Борис Јовановић: Велики Милашин и Мали Алек

Наши први дилбери (у Титограду или Биограду, сасвим свеједно) нијесу демократе. Наши први дилбери (наравно и у Титограду и у Биограду) нијесу баш ни прави диктатори

Пали тешко падају

Све ће проћи. Али, каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође?
 Меша Селимовић

А проћи ће и протести. И у Биограду и у Титограду.

А да ли ће пасти пали који тешко падају…

И у Титограду и у Биограду…

Хоће ли пасти, онако сами од себе, или ће неко погурати…

И има ли оних који могу припомоћи да падне оно што је близу пада…

Ђукановић пада већ десетљећима. И тек што није. За тридесет година страшне владавине пао је готово тридесет пута. А још увијек је у седлу. Као прави каубој-разбојник који је одавно научио све тајне јахања. Који је баш добро укротио и изморио липсалог ата под собом…

Мали Александар( који никада неће порасти) је већ поодавно узјахао. Био је он у маленом седлу много прије него је засјео у велико. И он је укротио коњину под собом. И не само да га је укротио, него га је и дресирао. Па тако укроћену и дресирану рагу још и слудио. Укроћен, дресиран и слуђен сербски коњ невјероватно личи на свог јахача. И сада јадни сербски коњ слути да је животиња, али сигуран је да није коњ…

Јашу, никада сигурније, а само што нијесу пали. Падају, то је извјесно, али још нијесу љокнули у глибину у коју су претворили све што су дотакли. Падају, заправо, од тренутка страшног устоличења и тај њихов пад је једини гарант њиховог болесног властодржја…

Па како онда да падну они који су одавно пали…

Прво су пали, онда су зајахали. Такви најтеже падају јер је свака деценија, свака година, сваки мјесец, свака недеља, сваки дан, сваки сат и сваки мунут њихове језиве владавине само још један пад…

Зато је ваљда најтеже падају они који су паду склони. И зато је тешко наћи одважне честите работнике који ће њихов пад учинити коначним и апсолутним.

Има ли, заправо, након свих ових година црнога пада, било кога да није пао и било чега да се није обурдало…

Чини нам се све више да нема. Тјешимо се све слабије да има.

Једино они који нијесу пали могу да обале оне који стално падају и једино оно што се није обалило може да замијени ово што је обаљено још на почетку, а што, сва је прилика, нема краја…

Пали најтеже падају. Палима ништа није свето. Палима је важна само пала власт. Само палина која им је једина животна и духовна вертикала.

Пали знају да их само пад одржава на палом престолу. Зато ће све учинити да њихов пад бесконачно дуго траје…

Пали добро знају: док траје црни пад, трајаће и наша црна власт. Што наш бесконачни пад буде дубљи, биће дубља и наша разбојничка јазбина…

А разбојничка јазбина је постала толико дубока да није остало готово ништа изван тог јазбинског мрака…

Да ли оно што је остало може да допринесе коначном паду малих диктатора који желе да у сопственом паду постану велики…

И да ли они који су већ кушали мрак разбојничких јазбина могу слободаре ослободити мрака…

Тешко. Јер тешко се послије разбојничког мрака навићи на свијетло праведника…

Пали који падају урадили су све да ако падну све падне са њима. Везали су за свој пад све оно што би могло довести до њиховог тешког пада…

Пали нијесу мудри, али нијесу ни глупи. У својој звјерској препредености знају да их само страх поданика од њиховог страшног пада држи у вјечитом падању.

Због тога се увијек помиње горе од горег и страшније од страшнијег…

Прије него напусте своју разбојничку јазбину, пали ће је запалити. А ако изгори разбојничка јазбина, шта ће остати кад су готово све претворили у јазбину разбојништва…

То што остане након палог огња зваће се нови свијет. У том и таквом новом свијету је једина шанса оних који нијесу склони паду и који ће стварати државу са ликом човјечности….

Портрет првог љепотана

Да је којим случајем наш љепотан ружан колико је злочест био би права-правцата караконџула, бабарога или алеб. Али, имао је срећу. Сачувао је своју неодољиву љепоту иако је изгубио своју одољиву душу. Између љепоте и душе, чик погоди, шта је изабрао…Ко још мари за душу у псећим временима…

Љепота у псећим временима, такозвана пасја љепота, је једина трајна тековина. Свакако трајнија од доброте и душевности за коју нико и не мари. Стога се наш љепотан, а и сви нижерангирани љепотани, одлучио за љепоту, а не за доброту. Мистер је мистер, све остало су пролазне трице и кучине или, у најбољем случају, прве пратиље које се брзо олињају…

Да је, опет којим случајем, наш први љепотан лијеп колико би желио да буде, био би најљепши љепотан од свих надљепотана на овом ружном пасјем свијету. Овако је само најљепши међу нашим љепотанима што га чини најљепшим брдско-планинским љепотаном у историји наших брдско-планинских љепотана…

Да је опет, наш први љепотан злобан колико би желио да буде и да , опет којим случајем, злоба утиче на изглед, наш љепотан би био највећа наказа међу свим наказама на овом наказном свијету. Овако је само просјечни злобни љепотан каквих има у изобиљу на овом злобном наказном свијету…

Наш први љепотан је опсједнут вјечношћу сопствене љепоте иако је довољно паметан и довољно злобан да зна да је љепота пролазна, а злоба вјечна. Стога је наш први љепотан изабрао да сопственом злобом одржава сопствену љепоту. Та злобна љепота је заправо тајна његове љепоте која још увијек не пролази. Буди млад, лијеп и злобан, је мантра коју свакодневно самом себи понавља наш први љепотан…

Дуговјечност владавине првог љепотана је заправо феномен изникао из његове злобне љепоте која још увијек траје. Љепота која је изникла на доброти је пролазна као и све љепоте и доброте. Љепота исклијала на злоби је трајнија од добре љепоте. Наш први љепотан је вјероватно схватио да никада и ни по коју цијену не смије бити добар, ако жели да остане вјечно лијеп. Зато је највећи непријатељ илити карадушманин његовој љепоти заправо његова доброта која још увијек тиња у океанским дубинама његовог неугасивог духа…

Буди злобан и кад би желио да будеш добар, понавља наш први љепотан стојећи пред нациклим и лажљивим државно-суверенистичким огледалцетом у свом каракабинету, јер онај ко је подлегао пороку доброте, остао је без своје вјечне љепоте, а онај ко је остао без вјечне љепоте, остао је и без вјечне владавине која је сврха постојања првог љепотана…

Стога и не чуди што наш први љепотан више не може, све и кад би хтио, да буде добри љепотан. Доброта је нешто што је трајно самоукинито и самоискоријењено у нашем првом љепотану. Осјети ли порив за добротом, наш злобни први љепотан убрзо ће осјетити и порив да сиђе са власти. То би свакако био крај вјечне злобне љепоте нашег првог љепотана…А шта је злобни љепотан без злости и љепоте ако није најтужније и најбесмисленије небиће међу свим небићима у овом рашчовјеченом пасјалуку што кидише на човјечанство…

Само због тога, наш први љепотан не смије устукнути пред силама доброте. Силе доброте које уништавају злобу уништавају и злобну љепоту, а крај злобне љепоте је и крај нашег злобног првог љепотана…а шта је крај злобног првог љепотана ако није и крај његовог злобног лијепог царства…Због тога злобна љепота мора бити трајнија и силнија од сваке доброте, па и оне која понекад прокљуца дубоко у понорима духа нашег првог љепотана…

Све могу и ништа ми није забрањено,осим грозне потребе да макар у потаји и самоћи будем добар, тако некако мантра и тандрче наш први љепотан у тренуцима неприкосновене самоће суочен са ужасавајућом потребом да макар илегално и макар једном у свом животу буде добар. Свјестан је наш први љепотан да је свако ко је једном био добар осуђен да не буде вјечан, а самим тим ни вјечно лијеп. Јер шта је живот, ако није пролазан и шта је кратковијеки добри створ ако није човјек…

Једино што не смијем је то да будем пролазан и добар, све остало је пожељно, замуцкује први љепотан наднијет над црну рупу са државним грбом у којој препознаје своју злобну љепоту. Само због тога је одлучио да буде вјечан и злобан, наравно у својој првој љепоти…

Злобно и лијепо царство првог љепотана ће нестати онда када први љепотан постане добар и пролазан. А чини се да је све пролазније од злобне прве љепоте која и није баш толико вјечна…

Баксузи

Наш баксузлук је наше ексклузивно право. То тешко стечено ексклузивно право нам је доживотно гарантовано. То је, заправо, једино неприкосновено право које нам је потпуно и трајно дато на уживање. Уживање у баксузлуку…Како то гордо звучи…

Неки мање баксузни љуђи имају срећу да живе у демократији. Нека мање баксузна чељад имају срећу да живе у диктатури. Ми, најбаксузнији од свих баксуза, имамо фаталну несрећу да не живујемо ни у баксузној демократији ни у баксузној диктатури. И по томе смо уникум међу свим племенима: живимо у демократској диктатури…

Наши први дилбери (у Титограду или Биограду, сасвим свеједно) нијесу демократе. И то је свакоме јасно ко је макар једном и макар једним полуслијепим оком погледао у отровни политички пасуљ. Наши први дилбери (наравно и у Титограду и у Биограду) нијесу баш прави диктатори. И то је само по себи јасно чак и онима који се не разумију ни у демократију, ни у диктатуру, ни у живот. Јер, велики Милашин и мали Алек (који никада неће порасти) једноставно не умију да буду чак ни прави диктатори. Све је код њих половично, сумњиво, фалично и кастрирано, па чак и сопствена диктатура…

Наши луди свати који су нас одавно већ повели на несрећно свадбено весеље су демократски диктатори. Бити демократски диктатор, чини нам се овако сметеним и слуђеним, горе је него бити само диктатор. Обични диктатор, какви се још увијек могу наћи међу двоножним господарима, мања је казна за своје поданике од посебног соја који се зове демократски диктатор. Прави-правцати двоножни диктатор мање је отрован од наших посебних аутохтоних непрсканих сасвим природних и надасве токсичних демократских диктатора…

Прави-правцати двоножни диктатор углавном је набјеђена будалина и превејана лопина која има ограничени рок лудог трајања. Правом правцатом двоножном диктатору сопствена права-правцата диктатура брзо дође праве-правцате диктаторске главурде. Чини нам се, овако сметеним и слабашним, да је лакше обалити правог-правцатог диктатора него обурдати демократског диктатора…

Прави-правцати двоножни диктатор углавном неславно и у крвци до кољенах заврши своју праву-правцату диктатуру. Побуна против правог правцатог диктатора је страшна и крвава баш као и права-правцата диктатура. Посљедице страшне побуне је права-правцата диктаторова глава на правом-правцатом пању који се проглашава за споменик правог-правцатог ослобођења од праве-правцате диктатуре. Дакле, крвави пањ постаје споменик слободе, а прави-правцати диктатор постаје обезглављени диктатор. Тако се по сили логике и дијалектике завршава права-правцата диктатура. Дакле: завршава се. И то је оно што је важно поданицима праве-правцате диктатуре.

Демократска диктатура се лако не завршава. Или се уопште не завршава. И то је оно што је најважније. Поданици демократске диктатуре не умиру као поданици праве диктатуре. Они полако и тихо одумиру уживајући у свом неживоту. Уживање у одумирању тако постаје национална тековина демократске диктатуре, а демократско диктаторско иживљавање демократских диктатора над сопственим поданицима постаје једина истинска идеологија демократске диктатуре…

Кад имате посла са двоножним диктатором који је зликовац над зликовцима, принуђени сте, у тренутку побуне, да се служите зликовачким методама. Прави диктатори од своје праве диктатуре могу се одвојити једино кад се одвоје од сопствене диктаторске главурде. Тако откотрљана главурда правог-правцатог диктатора својим заустављањем у прашини или глибу означава крај праве-правцате диктатуре…

Пошто смо толико баксузни да не умиремо у правој него у демократској диктатури наша борба против овог демократског зла мора имати природу демократске борбе. То нам намеће систем и, што је пресудно: то нам намеће савјест која се бори против тог система. Зликовац би био свако онај који би позвао на зликовачки обрачун са демократским диктатором. Зликовачки обрачун са демократским диктатором је нешто што сваку побуну претвара у крвави зликовачки преврат. Боље је и скапавање у демократској диктатури него злочин против демократске диктатуре…Ако већ морамо да бирамо.

