О филму Суспирија (Suspiria) Луке Гуадањина, Италија/САД, 2018, 152 минута
Suspiria: Tilda Swinton, Dakota Johnson, Chloe Grace Moretz. (Фото: @letterboxd/Twitter)
Зашто је италијански режисер Лука Гуадањино чекао десетак година да сними римејк и поред откупљених права да обради чувени класик Суспирија, Дарија Арђента из 1977, ни мало не чуди с обзиром на стварну тему и поруку како оригинала из 1977. тако и освјеженог, истоименог филмског остварења. Иако су се многи бавили упоређивањем сценског језика, глуме, фотографије, колорита, звука легендарног Арђентовог остварења и Суспирије из 2018, већина се задржала на оцјенама филмске синтаксе, заобилазећи стварно значење односно семантичку раван умјетничког дјела.
Година 1977. је била бурна хладноратовска, Џими Картер је изабран за предсједника, у Африци је букнуо врло чудан рат између Етиопије и Сомалије у којем су Совјети са огромном војном помоћи стали на страну проамеричке Етиопије а Американци потпомогли традиционално Совјетима окренуту Сомалију. У Арђентовој филмској причи те године 1977. Сузан Бенион ( Џесика Харпер) вођена жељом и загонетним промислом долази у плесну школу у њемачки град Фрајбург из Америке. Млада Американка брзо осваја срца управнице Мадам Блан и осталих, али њено искуство о самог почетка почињу испуњавати сабласни догађаји у Плесној школи. Једноставан сиже прекривен је френетичном, на моменте неиздрживом музиком групе Гоблинс, која употпуњују расипни и кичасти Арђентов стил. Измјењују се кадрови који су за каснију критику биле фантастичне слике ноћних мора, радња кроз коју се од самог почетка поларизују двије традиционално супротстављене стране – добро, које је немоћно и срамежљиво те нарастајуће, и горопадно зло. Изгледа да се Арђенто између приче и поруке с једне стране, и особитог визуелног утиска као сљедећег избора опредјелио за ово друго.
Арђентова Суспирија ипак није само визуелно и слушно искуство ноћне море. Сузи је доспјела у плесну школу, у један заправо вјештичји колектив. Окултно у том контексту има блиску везу са нацистичком прошлошћу. Сви су у тој организацији посједнути, и служавке, и учитељи, сви слојеви друштва спремни су за заједничку идеју на зло. Нацизам је невидљив, 1977 је година али њега произносе посједнути актери. Та енергија која се може напипати је управо једна слијепа искључивост те класе.Посједнуте су и животиње. Кад слијепи пијаниста Данијел страда – који као пророк Данило бива лажно оптужен – њега прекоље до тада му вјеран њемачки овчар, наравно посједнут невидљивом силом у подножју сабласне монументалности паганских храмова Трећег Царства. Изванредна алузија на холокауст и запитаност да ли су немилосрдни кољачи у правилу посједнути војници земаљског Кнеза? Посијао је Арђенто сјеме још једне идеје; једини мушкарац који се побунио био је слијепи Данијел – сурово је кажњен. Антиципација нових мушко – женских односа снага, вриједност је прве Суспирије. Криште неуоморно цијелим филмом Гоблини, измјењују се брилијантне фотографије намазане дебелим премазом црвене и плаве, све до коначног обрачуна, финала. На том врхунцу преплитања страха и очаја, савезница Сузи убија усталу вјештицу мајку, врховну поглавницу Хелену. Плес је стао. Кроз ово умјетничко дјело обзнањена је још једном истина, истина која је тад за обичан народ још била неупитна. Силе зла које су се повампириле биле су заустављене. Рат је једном за свагда завршен, нацизму се једном за свагда стало за врат. Књига је затворена.
Имали су о чему размишљати Гуадањино и сценариста Дејвид Кајганић стварајући нову Суспирију. Да ли вриједи промишљати је ли то кавер или римејк? То је апгрејд. Сјеме значења које је посијао Арђенто напросто се није зауставило, храњено разноврсним моментима новије историје, а да ли је Гуадањино изневјерио Арђентову идеју и створио неку засебну причу, не треба нас мучити као питање. Нипошто.
