Св. Јустин Ћелијски: Философија љубави

Биће Божје, биће човечје, биће свако – условљено је љубављу. Љубити, значи: бити

Свети авва Јустин Поповић

Кроз надумне подвиге вере, молитве, смирености човек упражњује себе, износи сву садржину свога бића из челичне лопте времена и простора и потапа је у Вечност и беспросторност. Човек постаје ускок, који самоодречним салто мортале ускаче из времена у Вечност, одриче се свега временог и просторног, одриче се душе своје, срца свог, ума свог, одриче се свога ја, свога егоистичког закона: ја=ја, и прелази у не-ја. Подвигом вере човек сеје зрно личности своје у неиспитане дубине Вечног и Невидљивог. Подвигом молитве зрно се рашчињава, умире и ураста у срце Невидљивог. Подвигом смирености човек долази до пламеног осећања и жеравичног сазнања да је зрно његовог бића неизмерно мало, сићушно и безвредносно према бескрајној и апсолутној вредности личности Христове, да оно добија своју непролазну вредност стапајући се органски са Христом. Но сав тај процес самоодречног упражњења себе, преношења себе из временог у вечно, сав тај кенозис, није ништа друго до рашчлањена и примењена „прва и највећа заповест“: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. Кроз ово молитвено упражњење себе: све срце, сва душа, сав ум, сва снага човечје личности умире, ишчезава у Богу. Сав човек обитава у Богу, молитвено се сједињује с Њим до чудесне интимности. Васпитаван молитвом он поступно стиче све већа и већа молитвена искуства, све светије и светије врлине, док најзад не стекне суштину свих врлина: љубав.

„Љубав је већа од молитве“, већа од свих осталих врлина, у толико већа уколико је Бог већи од свих врлина, „јер Бог је љубав“ Бог не само има љубав, већ јесте љубав, „јер љубав није име, већ Божанска суштина“.  Љубав није само „res Dei“, већ „substanitia Dei“, Његово „esse“. Као љубав – Бог је апсолутан. Он не би био апсолутна љубав, када би био само љубав према другоме, према условноме, према пролазноме, према свету; тада би љубав Божја зависила од условних бића и била би не апсолутна, већ случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он – супстанцијални акт љубави, акт – супстанција. Љубав је суштина Божја, Његова сопствена природа, а не само атрибут Његов. Отуда је немогуће стећи осећање и познање те Апсолутне Љубави, ако човек лично и опитно не преживи „прву и највећу заповест“, ако супстанцијалним актом христочежњиве љубави све биће своје не пренесе у Христа. Суштина Божја иште суштину човечју. Не може се доћи до познања Истине путем рационалистичким, кожним, несушаственим, феноменалистичким, аријанским. До стварног познања Вечне Истине долази се путем стицања љубави која је суштина Божја, путем реалног сједињења с Богом, путем обожења. Другим речима: личним преживљавањем и усвајањем „прве и највеће заповести“ човек улази у природу Божју, постаје „учесник у Божјој природи“. Погружен сав у Богу он постепено и тајанствено проходи процес обожења: обожује му се срце и душа, ум и све моћи. У колико дубље и јаче прониче Божја природа у његову природу, у толико се више испуњује богочовечанском љубављу, утолико више понире у неиспитане дубине Троичног Божанства, где тајну Божанства открива људима Дух Свети. Јер осим Духа Божјег нико не зна шта је у Богу. Човек као човек, не може реално, суштаствено познати Бога. „Али као што је писано: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе“, и само онима који Га љубе, који су учесници у Његовој природи. Љубав уводи човека у дубине Божје и оспособљава га да може познати оно што је небогољубивим људима непознато. Љубав је пут и метод истинског богопознања. Кроз веру, молитву и смиреност – човек казује себе Богу; кроз љубав – Бог казује Себе човеку. Кроз веру, молитву и смиреност – човек упражњује себе, уноси себе у Бога; кроз љубав – Бог упражњује Себе, уноси себе у човека. Кроз веру, молитву и смиреност – човек предаје себе Богу; кроз љубав – Бог предаје Себе човеку. Кроз веру, молитву и смиреност – човек верује у Бога; кроз љубав – Бог верује у човека. Кроз веру, молитву и смиреност – човек прима Бога; кроз љубав – Бог прима човека. Љубав је одговор Божји на човеку веру, молитву и смиреност. У односу према Богу: човек је вера и молитва и смиреност; у односу према човеку: Бог је љубав и милост и жалостивост. Човек може бити творац вере, но никад љубави; Бог је једини Творац љубави. Вера је подвиг; љубав је дар.Кроз веру, молитву и смиреност – човек усваја Бога за садржину, смисао и циљ своје личности; кроз љубав – Бог усваја човека за садржину Свога живота: сједињује се с њим до богочовечанског јединства: постаје човек, да би човека учинио Богом, постаје оно што човек јесте, да би човек постао оно што Бог јесте.

