Обичном љубитељу фудбалске игре у наводном повређивању СНС активисткиња и активиста наметнуло би се поређење са фудбалерима који лако падају у казненом простору да би изнудили пенал
Др Марко Павловић (Извор: Данас)
У стратегији сузбијања опозиције од стране СНС, понајважнији елеменат је политика самоповређивања. Тако, услед наводног опозиционог насиља била је наводно повређена Маја Гојковић, две новинарке Пинка, полицајци, жене на улазу Градске скупштине; и новинари у РТС били су наводно душевно повређени (нарочито од оне перформанс тестере, која се у напредњачкој верзији претворила у множину). У свим овим ситуацијама, према приказу Вучића и његових медија, повреде су биле тешке. Међутим, очигледно је да у стварности није било тако. Обичном љубитељу фудбалске игре у наводном повређивању СНС активисткиња и активиста наметнуло би се поређење са фудбалерима који лако падају у казненом простору да би изнудили пенал. Има их који тако падају као да су жртве покушаја убиства, а не учесници у обичном блоку или ремпловању.
Ипак, напредњачка политика самоповређивања није фудбалски безазлено симулирање (за које се добија жути картон). Напредњачка политика самоповређивања има исконско порекло које се налази у старој Грчкој. Наиме, антички Атињани, пре него што су изумели демократију, изумели су и тиранију. Први светски тиранин био је Пизистрат. Он је, зарад доласка на власт, прибегао чак и саморањавању да би се пред народом представио као борац за општу ствар на кога су насрнули непријатељи. Тим поводом, Скупштина му је одобрила 50 пратилаца као телесну гарду, што је он умео да искористи за освајање (и остајање) на власти. У случају Вучића и његових присталица, политика самоповређивања служи одржавању на (апсолутној) власти.
Има барем један случај који указује на то да право насилничко понашање не само да није сметња за напредовање у напредњачком систему, него је чак препорука. Ради се о једном судији који је, по речима његовог колеге, „тукао жену до бесвести“. Тај судија је међу напредњацима једном стигао до врхунца каријере, а прича се и да ће опет. Стога, кад год помену насилништво над женама, које наводно чини њихов омиљени „насилник“ Бошко Обрадовић, напредњаке би ваљало подсетити на случај судије који је „тукао жену до бесвести“ и после тога максимално напредовао. Не би било згорег позвати их и да се обавесте о пуном значењу „бијења жене до бесвести“, и то на конкретном примеру. Потом, требало би да Вучић „позове институције републике Србије да почну да раде свој посао“ (пошто оне, ето, реагују само на његов зов).
Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу
Прочитајте још
Categories: Судбина као политика
Ово је СНС научила од “Странке здравог разума” “лидера” Срећка Шојића у “Белој лађи” – Србији. Писац сценарија Синиша Павић је тако (невољно) постао “саветник” напредњацима.