Сузи (Дакота Џонсон) код Гуадањина није дошла у Фрајбург него у Берлин, али била је исто 1977. Хладни рат, Берлин, суморне слике стварности испресјецане Зидом, бомбе РАФ –а које одјекују градом. Одличан увод да нам Гуадањино шапне да Њемци нису никад раскрстили са својом прошлошћу. Они у неком смислу траже саосјећање. Оно што је код Арђента било само у назнакама уз пилање Гоблина, Гуадањино недвосмислено отвара и поставља елементе у један вриједносно – морални троугао; идеја самосталне жене којој мушкарац није потребан ни као симбол парења – животна енергија уткана у ритам плеса црпи своју инспирацију из немуштог животињског сполног инстинкта. Стављање из позадине у исту раван љевичарске пријетње или Фракције Црвене Армије (РАФ) чија је друга генерација баш те 1977 држала Њемачку у страху убиствима и отмицама борећи се против америчког империјализма и генерално нарастајуће корпоративне моћи и – нацизма. Узаврела стварност Њемачке коју тих година пуне гастарбајтери са свих страна располућена је појавом РАФ –а. Била је у тој игри још једна Сузан, али не плесачица и не из Америке, него по презимену Албрехт и остала је упамћена по судјеловању у убиству Јиргена Понта, високог чиновника Дрезднер Банке. Њу додуше не срећемо у филму, али може се наћи као интересантна подударност још једна Сузан која је пред вратима. Она је само примјер дубоко подјељеног друштва, младих с једне стране који се не мире с нацистичком прошлошћу, и њихових родитеља који су још итекако вјерни својим идеалима које су на кратко морали сакрити. У филму се помиње отмица лидера удружења њемачких привредника, такође од стране припадника РАФ – а, некадашњег СС официра брижно прикривене прошлости.
Та опасна кретања друштва уопште одвијала су се у Гуадањиновом остварењу корацима, и то плесним. Ритуално, јер плес је био и остао ритуал. Као и пјесма, и ријечи, све троје имају магијско својство. Плес је и врло посебна друштвена активност. Покрети имају моћ, изазивају деструкцију. Покрети сликају стварност, због покрета се испашта. Покрети су принципи. Историја сваког појединца, актера, је историја његових покрета.
Слика плесне школе је заправо алегорија једног друштва. Доминантна, владајућа идеја, њени сљедбеници и они неприлагођени. Плесна школа и у једној и у другој Суспирији је женски колектив, свијет темељен на женском принципу. Строги закони друштвене заједнице под повећалом изоштрене женске интуиције. У оригиналу из 1977 једини мушкарац је горе поменути слијепи пијанист и још један споредни лик Румуна – слуге, који је као нека алузија на Дракулу који као демон и гроф са истока, као помазаник љубави према жени, доспјева на то очарано мјесто. У римејку јединог мушког протагонисту, осим крајње споредних полицајаца, др Јозефа глуми Тилда Свинтон. Индикативно. Идеја вишеструко оперативне жене је још Арђентова антиципација, а Гуадањинова констатација. Важна локација препознавања је вапијућа туга остављеног мушкарца, управо др Јозефа који се није усудио у неком тренутку поднијети жртву због вољене жене насупрот његове супруге Анке, која је Јозефову неодлучност платила главом. Да ли се женска осебујна природа и дарови кроз историју кажњавају поретком мушког вођства и првенства?
И у Гуадањиновом дјелу влада општа посједнутост. Међутим, за разлику од Арђентовог оригинала у којем влада традиционална двојакост избора у савременом виђењу римејка, тог избора нема. И књига се не затвара једном условно речено промјеном на вјештичјем трону. Плесна кореографија која се у финалу филмске радње изводи, написана је у наративу 1948, почетком Хладног рата, можемо то превести себи и разумјети зашто Поновно отварање, како га је назвала Мадам Блан (Тилда Свинтон).
Поновно отварање је идеја ревизије моћи и историје. Поновно отварање је отварање жениног срца и ума, а не само роднице како су је вјекови научили. Повлачење линија на плесном подијуму је повлачење нових граница утицаја. Вјештица мајка Суспирија не страда као у Арђентовом оригиналу, она се преображава и сија новом моћи. Она допушта обрисано сјећање успостављајући нове принципе. Рат се никад није завршио, игра се наставља.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар