Стеван Гајић: Додик и РС између Беча и Вучића

За разлику од Додика, Вучић ће свакако ићи даље натовским путем „разграничења“, али судећи по свему биће му много теже због тога што Бања Лука више неће бити заједно с њим на том путу

(ИА Регнум, 5. 2. 2019)

На Дан Републике Српске 9. јануара 2019. са свечаности у Бања Луци послата је веома важна политичка порука која се тиче свих Срба Балкана.

Тог тренутка постало је јасно да је председник Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик донео одлуку да престане да везује своју политичку судбину за погубну политику председника Србије Александра Вучића, који се већ неко време залаже за политички „компромис“ о Косову и Метохији. Срби су из иностраних медија, укључујући албанске, затим из изјава председника сепаратиста на Косову Хашима Тачија, чак и из наговештаја самог Вучића, сазнали да „компромис“ подразумева договор о „разграничењу“ између Срба и Албанаца.

И више од тога, бивши министар спољних послова Србије Вук Јеремић тврди да су међу детаљима договора били и изазивање царинске кризе и формирање „Војске Косова“. Према речима Јеремића, Вучић и Тачи су постигли тај договор 4. новембра 2018. у Делегацији Европске уније у Ватикану. Посредници договора били су Вучићев саветник бивши британски премијер Тони Блер (водећи архитекта НАТО бомбардовања Србије 1999. године) и Александар Сорос, син Џорџа Сороса. То „разграничење“ подразумева да Србија призна независност Косова кроз, како у Бриселу воле да говоре, „процес нормализације односа Србије и Косова“, који на крају подразумева потписивање „узајамно обавезујућег правног документа“ (другим речима признања независности). Према том документу, Србија би добила неколико општина на северу Косова и Метохије (око 10 одсто покрајине), али би истовремено морала да Косову преда општине на југу централне Србије.

Имајући у виду да је сам Додик подржавао идеју „разграничења“, његово одустајање од тога представља велики преокрет. Раније је Додик сматрао да ће „разграничење“ Срба и Албанаца на Косову створити преседан и отворити пут за „разграничење“ Републике Српске од Федерације Босне и Херцеговине, односно одвајање Републике Српске од БиХ и њено уједињење са Србијом.

Највероватније су наду за такав сценарио уливали његови „пријатељи“ из аустријске Слободарске партије (FPÖ), за коју гласају многу Срби који живе у Аустрији због тога што је лидер „слободараца“ Ханс Кристијан Штрахе више пута изјављивао „Косово је Србија“. После уласка у Владу Аустрије, међутим, FPÖ није прстом мрднула да Аустрија повуче признање Косова. Напротив, док је Додик слушао њихове бајке, Аустрија је гласала за улазак Косова у Интерпол.

Показало се да је Аустрија остала Аустрија која Босну гледа као своју колонију, на исти начин као после Берлинског конгреса 1878. године. То је и даље она Аустрија првог аустријског колонијалног управника Бењамина фон Калаја који је делио Србе у Босни према верској припадности, у исто време када је Беч од посвађаних племена различите етничке припадности и вере на вештачки начин стварао јединствену албанску нацију, усмеравајући је против православних народа Балкана – Срба и Грка. Управо је политика Калаја и Беча провоцирала стварање организације српских студената три вере „Млада Босна“, чији је члан Гаврило Принцип извршио атентат на симбол аустријске окупације Франца Фердинанда. То је послужило као изговор за покретање већ припремљеног рата аустроугарске империје против Србије, који је окончан скупом победом Србије и крахом црно-жуте монархије.

Од 1878. до 1918. године Босном и Херцеговином владали су аустријски управници. Због тога не треба да чуди што су од седам високих представника за Босну и Херцеговину (фактички исти колонијални управници као они с краја 19. и почетка 20. века), постављених после Дејтонског мировног споразума 1995. године, двојица били управо Аустријанци – Волфганг Петрич од 1997. до 2002. и Валентин Инцко од 2009. године до данас.

Аустрија је одлучила да поново води империјалну политику на Балкану. Она је показивала Додику једно (пријатно) и „просрпско“ лице – Штрахеа, док су са друге стране стајали премијер Аустрије Себастијан Курц и председник Александар ван дер Белен, „најбољи пријатељи“ Вучића и Албанаца који су покушавали да нађу (заправо већ одлучен) „компромис“. Тек после гласања Аустрије за улазак Косова у Интерпол пробудио се министар спољних послова Србије Ивица Дачић, прозивајући Штрахеа да он не треба да се слаже са таквим поступцима Беча и запретивши му губитком српских гласова за FPÖ. То је имало одјека јер је Штрахе почео да се правда, страхујући од губитка великог дела свог бирачког тела. Ово је био знак за узбуну Додику, који је највероватније управо тада схватио да није све баш тако како су му представљали аустријски „пријатељи“.

