Док бар четвртина популације не буде «дисала као један» у погледу Космета, боље нам бити неће

Фото: 5-tv.ru

Обрадовао сам се обнављању Утиска недеље. То је једна од ретких емисија коју сам годинама гледао, и кроз њу гледао на друштво у којем живим. За мене (који не гледам телевизију) таквих озбиљних медијских институција у овој држави нема много – Нова српска политичка мисао, Политика, Отворени парламент, Радио Београд, Стање ствари. То су оазе слободе информисања српског друштва. Она вода која нам је у медијској пустињи преко потребна. Без обзира на критике (све нас неко плаћа и сви смо наклоњени неким идејама и изворима), али таквих „места“ где се може чути истински дијалог нема много и као таква су драгоцена. Упоредите НСПМ са Пешчаником, Политику са Данас-ом  или Утисак са Упитником?!! Што се тиче Утиска недеље – гости, спонтана атмосфера, дијалог, предлози (комбинација снимака и назива предлога која је просто генијална), гласање за утисак, музика. Колико год замерали ауторки на разноразним стварима, направила је једну демократију у малом. Када кажем Утисак мислим – слобода, кад кажем политичко-медијска слобода једна од првих асоцијација ми је Утисак недеље.

Имам стотину утисака о ових неколико нових Утисака. Овом приликом ћу само о једном, а то су две ствари – Шапић, Космет, Вучић.

Прослављени спортиста. Успешан (локални) политичар. Хуманитарац. Човек подједнако успешан и у води и на земљи! Човек за свако поштовање! Искрен и непосредан. Александар Шапић. Док крај њега седи Јелена Лазаревић, новинарка из Косовске Митровице, којој се у погледу види мука, која „из свег гласа“ говори како се Београд годинама „прави луд“ у погледу Косова, која објашњава како мислећи људи пролазе на Северу Косова, која каже како се не боји смрти (јер је на њу навикла) Шапићев је став био – ја се бавим комуналијама, ја се бавим неким локалним проблемима, ја о Косову и разграничењу немам мишљење или имам неко успутно. То су високе теме и о томе мало знам, информишем се из медија, никада нисам био на високој државној функцији и имао прилике да комуницирам са високим европским званичницима. Председник није стигао да нам каже своју идеју, а зашто није стигао да нам каже, не знам. И сам је рекао да није рекао о чему је реч. Е сад, да ли је та идеја наишла на одобрење европске и међународне јавности – не знам. А и не занима вас – додала је кроз смех Бећковићка. Право да вам кажем, пошто више није тема и не занима ме (…) трудим се да ме занимају ствари о којима нешто знам! Прво сам се «мало више» наљутио на Шапића. Како може овако, не показује нимало емпатије према овој жени која је са Космета, а показује поприлично разумевање према председнику Вучићу. Он је у коалицији са СНС-ом, али не можете баш све прећутати због своје фотеље. Шапић је о Космету само искрено рекао шта и како осећа (водим своја посла), па је ту искреност додатно оцрнио «одбраном» Вучића. Утисак недеље нам је то експлицитно показао, ту наопаку српску свест о томе шта је битно, а шта небитно. Прво, потпуну располућеност српског друштва – то што председник једне градске општине из Београда (узгред, реч је о пристојном и стабилном човеку од интегритета) не дели бар декларативно забринутост своје сународнице и суграђанке из једне општине се КиМ, а друго – то што један политичар не види никакав проблем у логици «сам је рекао да нам није рекао» или «то више није на дневном реду»! О томе се нема мишљење, о томе се урла из свег гласа! Преговарао је у име свих нас, о нечему важном за све нас, донео одлуку о томе да је то добро за све нас и да иде у преговоре. Да је краљ или доживотни председник, не би смео то да ради, а не само председник-узурпатор. И плус што преговара годинама, све даје, ништа не добија.

Космет није ствар високе политике, него живота сваког појединца у овој земљи. Космет није било каква тема, то није нека трећа тачка дневног реда неке седнице, то је животни проблем свих нас. Отворена рана која крвари деценијама. Три деценије нам је централни политички проблем КиМ. И то заиста јесте проблем реалан као неки наш лични проблем – како пронаћи посао или прехранити породицу. То што већина нас то не види или пак види али се прави да не види, то је проблем свих проблема. Није Космет наш проблем, ми смо сами себи проблем. Ми смо поремећени људи који живе у поремећеном поретку. То што све изгледа као да је нормално и функционално не значи ништа у односу на претходно речено.

Константно тонемо у погледу Космета и то сви видимо и чујемо – црвене линије се мењају од Резолуције 1244 до укидања царина. Пре шест година потписали су бандити на власти Бриселски споразум. Првих шест тачака тог споразума почињу са реченицом „Заједница српских општина…“ Уместо да су након пола године поништили споразум и задржали то што смо до тада имали на КиМ (некакве полуге моћи), они су „веровали ЕУ на лепе очи“ па су наше обавезе испуњавали, а обавезе према нама нису контролисали. «Имамо поверења у ЕУ, натераће их да то спроведу». А та ЕУ је као некада међународна заједница што је била – чудан и наказан политички ентитет у коме се не зна «ко пије, а ко плаћа». И данас имамо Харадинаја који каже „нећемо Републику Додик на Северу (ЗСО), а нећемо да укинемо таксе!“ Дозволили сте, господине председниче, да нас за нос вуче један олош терористички, који сада представља косовске Албанце. Шегачи се са нама! Узели су нам судство, позивни број, прелазе, учланили се у многе организације, основали војску, а нама дали – шипак! Нису основали ЗСО и још су увели таксе на робу из Србије. Сад траже да се Федерика Могерини повуче из дијалога! И ви се само повлачите, да не бисте угрозили стабилност. Чију стабилност? Страних улагања и токова новца или живих људи који су припадници политичке заједнице. Како се мери стабилност? Кроз БДП, курс динара, прилив инвестиција, изградњу путева … ви водите једну шизофрену политику. Ви видите БДП, али не видите вулкане и земљотресе на којима ту стабилност градите. Нађите неког Мркоњића да се бави путевима и мостовима, немојте бити свакој чорби мирођија. Немојте се Косметом бавити као да је магистрала, па преговарати о цени асфалта по метру. Хајде што ми обични грађани то радимо, није ни то добро и нормално, ми смо лицемери, конформисти и опортунисти у сваком случају, али наша је моћ скромна, а наше знање мало. Да вас ја овако «неписмен» нечему научим. Економија није испред етике, никад била и неће бити. Вратите се мало са вашег неолиберализма ка класичном либерализму. Од новца ка човеку. Слобода није само економска категорија. Нисте ви председник страних инвеститора, него грађана. Не боли нас грађане само наш новчаник који ви треба да напуните својом паметном политиком. Али наше грешке су мале и обичне, њих плаћамо, подносимо и окајавамо ми сами и наши блиски и ближњи. А ваше грешке плаћа цела заједница и зато бисте требали да слушате све заинтересоване чланове заједнице. Мислите о тим питањима – консултујте Вебера и Хајека, потом Попера, а и неке друге школе мишљења, Ивана Иљина и Семјона Франка. А понајпре Владимира Димитријевића који вам може помоћи да попуните рупе у свом свезнању. Да инсистирате на науци, правди и истини, а не лажима. Још ће за геноцид да нас оптуже?!! Прво, ниједан политичар не би тако водио преговоре о делу своје земље. Друго, ниједан народ и ниједна држава на свету не би кроз неких шест или седам деценија дозволили једној мањини да својом агресивном шовинистичком идеологијом тако истера, избаци, протера други народ, а потом и државу са територије. Мисле да ћемо на помен Милошевића и деведесетих заборавити шта је било пре деведесетих.

Господине председниче, замерили сте се великом делу демократске и национално освешћене популације. Чак сте се и нама наклоњенима националним идејама, а недовољно храбрима да било шта радимо или мењамо замерили. Ризиковаћу да се замерим том делу политичког спектра коме гравитирам, али му не припадам јер сам више посматрач него активни саучесник политике. Они више не сматрају да вас треба убеђивати у било шта. За њих сте завршена прича, а и ја ћу бити након овога што напишем. Ово што ћу у наставку написати мислим крајње озбиљно, а тај део српског друштва би то назвао наивношћу која се граничи са глупошћу.

