Стево Лапчевић: Црна берза за сиротињско школовање

Истина није у малим и великим вестима, у сновима. Она маршира поред нас, све утркујући се да што пре дође до недовољно покидане књиге, како би још једну школску годину оставила иза себе

Фото: Мој Нови Сад

Увек пред почетак школске године у Србији, упоредо са проблемима који већ ритуално што би рекли неки, муче просветне раднике, оживи необично црно тржиште и некаква чудна и необична сива економија добије на замаху. Иако је црно да не може бити црње, ово тржиште чији главни актери нису ни нарко дилери, ни шверцери, накупци или прекупци, него деца, чини се, још увек није довољно заокупило пажњу оних који су за сузбијање оваквих појава задужени. О кретању робе на овом црном тржишту мало се говори. О разлозима његовог постојања, опстанка и развоја још мање. О начину борбе против њега – никако.

А и како би када главни предмет трговине нису наркотици, оружје… чак ни храна… него књиге, или још боље речено – уџбеници. Како би, када половним, исписаним, исцепаним и неугледним чуварима знања недостојним двадесет и првог века тргују једнако истрошена, не својом, па често ни кривицом својих родитеља неугледна и… могу мирне душе рећи исцепана деца? Како када се ово црно тржиште, за разлику од осталих (не)побројаних, не укида хапшењима, претњама, добротворним радом… него бољим животом? Оним који, чини се кроз перспективу ишараних књига и немогућности родитеља да уочи нове школске године купе свеске, ранчеве, оловке, патике, тренерке, кошуље… постоји још само на телевизији. Где се обилато репризира. Сваки дан у тачно одређено време.

И ко је крив за то што се у ишчекивању бољег живота чешљамо док село гори? Можда неки, можда сви, можда неко други… можда нико? То у крајњем није важно. О томе ћемо када ватра стане и ферије прођу.

Како даље, то је право питање које у добрано утабаној другој деценији сада већ не ни новог века чека на одговор. Могу ли они којима је сиротињско школовање на рате, отплату, уз искидане књиге и хронични недостатак школског прибора који из године у годину постаје све присутнији посебно у сремским селима сами пронаћи решење за ситуацију у којој се налазе? Могу ли то за њих и са њима учинити они који не болују од те пошасти, или је катаракта ипак највећа болест која нас ових дана погађа?

Ако је катаракта та која нам не допушта да видимо сву жалост и живост ове црне берзе, онда се опет морамо запитати зашто је то тако? Да ли је узрокована неком срчаном маном, можда мањком душе, величином опне у коју смо затворени, заборавом? Да ли нас је време обећања, надања, воље и безвоље, мира и немира исцрпело? Да ли је то учинило време „благостања“ и немара које му је претходило? Да ли смо икада били другачији? Нека свако покуша да пронађе одговор за себе.

У међувремену док трагате са одгонетком, устаните са столица, дигните се из фотеља, угасите телевизор, искључите интернет. Помозите, уделите, одвојте од недељних ноћи и пијанки и помозите онима који у реду чекају за свој комад оловке, свеске и књиге.

Истина није у малим и великим вестима, у сновима. Она маршира поред нас. Све утркујући се да што пре дође до недовољно покидане књиге, како би још једну школску годину оставила иза себе… Све до оног часа када је недостатак новца, саосећања, права на наду не остави негде далеко испод црте – уписне, животне… где ће још једном зановити семе које ће можда једнога дана, у неком новом „часу историје у природи“, уместо да стане, погне главу и окрене се, ту црту која живот значи прескочити, заобићи… пробити теменом.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s