Љубав је суштина Бога, суштина Троичног Божанства, суштина Хришћанства. Та љубав је прва и највећа заповест. А друга је као и она: „љуби ближњег свога као себе самог“. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци, сви истински зналци Бога и човека. О овим двема заповестима виси сав живот и учење свих православних Светитеља; о овим двема заповестима виси сав живот и учење свих христоликих личности Достојевскових, виси сав живот и учење и самог Достојевског.

Ове две заповести су једносушне. Прва заповест је увек прва и увек највећа; друга је увек друга. Друга је  само видљива пројава прве, објективација лично стечене божанске љубави. Љубав према људима је онтолошки условљена љубављу према Богу; без ове друге – прва је немогућа. То је основна богочовечанска истина, проповедана, осведочена и доказана Христом. Достојевски свецело усваја ту Христову истину и страсно је проповеда. За њега: врлина је немогућа без Бога; најмање је могућа без Бога суштина свих врлина: љубав. Само жутокљуни моралисти могу тврдити да је љубав према људима могућа без љубави према Богу. Љубити истинском, непролазном љубављу могуће је у Богу и Богом. Љубав је суштина Божја, „свеза савршенства“ Троличног Божанства. Приопштити се тој љубави, причестити се њоме, учинити је садржином своје душе: то је „прва и највећа заповест“. „А друга је као и она“, т. ј. љуби ближњег свог љубављу=суштином; љубављу која сједињује твоју суштину са суштином ближњег твог, која чини од вас готово једносушно биће.„Љуби ближњег свог, као себе самог“. Као себе самог? А ако ја мрзим себе самог из хришћанске смирености? Онда: љубити ближњег свог као себе самог значило би: мрзети ближњег свог као себе самог! – Да, то би заиста значило то, када друга заповест не би била сушаствена еманација прве, једносушни део њен. Али „као себе самог“ значи: као твоје „себе“, као твоје „ја“, које је преживело „прву и највећу заповест“, које је свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом обитавало у дубинама Божјим и тамо се обложило. „Љуби ближњег свог као себе самог“ значи: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено ја; љуби ближњег свог у Богу, Богом и кроз Бога. – Само тако постаје јасна једносушност прве и друге заповести, и загонетна друга заповест добија своју праву, вечну вредност. „Другим речима: љубити невидљивог Бога значи: пасивно откривати пред Њим своје срце и чекати Његово активно откривење, чекати да у срцу низађе енергија Божанске љубави. Узрок љубави према Богу јесте Бог: causa diligendi Deum Deus est. Напротив, љубити видљиву твар значи давати примљеној енергији да се пројављује кроз примаоца, да се пројављује око њега и ван њега онако као она дејствује у Троличном Божанству, значи: давати јој да прелази на другог, на брата. За сопствене људске напоре љубав према брату је апсолутно немогућа. То је дело силе Божје. Љубећи ми љубимо Богом и у Богу. Само онај који је познао Тријединог Бога може љубити истинском љубављу. Ако ја нисам познао Бога, ако се нисам приопштио Његовом Бићу, онда ја не љубим. И обратно: ако ја љубим, онда сам се приопштио Богу, знам Њега; а ако не љубим, онда се нисам приопштио и не знам Га“.