Занимљиво је да Берлин по питању Косова има принципијелно супротну позицију од Беча. Ангела Меркел је не једанпут поновила да балканске границе не смеју да се мењају. За Меркел то значи да је Косово независно, међутим тај став блокира „разграничење“ и у коначном исходу, парадоксално, чува Устав Србије и зауставља натоизацију целог Балкана. Главна сила која се залаже за „разграничење“ и натоизацију Балкана чак нису ни САД у потпуности већ „дубока држава“, односно Стејт дипартмент. За „разграничење“ су НАТО, Аустрија, Турска, Емануел Макрон, Федерика Могерини, Вучић и Тачи.

Милорад Додик и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Димитрије Гол)

Додик је, међутим, схватио шта се заправо скрива иза „разграничења“. Схватио је да резултат неће бити замена Косова за независност Републике Српске, већ увлачење Косова у НАТО преко уједињења са Албанијом о чему је већ, не једном, изјаве давао премијер Албаније Еди Рама. Затим би Вучић куповао подршку НАТО-а увлачењем саме Србије у Алијансу и уништавањем Републике Српске њеним слабљењем из Београда и централизацијом БиХ. То би свакако значило крај за политичку елиту у Бања Луци, губитак власти, можда и слободе. При томе конфронтација са Вучићем не одговара Додику, али без обзира на то он је схватио да пут подршке „разграничењу“ Срба и Албанаца води и њега и Републику Српску у пропаст. Против „разграничења“ доследно се залаже Српска православна црква, институција са највећим народним ауторитетом у Србији, а још више у Републици Српској где је она стуб идентитета народа. Управо због тога сукоб с њом може веома скупо политички да кошта и то не одговара интересима Додика.

Због свега реченог, Додик је одлучио да не буде (више) део „разграничења“ и лажног компромиса чији резултат може само да буде стратешки пораз српске стране, и на Косову и у БиХ.

Додик је почео да делује 9. јануара, пославши два веома важна сигнала. Као прво, специјална јединица полиције Републике Српске је осим песме „Пукни зоро“, коју певају сваке године у свечаном тренутку кулминације параде, овога пута отпевала још једну песму – „Песму косовских јунака“ (Христе Боже).[1] Била је то јака порука, пре свега Вучићу, да питање Косова није његова лична ствар већ се тиче свих Срба и у Србији и у Републици Српској или ма где они били.

Осим тога, Додик је потврдио своју нову позицију, изјавом истог дана: „О Косову је потребан општедруштвени српски консензус. Консензус мора да буде изграђен – консензус и Цркве и власти и опозиције, па чак и Срба из окружења. Кључно је да се направи консензус о Косову и Метохији и окупи преговарачки капацитет око председника Србије Александра Вучића“.[2]

Додик је дао ту изјаву у време масовних протеста против Вучића у многим градовима Србије. Такође знајући да је Црква против било ког плана о „разграничењу“ због тога што би резултат била предаја „Великој Албанији“ и града Пећ у којем је престо српског патријарха. Другим речима, Додик је још једном дао до знања да Косово није Вучићева приватна ствар већ питање које се тиче читавог српског народа.

Запад је схватио да је Додик променио позицију и зато је покренуо нови талас притисака на њега и на институције Републике Српске. Недавно је лидер босанских муслимана Бакир Изетбеговић одлучио да иступи са иницијативом промене назива Републике Српске. С обзиром да је Република Српска уставно право Срба БиХ, Додик је као одговор запретио да ће се у том случају Република Српска отцепити од БиХ.

Стеван Гајић

Последња кап за Додика била је спремност Аустрије да дâ азил Давору Драгичевићу који после трагичне погибије сина Давида месецима организује демонстрације у Бања Луци, окривљујући полицију Републике Српске и власти за умешаност у убиство. Кривични поступак покренут је после низа инцидената и изјаве Драгичевића да ће демонстрације бити радикализоване. Управо у том тренутку Драгичевић је затражио азил у Аустрији која је изразила спремност да га прими.

Коначно је постало јасно да се Аустрија свим силама залаже за „разграничење“ и натоизацију Балкана када се појавио прилог аустријске државне телевизије (ORF) у коме су лидери опозиције описани као људи са сумњивим капиталом, уз тврдњу да опозиција у Србији не представља алтернативу Вучићу.[3] Разлог за такве нападе пронатовских структура на опозицију у Србији је тај што опозиција категорички иступа против „разграничења“ и, што је још важније, против уласка Србије у НАТО. Такође, она се са скепсом односи према даљим евроинтеграцијама земље.

Једноставно говорећи, у НАТО-у можда и разумеју да је Вучић као политичар истрошен, да се смучио народу и да се због тога у свим кључним градовима Србије дешавају масовни протести, али поуздана пронатовска алтернатива у опозицији не постоји а приоритетни посао предаје Косова „Великој Албанији“ и натоизација Балкана још није завршен. Да протести у Србији добијају „путинистички“ карактер плаши се и отворени НАТО лобистички Центар за евроатлантске студије[4] из Београда. Такође, хрватска штампа пише „да има и горих“ од Вучића, због тога што у програму од 30 тачака Савеза за Србију „уопће се не спомињу еуропске интеграције… и како да напустимо руску сферу утјецаја“, а пише и да „ако итко Вучића скине с власти, то ће бити Руси“.[5]

У две речи, НАТО се плаши да протести у Београду и у још више од 50 градова Србије не иду у добром смеру. Због тога су принуђени да за сада трпе Вучића, који не само што испуњава захтеве НАТО-а већ и лепим речима анестезира Русију говорећи тачно оне речи које Москва жели да чује: да Србија никад неће увести санкције, да неће ући у НАТО и да је уопште узев сам он, Вучић, прави пријатељ Русије.

Наравно, по договорима са НАТО-ом потписаним у време Вучићеве власти и неким другим детаљима видљиво је да је његова наклоност Москви лаж. Вучић је дочекао генералног секретара НАТО-а хлебом и сољу (Путина није), а ако се неко још сећа Параде победе 9. маја 2018. у Москви, Вучић једини од свих присутних, укључујући Бењамина Нетанјахуа, на реверу није носио Георгијевску ленту.

У своје време Вучић је говорио да се никад неће кандидовати за председника Србије и тиме успављивао Томислава Николића који се надао другом мандату, али га је затим издао говорећи да су се промениле околности. Данас он исто говори Москви. Док Русија спава, у тренутку потенцијалног „разграничења“ задовољна речима Вучића, када Косово уђе у НАТО Вучић ће вероватно да каже да „промењене околности“ приморавају Србију да преиспита своју неутралност. Ући ће у НАТО и, наравно, увести санкције Русији с обзиром да је то захтев Европске уније којој Србија стреми. Русија већ има пример Вучићевог пријатеља у Црној Гори Мила Ђукановића, у своје време најбољег пријатеља Кремља, који је увео санкције Русији, против воље народа увукао земљу у НАТО и чак окривио Москву за умешаност у измишљени државни удар против њега.

Предстојеће време неће бити лако за Додика. Он (барем званично) не жели да покаже неслагање са Вучићем, али схвата да подршка идеји „разграничења“ води Републику Српску у замку Изетбеговића (тј. Сарајева) и у коначном исходу у НАТО, а његову политичку каријеру у ћорсокак. Време ће показати какав ће пут у овом, за њега и за српски народ тешком тренутку, изабрати овај искусни политичар са одличним осећајем самоочувања.

Осим мишљења Цркве и огромне већине српског народа, Додику на руку иде и недавна посета председника Русије Владимира Путина Београду (с којим се он кратко сусрео и судећи по фотографијама срдачно разговарао). Путин је показао да је за Русију неприхватљиво даље ширење НАТО-а на Балкану, а последично и план о „разграничењу“. О овом ставу Москве сведочи и званични наступ Путина током којег је он неколико пута нагласио да косовско питање може да се реши искључиво у оквиру Резолуције УН 1.244 која гарантује суверенитет Србије над Косовом.

Додик је разумео став Русије, његовог јединог поузданог савезника на светској позорници. Због тога се он додатно дистанцирао од идеје разграничења. После сусрета са највишим представницима ЕУ у Бриселу 30. јануара 2019. године, на питање новинара Додик је рекао: „Поштујемо територијални интегритет Србије и сматрам да је Косово унутрашње питање Србије“.[6]

Већ следећег дана, 31. јануара 2019, Додик је у Београду, на заједничкој прес конференцији са Вучићем, изјавио: „Ми смо уверени примарно, због једног разлога зашто није добро да се крећемо путем НАТО-а, а то је зато што када би Босна ушла у НАТО, (НАТО би), као између осталог и политичка организација, разградила додатно Републику Српску. И то након ратних дешавања и бомбардовања наших положаја, НАТО (је) све ове године упорно радио на томе да ојача функцију високог представника који је разграђивао снагу Републике Српске. И ми немамо поверења у њих из тог разлога и то је основни разлог… Али у сваком случају желим да кажем да у Републици Српској не постоји спремност и подршка на том путу“.[7]

За разлику од Додика, Вучић ће свакако ићи даље натовским путем „разграничења“, што су показале његове изјаве са форума у Давосу, али судећи по свему биће му много теже због тога што Бања Лука више неће бити заједно с њим на том путу.

Др Стеван Гајић је научни сарадник Института за европске студије

Опрема: Стање ствари

(НСПМ, 6. 2. 2019)


[1] https://www.youtube.com/watch?v=y5upOJm8yis

[2]  http://fakti.org/dodik/dodik-srbi-pokazuju-nesalomivo-podanistvo-velikim-i-mocnim-to-se-mora-iskoreniti

[3] https://www.youtube.com/watch?v=MVnIjKFkXts

[4] https://www.ceas-serbia.org/sr/aktuelno/saopstenja/7830-more-and-more-pro-putin-tracks-on-path-of-anti-governement-protests-that-spread-throughout-serbia

[5] https://www.jutarnji.hr/globus/Globus-politika/globusov-specijalni-izvjestaj-iz-prevratnickog-beograda-vucic-jest-zlo-za-srbiju-no-ima-i-gorih-bojim-se-da-ce-sve-ovo-zavrsiti-nasilnim-prevratom/8 327 291/

[6]  http://www.tanjug.rs/mobile/multimedia.aspx?izb=v&&GalID=389 958

[7]  https://www.youtube.com/watch?v=sALse7MxChw

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s