Елем, против демократског диктатора мора се борити демократским средствима. Да ли су демократска средства довољна у борби против наших демократских диктатора? Наравно да нијесу. Да ли је недемократски начин борбе пожељан у борби против демократских диктатора? Наравно да није…

Па сад скапирајмо зашто је демократска диктатура гора од праве-правцате диктатуре. И зашто наши демократски диктатори тако демократски бране своју диктатуру…

Сточни фонд

Тако вас називају. Онако кулоарски. Уз неку добру функционерску џибру која се лоче на елитистичким дружењима првих џибера овог џибераја…

Тако вас препознавају и пребројавају у својим анкетама, под категоријом: сигурни глас.

Тако вас доживљавају распојасани у својој бахатости и џиберлуку док прослављају још једну поразну побједу захваљујући вама…

Тако вас описују сладећи се сопственим несојлуком и вашим примитивизмом и кукавичлуком који их је трајно уступчио изнад гласачког стада…

Не морате ми вјеровати на ријеч, али то вам је тако. И с тим немам ништа, осим потребе да развалим тор или га макар прескочим како би спасао ово мало душе…

Броје вас као марву, мјере вас као марву, воде вас као марву, гомилају вас као марву…

Провјеравају вам дужину и оштрину рогова, кад им треба ратоборније крдо.

Броје вам зубе, премјеравају реп…

Прегледају копита и папке, процјењују им тврдоћу и употребну вриједност…

Тетоше вам и гоје бирачку снагу и скопост кад процијене да сте посустали…

Ако се узјогуните, притегну ланац на ком сте везани…

Ако много притегну везу, маличак је олабаве, па вас натјерају да славите свето име слободе…

Сви по наученој команди бучно и бурно прослављате слободу дугога ланца у вашим градским и мјесним оборима…

Обори вам се зову одбори не би ли све било у складу са еуроунијатским демократским стандардима…

Зобнице никада нијесу пунане, већ полупразне- да се не размазите у берићету…

Кад вам припуне зобнице, знате да долази пазарни дан који зовете велики празник не би ли и то било у складу са свим повељама и декларацијама цјелокупног напредног човјечанства…

Кад затреба- продају вас, кад устреба- поклањају вас, у име виших пазарних интереса који се зову државни интереси, а у складу са највишим степеном суверенистичког неприкосновеног достојанства…

Изведу вас из обора-одбора не би ли се кад отопли нагледали високог плавог неба и наситили зелене траве у славу првог пастира и осталих чобана…

Држе вас у приправности јер никада се не зна да ли је у близини крволок-вук који вам лако може доћи главе…

Плаше вас крволоком-вуком из страшне великосербске бајке и тако вам краду поданичкене дане…

Причају вам напредне бајке о добрим стадима пуним достојанства и слободарства и премудром неустрашивом пастиру који све даје за своје стадо, за своје крдо, за чопор свој…

Дају вам све осим слободе и достојанства јер тога имате и превише…

Ако се у тренуцима страшног оборског просвећења запитате шта је то слобода и како ли то изгледа достојанство, затуку вам рошчиће, прикрате вам реп, притегну вам ланац…

А зобница остаје празна…

И та празнина је најстрашнија празнина и најцрња црна јама у вашим животима…

И тада схватите, посљедњим пламичком тињајуће свијести, да се више бојите празне зобнице него и вука и пастира…

И сањате дан, када ће опет бити допола пуна, а све остало заборављате…

Тако сте заборавили и себе, тако сте прославили Њега и тако сте упропастили све нас…

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме

Наслов и опрема: Стање ствари

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s