Ван Бога љубав је немогућа; ван љубави познање Бога је немогуће. „Љубав је од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен и зна Бога. А који не љуби не зна Бога: јер Бог је љубав.“ Да би могао љубити људе, човечанство, твар, човек се мора свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом родити од Бога=Љубав. Ко је од љубави не може – не љубити. Ко се сједини с Богом – не може бити не сједињен с људима, сушаствено сједињен. Ко је удаљен од Бога, удаљен је од људи. Што је неко ближи Богу, ближи је људима. То је новозаветна истина, посведочена многовековним православним опитом. „Замислите један круг – вели велики благодатни философ, Св. ава Доротеј – у средини његовој центар и радијусе – зраке који излазе из центра. Претпоставите сада да је круг – свет, центар круга – Бог, а праве линије (радијуси) које иду од центра ка периферији, или од периферије ка центру – животи људи, путеви живота људских. У колико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, у толико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, у толико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, у толико се приближују Богу. Тако разумите и удаљење. Када се удаљују  од Бога и окрећу ка спољашности, ка периферији круга, јасно је да у колико се удаљују од Бога, у толико се удаљују и један од другога; и у колико се удаљују један од другога, у толико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда у колико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему, у толико се љубављу сједињујемо и с ближњима, и уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом“.

…………………………………………………….

По природи својој љубав је васељенска, саборна и сабирна сила. Она је та центрипетална сила која сву душу васељене привлачи Богу, том вечном центру велике тајне живота. Свака твар је оваплоћена мисао Божја, зато је свак твар богочежњива, чезне за Творцем својим и Оцем својим. Љубав има чудесну способност да у сваком човеку и у свакој твари пронађе оно што је Божје, што је савршено. „Љубав је свеза савршенства“, свеза свега оног што је савршено у човеку, твари, у човечанству, у васељени. Савршено је у човеку и у твари оно што је боголико и богоздано, што је од Једино Савршеног. Љубав везује, спаја, сједињује боголике душе, расејане по људским телима и Божје мисли, расејане по свим тварима. Будући суштина Бога, љубав је неминовно суштина и човека, јер Бог не би био Бог љубави, да љубав није учинио суштином човека. Бог је Љубав, – то је прва и највећа новина хришћанска; а друга је као и она: човек је љубав. Без љубави – Бог није Бог; без љубави – човек није човек. Љубав чини Бога Богом и човека човеком. Без љубави – Бог је ништа; у сваком случају – ништа за измучене житеље наше несрећне планете; без љубави – човек је ништа. У љубави и љубављу личност је једино могућа: љубав је суштина, садржина и стил личности. Без љубави ја је ништа; а ако је ишта, онда је то ишта: хаотична маса бесмислених сензација и ненужних болова. „Ако језике човечје и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања,  и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам – ништа сам“. Нека сам свезнајући, нека знам сва знања, нека разумем све тајне – ништа сам, ако љубави христолике немам. Кроз подвиг богочовечанске љубави христочежњива личност васкрсава из гроба безличног ништа, из гроба небића у живот Свебића, у живот Вечне Љубави. Категорија небића и смрти побеђена је: личност се учлањује у живот благе и кротке Вечности, те једине категорије љубави; спасава се ужасног метафизичког ништа  и етернизира себе. Без љубави – нема личности. У подвигу вере човек сувише осећа себе, своју безличност, у подвигу љубави христолике он сувише осећа Бога и Његову Личност, јер је љубав једина сила која открива Лице Божје, која показује и доказује Бога личног, која оспособљава човека за лично општење с Богом, за општење „лицем к лицу“, за присно јединство с Богом. Човек који љуби богочовечанском љубављу – никад не престаје, никад не умире, јер христолика љубав никад не престаје, никад не разочарава. Та љубав обесмрћује човека, уводи га у оно што је „савршено“, што никад не умире, што личност чини вечном. Бог је љубављу постао човек, да би човек љубављу постао Бог, но не Бог по природи, већ по благодати. Стичући богочовечанску љубав, човек кроз њу стиче све богочовечанске врлине, сва богочовечанска осећања и мисли. Бог љубављу мисли; човек који љуби христоликом љубављу – љубављу мисли; Бог љубављу осећа; човек који љуби – љубављу осећа; Бог љубављу живи и љубављу зна; човек који љуби – љубављу живи и љубављу зна. Љубављу мислити, осећати, живети, знати – то је божански, богочовечански, православни метод живота. Христос је Своју богочовечанску љубав учинио не атрибутом, већ суштином човечје личности, – у томе је главно Његово дело. До Њега – љубав је била тангента на кругу људског живота; од Њега – она постаје центар живота, центар личности и друштва. Он је љубав учинио суштином и методом личности и друштва, суштином и методом богопознања и човекопознања. Љубав је не само осећање, већ и суштина духа, душе и воље; она је главна стваралачка сила, којом личност новозаветна компонује себе. У љубави се садржи тајна новозаветне гносеологије, тајна чаробне личности Христове. Богочовечанска љубав је нови пут познања: љуби, да би познао; буди љубљен да би био познан. Истинско знање се зачиње у љубави, узраста љубављу, достиже своје савршенство љубављу. На свима ступњевима свога развића знање потпуно зависи од љубави. Ја љубим, значи: ја знам. Знање је еманација љубави. Сва суштина и све најсуптилније нијансе философије познања садрже се у философији љубави. Љубиш ли христоликом љубављу – ти си истински философ, и знаш тајну и постићи ћеш тајну мироздања. Љубав је Божја философија; Бог љубављу философира, Бог љубављу богјује, отуда је у хришћанству љубав једина сила која ствара истинске философе, која потпуно решава вечне проблем.

