Све док левичари и либерали из грађанског блока не буду одлучни у борби за права Срба са КиМ, исто колико и у борби за права мањина у Србији, акције попут одласка на бурек у пекару Рома су јефтина пропаганда

Никола Варагић

Неки националисти, блиски режиму, направили су протест испред пекаре у београдском насељу Борча, чији је власник Албанац. Као одговор, опозиција је, пар дана након тога, направила скуп подршке власнику те пекаре, тј. на бурек су, у његову пекару у Борчи, отишли неки од лидера Савеза за Србију и грађанског блока. Лидерима опозиције и Мону Ђурају, званом Ђура, власнику пекаре Рома из Борче, највише се замерало то што се бори за права Албанаца, а не бори се исто тако и за права Срба са КиМ, које Албанци нападају док они једу бурек у Борчи, затим, да се Ђура фолира када каже да воли Србе и да жели да живи у Србији, док, као Ђурај, тајно ради на стварању Велике Албаније, и томе слично.

Такву пропаганду воде режимски таблоиди. Режим шири мржњу према Албанцима, али, исту такву пропаганду прихвата и део десничара из опозиције. Можда је Ђурај албански националиста (а можда је то само неко њему близак), како тврде српски националисти, можда је новац за отварање пекаре у Борчи добио од неког нарко картела са КиМ који се бори за Велику Албанију, али се онда такав проблем решава на институционални начин.

Порука са протеста националиста, блиских режиму, испред пекаре Албанца Ђурaja, је да Албанци нису добродошли у Србији. То је део плана о разграничењу, који режим у Србији предлаже као коначно решење за статус КиМ. Суштина тог плана је да Албанци живе у Албанији, а Срби у Србији и да више нема било каквог мешања између ова два народа. Тај план је одбачен од стране већине грађана Србије, СПЦ и дела међународне заједнице. Тај план не подржавају ни сви Албанци са Косова и Метохије. Албански националисти су тај план одбацили зато што су уверени да ће тзв. државу Косово на крају признати и Србија, и без разграничења, у садашњим границама. Постоје Албанци који су против разграничења, зато што желе да поред њих и даље живе комшије Срби и желе да остану грађани Србије, јер више воле Србију, него тзв. државу Косово. Зашто би се они прогонили? Срби не треба да мрзе све Албанце, зато што постоје Албанци који мрзе све Србе.

Дакле, подржати такву врсту национализма, значи да се, на неки начин, пружа подршка и плану о разграничењу између Срба и Албанаца, а то значи да се Србија одриче скоро целог Косова и Метохије. Они који желе да отерају Ђуру из Борче, желе да протерају све Албанце са Косова и Метохије. Осим тога, то је пре одраз немоћи, а не снаге, искалити бес на усамљеним појединцима, као што је Ђурај, који живе у Борчи, или у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду… Нико нормалан од њих не очекује да они мрзе свој народ, важно је само да не мрзе српски народ и да поштују државу Србију.

Бити против таквог национализма (или шовинизма, ксенофобије и расизма), значи да међу Србима постоји жеља да Албанци живе у Србији и да Косово и Метохија остану у Србији, на неки начин, са Албанцима као већинским становништвом на КиМ. Проблем је што се онај део опозиције који је отишао на бурек код Ђуре, не бори за Косово и Метохију и за права Срба на КиМ. Према мишљењу већине патриота, тај део опозиције, без обзира на то што је у програму Савеза за Србију поменуто и Косово између ЕУ и КиМ, и даље пре бира ЕУ. Односно, у вези Косова и Метохије, лидери грађанског дела опозиције, још увек, немају поверење већине гласача патриотског дела опозиције. У томе је, за сада, јасан једино Саша Радуловић, a који је, на пример, изгубио поверење гласача грађанског блока, због критике ЕУ или одбране КиМ, али још увек није добио поверење патриотског блока. Грађански блок, због политике око КиМ, подједнако критикује и већи део патриотског дела опозиције и онај националистички део режима преко својих медија, на којима се величају Путин, Орбан и Ердоган. Затим, већина гласача из патриотског дела опозиције, не прави разлику, поводом питања КиМ, између лидера грађанског дела опозиције и режима, или, Вучић је исти као и Тадић, а Тадић је исти као и Чеда Јовановић. У то друштво сврставају и Ђиласа и Јеремића, а сада и Бошка Обрадовића. Већина гласача из националистичког дела владајуће коалиције верује да постоји разлика велика између Тадића и Вучића (иако је Вучић предао северни део КиМ и залаже се за разграничење, тј. за предају 90% КиМ, СПС је био у власти са ДС-ом, у СНС-у данас има доста бивших чланова ДС-а и осталих странака из ДОС-а), а да не постоји разлика између власти ДС-СПС (када је питање КиМ пребачено из УН на ЕУ) и Савеза за Србију, што се тиче односа према Косову и Метохији, или продаје привредних и природних ресурса странцима, или криминала и корупције…

Дакле, већина гласача из патриотског дела опозиције, критикује и режим и грађански део опозиције, због политике око Косова и Метохије. Протест националиста, испред пекаре у Борчи, организован је од стране СНС – тамо није било присталица Двери, ДСС и осталих странака и покрета из патриотског дела опозиције. Мислим да већина у патриотском делу опозиције (који не обухвата само странке и покрете који се налазе у Савезу за Србију и долазе на протесте „1 од 5 милиона“), не подржава ни протест националиста, ни одлазак на бурек дела опозиције, јер већина мисли да нико није искрен у томе што ради у вези Косова и Метохије. Патриоте желе да се права Срба, који живе на КиМ, поштују колико и права Албанца који живи у Борчи. То што албански сепаратисти нападају Србе на КиМ, није разлог да Срби нападају Албанце лојалне Србији. Протест националиста испред пекаре у Борчи, јефтина је пропаганда СНС, са циљем да се, са једне стране, придобију екстремни десничари и скрене пажња са проблема и лоше политике режима, а са друге стране, да се покаже свету да је разграничење, између Срба и Албанаца, најбоље решење. (Власт која контролише полицију и тајне службе, ако је Ђурај заиста неки „тајни агент“, не треба да шаље националисте који остављају свињске главе, и не треба преко таблоида да открива „тајну албанских пекара“, него да проблем реши цивилизовано, професионално, системски и институционално.)

Са друге стране, већи део грађанског дела опозиције не верује никоме из патриотског дела опозиције (према неким теоријама, левичарске и либералне странке из Савеза за Србију желе да искористе Двери, Здраву Србију и НП Отаџбина да дођу на власт, а после тога да их одбаце, да би онда предали КиМ због уласка у ЕУ), да је искрен што се тиче владавине права и демократских вредности (толеранције, заштите и поштовања права мањина…), и да, у том смислу, нема велике разлике између патриотског дела опозиције и режима, јер и патриоте из опозиције и националисти из режима величају Путина, Орбана и Ердогана, тј. према мишљењу промотера „отвореног друштва“, они желе да створе „затворено друштво“ које ће бити у конфликту са скоро свим државама из региона и са целим Западом. Већина левичара и либерала из грађанског блока уверена је да би, у случају да десничари дођу на власт, и одустану од уласка у ЕУ – одустали и од европских вредности, тј. да би од Србије створили државу у којој се прогоне све мањине, крше права и гуше слободе (према неким другим теоријама, десничари из Савеза за Србију, желе да искористе левичаре и либерале који су у Савезу за Србију да дођу на власт, па да их после тога одбаце, и онда да одустану од уласка у ЕУ и да направе моноетничку и теократску државу од Србије).