Александар Вучић (Извор: Снимак екрана/РТС)

Постоји само један начин да вас историја упамти као достојног владара Србије, а Србија не казни затвором након што завршите политичку каријеру. Врућ кромпир који сте узели у руке сада другима не можете пребацити без одговорности. Постоји један начин да ово решимо. Ми проблем са вама, а ви наш заједнички проблем са Косметом. Без пренемагања, црвених линија, звездица, бриселских преговора и других ваших маркетиншких потеза. Оно што је потребно јесте да сутра отпутујете у Косовску Митровицу, тамо пребаците «Председништво Србије» и отуд владате овом земљом док вам се не заврши мандат. Да тамо примате Путина и Макрона, да тамо држите конференције за медије, да отуд повлачите «конце» владања, да нам тамо очи буду усмерене, да преселите тамо своју породицу, свој тим, саветнике, обезбеђење. Кад Патријарх неће у Пећ, идите ви у Митровицу! Донесите ту не тако лаку овоземаљску одлуку! Поништите све споразуме са владом у Приштини, вратите српске институције које сте предали током ових шест година, вратите контролу над прелазима и отпочните преговоре из почетка. Преговоре између Косовске Митровице (иза које ће стајати Србија) и Приштине! Тај ваш потез би вам драстично поправио углед у српском друштву и слободарском свету.

(1) Тако бисте постали храбри, озбиљни и одговорни. То су придеви којима се свакодневно „гађате“. Не можете ви сада тек тако да се «правите луди» као Харадинај, јер сте све дали, дотерао вас је «до дувара». Морате узвратити жестоко, ако мислите да повратите равнотежу.

(2) Очували бисте стабилност региона и прилив инвестиција. Пад инвестиција вам тада нико у слободном и неокупираном делу Србије не би смео замерити.

(3) Не бисте прекршили Резолуцију 1244 и не бисте се замерали НАТО-у. За кршење Бриселског споразума имате прегршт добрих разлога. Будите и ви мало «неозбиљни», покажите то ваше политичко лукавство и маркетинг и у међународним и међунационалним односима, немојте га примењивати само у унутрашњој политици.

(4) Србима са Севера Косова бисте тиме демонстрирали своју решеност да се за њих борите. „Сада сам ту са вама, на првој линији, нигде не идем и немате разлога за бригу“. Ја ћу вас заштитити (јер ћу штити и себе). Ја ћу бити први који ће страдати (јер сам председник свих грађана Србије, а ви сте тренутно најугроженији грађани Србије). И верујем да би вас тај део грађана Србије много више поштовао, да би вас својим животима штитили, и вас и вашу породицу. А тиме и велики број грађана. Тако бисте се истински приближили људима. Душом, а не новчаником и функцијом. Тиме бисте тај ваш потенцијал да моћ држите у својим рукама искористили у добре сврхе.

 (5) Помоћу њега се са позиције шоумена враћате у игру озбиљних политичара. Онда бисте тих ваших 55% гласова на неким будућим изборима можда заиста добили, без Пинка, Информера, батинаша, сендвича, аутобуса и уцена.

(6) Тиме бисте изашли из «ријалити шоу» политике «лежања на подовима», пешачења од Космета до Београда, полузагрљаја и троструког руковања, ди-џеј Жекса, итд.

(7) Тиме бисте целој Србији «зачепили уста» – узео нам је десет посто од плате, завео је страховладу, укинуо слободу, итд.

(8) Тиме бисте имали алиби да вршите даље болне резове и реформе, а не бисте били популиста (осим ако бисте ово урадили као привремену меру да некоме скренете пажњу).

(9) Тиме бисте показали да нисте страни плаћеник и да нисте пристали да то питање решите онако како други кажу, него договором два народа.