………………………………………………………………………………………………………………………………………

Кроз христолику љубав личност човечја узраста ка незаменљиво чаробном идеалу човечанства – ка Богочовеку, узраста растом љубави док не достигне у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. До потпуне и завршне реализације своје личности човек долази ако расте растом Божјим, а не растом човечјим. Кроз богочовечанске врлине човек узраста ка највишем синтезу личности – ка богочовечанској љубави, јер је она: највиши синтеза личности, јер она последњим и завршним сједињењем сједињује човека са Христом. Без те љубави, човек је увек получовек, подчовек и не-човек. Но не само то: без ње човек је „без суштине, ништа је“, човек је без суштине личности. „Љубав и јесте „да“, које Ја говори себи; а мржња је „не“ себи. Нерпеводиво но изразито Р. Хамерлинг изражава ту идеју у формули: љубав је: „das lebhafte Sich – selbst – bejahen des Seins – живо себи – самоме – „да“ бића“. Биће Божје, биће човечје, биће свако – условљено је љубављу. Љубити, значи: бити. Бог је вечно Биће за то што је Љубав Његова суштина, зато што је Он у сваком моменту Свом – апсолутна Љубав. То откривење донео је Христос свету, но пронео га је кроз свет христочежњиви Апостол Љубави. Љубити христоликом љубављу значи: још овде на земљи живети вечним животом, победити смрт и бити бесмртан. Љубити, значи: васкрснути из мртвих у живот бесмртни; не љубити, значи: бити мртав и остати у смрти: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу: ко не љуби брата – остаје у смрти“. – Христочежњива душа Достојевскога сва је усхићено проникнута осећањем и убеђењем да љубити значи:  бити. Живот људске личности је сушаствено условљен љубављу. Достојевски идентификује „ја јесам“  са „ја љубим“. Ако љубим – ја јесам; ако не љубим – ја нисам. Но наш христочежњиви словенски Апостол на крилима своје христољубиве душе узлеће у херувимске висине Апостола Љубави, и открива нам велику истину, богочовечанску истину да је пакао: не моћи љубити.

Преподобни Јустин Поповић, ФИЛОСОФИЈА И РЕЛИГИЈА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ (одломак из поглавља „Философија љубави“ стр. 130-140), Манастир Ћелије, Београд, 1999. 

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 9. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Радуј се, Србије славни породе,
    славо Светих Ћелија,
    Радости свих Православних,
    Оче Јустине,
    Богочовека Логоса
    тајниче и служитељу,
    најхристољубивији.

    Радуј се тумачу догмата,
    Божанских Отаца
    подражатељ истославни,
    друга уста Павлова,
    и пријатељ Златоуста,
    о! Аво Јустине,
    саборниче Светих Отаца.

    Има обитељ Ћелијска
    тело твоје свештено,
    свим верним благодат точеће,
    а небеса се богате
    пречистом душом твојом,
    о! Јустине Оче,
    најблаженији……….

    Свиђа ми се

  2. Тропар Светом Јустину Ћелијском

    Православља сладост,
    нектар премудрости,
    оче преподобни,
    излио си у срца верних као богатство;
    животом својим и учењем
    показао се јеси жива књига Духа,
    Јустине Богомудри,
    моли Христа Бога Логоса,
    да ологоси оне који те поштују.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s