Све док левичари и либерали из грађанског блока не буду одлучни у борби за права Срба са КиМ, исто колико и у борби за права мањина у Србији, акције попут одласка на бурек у пекару Рома су, ако не деструктивна политика, онда дефинитивно јефтина пропаганда. Да ли грађански део опозиције може да увери патриотски део опозиције да ће искрено да се бори да Косово и Метохија, наравно, кроз дијалог са Албанцима (и подразумева се да са албанске стране преговарачи више не могу да буду људи осумњичени и осуђени за ратне злочине или криминалци), уз подршку савезника из света (а међу њима, најмање их је са Запада), остану у саставу Србије? Са друге стране, да ли патриотски део опозиције може да увери грађански део опозиције, да одустајање од уласка у ЕУ не би био крај света, тј. да би Србија, у том случају, постала демократска или правна држава, више него што је сада, или, више него што је икада била у својој историји, и више од већине држава ЕУ и НАТО? Патриоте из опозиције морају да докажу да се разликују од националиста из режима, тј. да они немају никакве везе са национализмом (шовинизмом, ксенофобијом) из деведесетих, или са црном интернационалом. Све док десничари из патриотског блока не буду одлучни у борби за права мањина које живе у Србији, исто колико за права Срба на КиМ, али и у целој Србији, региону и свуда где Срби живе, левичари и либерали из грађанског блока неће веровати да се они заиста залажу за универзалне људске вредности и демократију.

Само демократска држава може да сачува Косово и Метохију и само би у правној држави много више Албанаца желело да живи. Или, што су бољи услови живота у Србији, то ће мање Албанаца са Косова и Метохије подржавати тзв. државу Косово, јер ће желети да и на Косову и Метохији постоје исти стандарди и исте људске вредности, као и у остатку Србије. Ако све више Албанаца буде желело да Косово остане у Србији, ваљда ће, онда, и све више другосрбијанаца, посебно из фамозног круга двојке, исто желети. Надам се да ће се левичари и либерали из грађанског блока борити да Албанци са КиМ остану да живе у Србији као грађани ове државе, исто као што се боре да Мон Ђурај остане да живи и ради у Борчи као становник Београда и грађанин Србије. Сваки Албанац, лојалан Србији, има иста права као и сваки други грађанин лојалан својој држави. Лидери грађанског блока морају да докажу да се разликују од „аутошовиниста“ који мрзе свој народ и раде против интереса свог народа и своје државе, а који су деценијама чинили већину у грађанском блоку и прогонили СПЦ. Такви левичари и либерали нису никада волели ни свој српски народ, ни албански народ, увек су потцењивали све што је балканско, а уздизали све што долази са Запада. Њима Косово никада није било у срцу, не само зато што не воле српски народ, него и зато што нису желели да живе у истој држави са Албанцима. (Нико од њих није реаговао ни поводом срамне пресуде црногорског суда или режима који лидере Срба из Црне Горе шаље у затвор, тј. сви се слажу са саопштењем амбасаде САД у Црној Гори.)

Замислите Србију, у којој лидери грађанског блока одлазе код Срба на Косово и Метохију, чије пекаре, продавнице, куће и имања нападају албански националисти, да их подрже и пруже помоћ, и тако целом свету укажу на кршење људских права Срба са КиМ – и да не буду због тога критиковани од стране гласача из грађанског блока, а да, са друге стране, лидери патриотског блока одлазе у пекаре у Борчи и осталим местима широм Србије, чији су власници Албанци, да их подрже и заштите од напада српских националиста – и да не буду због тога критиковани од стране гласача из патриотског блока.

Све док не постоји унутарсрпски дијалог, неће бити ни правог дијалога са Албанцима. А све док не буде дијалога између Срба и Албанаца, постојаће Срби који Албанце називају Шиптарима, иако их Албанци, који не мрзе Србе, моле да то не раде, и, постојаће Албанци који ће рукама показивати симбол Велике Албаније, иако их Срби, који не мрзе Албанце, моле да то не раде. То су варнице које увек могу да створе велики пожар у овом региону.

Categories: Разномислије

Tags: Косово, Никола Варагић, Србија, десница, левица, проевропска левица, режимска десница