама… У том грму лежи зец…

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s