(10) Ви сте суспендовали демократску државу и поделу власти, ви не желите слободне и фер изборе. Што би рекли «може вам се». Ви сте држава! То је лоше, али ако је већ тако (ако сте најмоћнија политичка карика у овој држави), употребите своју моћ да нешто добро урадите за будућност. Путеве ћемо ми лако да направимо, ако сачувамо принципе и постулате истине, слободе, правде. БДП, инвестиције и ЕУ – нису изнад тога. Кажите српском друштву – ја сам српска држава и ја ћу заштитити људе на Косову тако што ћу бити са њима. Српска ће војска на моју команду брзо доћи да нас заштити, уколико КФОР то одбије да уради. Српска ће полиција патролирати на Северу. Српски ће судови функционисати на северу. Уведите порез за КиМ. Превише сте тога тамо изгубили верујући вуковима у овчијој кожи – и ви и ваши претходници и претходници ваших претходника, па сад сви имамо дилему да ли је тамо остало нешто наше опипљиво или је тамо наше само оно небеско-изворно-нематеријално (што отприлике може бити наше иако није под нашом контролом!). Све је тамо наше, само што ви то још не разумете, као што ни ја то не разумем. Може два милиона Шиптара да живи тамо, да ради, напредује, одлучује, а да то буде Србија. Шпанија деценијама воду борбу са баскијском сепаратистичком организацијом, па са каталонском, не одустаје. Није то наш проблем, проблем је што Шиптари неће да схвате неке ствари, што се деценијама хране антисрпством, својом племенском логиком, великоалбанским шовинизмом који је подупирао комунизам, па онда НАТО авијација. Што на лажима хоће да добију државу. Мораће да се задовоље таквим компромисом, а само од нас зависи да ли хоће. Једино вас још овај радикални рез и драматични сценарио спашава потпуне пропасти и историјске срамоте. Пре сто година Далмација је била насељена српским живљем и многе друге покрајине које су за кратко време испражњене од Срба. Идеологијом, политиком, културом, застрашивањем, убијањем. Данас се тога више нико и не сећа. У стилу Кадрија Весељија, Загреб и Сарајево одавно «машу» државотворним речима-симболима (геноцидом и агресијом) упирући прстом према једином народу на Балкану који је претрпео огромне губитке у два светска рата и геноцид у НДХ. Овим ја не аболирам и умањујем злочине српских војника у ратовима, само подсећам на историјску неправду према нашем народу која би признањем Космета била учвршћена.

Па онда позовете суграђане да прескоче једно летовање, путовање, крстарење, сплаварење, и да тај новац дају за Космет. Нек летују на Космету. Нек за почетак мисле о Космету. Размислите, поштовани господине председниче. Треба вам два месеца да све ово што сам набројао спроведете у дело и анулирате штету коју сте у задњих неколико година нанели Србији по овом питању. Или учините ово што сам вам горе рекао или предајте диригентску палицу неком другом. Ако то учините, а имате све ресурсе овог народа на располагању, неће страдати ниједан човек, неће бити укинуто ниједно радно место, освестићете петину нације у погледу Космета, задобићете истинско поверење људи и натерати и шиптарску страну и међународну заједницу да преговарају. Хоћемо компромис, хоћемо мир, хоћемо правично решење, али нећемо лажни мир, реалност засновану на лажима, фалсификатима и неправдама.

Већини Срба је Лига шампиона важнија од Космета и зато не заслужујемо да нам тај Космет припада. Није ствар у територији, по стању духа и свести – и оволика Србија нам је превелика. И то треба јасно рећи. Кад ми Космет будемо осећали као нешто наше, као нашу кућу, као завичај, као свету земљу, као наш извор, ми ћемо то животом бранити и тада нам га нико не може узети. Док бар четвртина популације не буде «дисала као један» у погледу Космета боље нам бити неће. И ово није никакав идеализам. Тачи би се тада другачије понашао, уверавам вас. И Трамп би устукнуо. Шиптари се плаше тог нашег буђења, зато нас овако притискају. Знаш – кажу ми неки – живот мора да се настави, не можемо ми због нечег што је жариште већ сто година и за шта нисмо криви да трпимо. Како ћемо против НАТО-а. А чији је то живот и који смо то ми? И шта то трпимо? А шта ћемо ако жариште сутра дође и до твоје куће, пријатељу?! Видиш да ови не презају ни од чега. Што сте ти, твоја кућа, твоја породица, твој живот важнији овој заједници од неког Живојина Ракочевића или Марка Јакшића? Који сте то ви привилеговани и успавани грађани којима је све важније од Космета. Признајем, ја сам један од њих. Ја сам гори од Вучића у том погледу, бољи сам једино што то јавно говорим, а Шапић ми је дао снаге за то. Ја се залажем да Косово буде Србија, али да то неко други оствари, а да ја онда кажем «Како смо јаки, како смо их победили!». Ја и председнику и сваком другом приговарам, а ништа нисам бољи од њих. Прстом мрднуо нисам, осим по тастатури, да се нешто у том погледу промени. Ја сам тај који пише о томе, а нема право да говори о томе. Ја сам на речима за то да Косово буде у саставу Србије, али сам по делима и ставу већи непријатељ Космета унутар Србије него сви Шиптари заједно. Својим животом и укупним ангажманом који се може свести на оно «не радим ништа» много више подупирем независно Косово него сви они заједно. Дај ми Боже памети па да се у том погледу променим.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Александар Шапић, КиМ, Петар Гордић, Србија, Утисак недеље