Диани Будисављевић споменик на Савском кеју

Ускоро обележје хероини која је спасавала децу из усташких логора

Диана Будисављевић (Извор: Политика)

Диана Будисављевић, жена која је из усташких логора у Независној држави Хрватској спасла хиљаде малишана, углавном српске националности, најзад би требало да добије достојно обележје у нашем граду.

Споменик овој хероини која је у Другом светском рату водила једну од највећих хуманитарних акција биће постављен на Савском кеју, поред Споменика жртвама логора Старо сајмиште. Ово је одлука коју је донео Одбор за подизање споменика којем је председавао Горан Весић, заменик градоначелника.

Одбор би до краја ове године требало да распише међународни конкурс за идејно решење споменика Диани Будисављевић. Очекује се да најбоље решење буде одабрано до средине наредне године, да би споменик био готов у другој половини 2019.

– Деца коју је спасавала била су углавном са Кордуна и Козаре. Сећањем на херојски чин Диане Будисављевић боримо се против ревизије историје јер је све више покушаја у Хрватској да се смањи број жртава у Јасеновцу, као и да се овај страшни логор смрти прикаже као радни логор за забаву – поручио је заменик градоначелника Београда.

Прва одлука да Диана добије достојан споменик у Београду донета је на седници Скупштине града још октобра 2015. године. Иницијативу за изградњу споменика покренуло је Удружење логораша и потомака „Јасеновац”. Захтев да споменик добије баш Диана Будисављевић Удружење је поднело Скупштини града у децембру 2014.

Изгледа да су напокон, после четири године, све препреке око локације и финансирања изградње обележја отклоњене. Како је објаснио Миленко Чекић, председник Удружења логораша и потомака „Јасеновац”, одабрана је локација која у потпуности одговара имену и делу Диане Будисављевић.

– Када комплекс Старо сајмиште буде уређен, и њен споменик ће бити на правом месту, биће део меморијала – рекао је Чекић.

Диана (Обексер) Будисављевић рођена је 1891. године у Инсбруку, у Аустрији. Удала се за Јулија Будисављевића, Србина професора хирургије, и 1919. с њим се преселила у Загреб.

Припадали су високим загребачким круговима, што је највероватније, осим Дианиног порекла, утицало да их мимоиђе усташки бес. Акцију спасавања српске деце покренула је у Загребу у октобру 1941. године.

Прво је упутила новчану помоћ Српкињама и њиховој деци у логору Лобор-град, а затим у јуну 1942. кренула у извлачење малишана који су после офанзиве на Козари депортовани у логоре. Према постојећим подацима, Диана је из логора Лобор-град, Горња Ријека, Стара Градишка, Млака, Јабланац, Уштица, Сисак… спасла више хиљада дечака и девојчица српске националности и сместила их у прихватилишта и породице.

Иза ње је остао и дневник у коме је сведочила о страдању 23.000 девојчица и дечака са Козаре у усташким казаматима. Српска православна црква постхумно ју је одликовала Орденом царице Милице, а Република Србија Златном медаљом за храброст. Остале су забележене њене речи: „Најлепши дар који сам у животу добила била је могућност да људе спасим од сигурне смрти”.

Умрла је, заборављена, 1978. године у Инсбруку.

Oпрема: Стање ствари

(Политика, 22. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, ,

3 replies

  1. Spomenik za ovog anđela treba da bude takav da nikad nikoga ne ostavi ravnodušnim. Treba napraviti film o njoj i ne treba žaliti pare na to.
    Nije Dijana nikad tražila neku nagradu, pa ni posthumnu, ali je ljudski napraviti nešto što će ljude uvijek podsjećati da je postojao neko koje je i u potpunoj tami bio spreman da upali plamičak nade.
    Ne treba zaboraviti pomenuti i ljude koji su bili Dijanini saradnici.

    Свиђа ми се

  2. Ово може да се дешава само код Срба и можда код неких урођеничких племена Амазоније – да после 70 и више година нисмо истражили и вредновали историјске догађаје и личности. Зато се и дешава да поједине личности уважавамо и славимо а да оне то не заслужују, или бар у оном новоу како их ми вреднујемо.
    Једна од тих личности је и Диана Будисављевић. Она је класичан пример српске наивности и глупости, али и великог незнања. Међутим, ко зна, шта ако нам је једна „истина“ сервирана за наше добро! Било како било, не би ме изненадило да је прогласе за светицу; као Мајку Терезу, Степинца, или покатоличеног Србина Богдана (тј.Леополда) Мандића!
    Само неколико питања и констатација! Како то да су спашавана само српска деца и то у доби која је била сувише рана да би она имала формирану свест о верско-националном идентитету? Тако су „спашена“ деца постали католички јањичари, данашњи милановићи, косори, мамићи, модрићи, томпсони и др. Где су дневници, у које је „хероина“ уносила податке? Каква је улога Алојзија Степинца и Римокатоличке цркве? Каква је улога др Јулија Будисављевића као сведока одбране надбискупа? Како то да је Србин држао предавања на катедри Медицинског факултета у Загребу?! Каква је била улога државе – НДХ, једине земље у свету која је имала логоре за децу? Много питања, дилема и празнина. Уосталом, лако ће те (на интернету) пронаћи чланак „Земунци разоткрили Диану Будисављевић у операцији – трећину покатоличити“, или кликните на доњи линк!
    https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/11/10/razotkrivena1/

    Свиђа ми се

  3. Имајући на уму, да је Степинац био покровитељ и лични пријатељ по злу чувеног Анте Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске и да је уз његов благослов извршен масовни злочин над Србима, Јеврејима и Циганима. Такође, врло добро знамо да је Степинац у једном меморандуму папи Пију XII од 18 маја 1943. године, молио Папу да сачува Независну Државу Хрватску:

    „Носећи свету мир, мислите, свети Оче, на хрватску нацију, увијек вјерну Кристу и вама. Млада Хрватска Држава, рођена у страшнијим и тежим приликама, него било која држава кроз више вијекова, борећи се очајнички за свој опстанак, показује са свим тим у свакој прилици, да жели остати вјерна својим сјајним католичким традицијама и осигурати боље и јасније изгледе католичкој цркви у томе куту кугле замаљске. У противном, њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовале би драговољно и радо своје животе да запријече ту страховиту могућност. Не би било уништено само оних 240.000 ( две стотине и четрдесет хиљада,- м.п.), прелазника прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима…“ (Види: Уређивачки Одбор, Тајни документи о односима Ватикана и усташке „Независне Државе Хрватске“, Загреб, 1952).

    Такође, имајући у виду чланак инжењера Стеве Косановића, заменика комесара Групе кордунашких партизанских одреда, који је учестовао у партизанском пучу на Кордуну у току 1944. године, када су извесни партизански руководиоци сагледали куда их води Брозова великохрватска, интермаријумска и империјалистичка клика, одржали су конференцију, на којој су постигли сагласност да се прикључе четничким одредима у Плашком и Гацкој долини у Лици, да неби били слепо оруђе у великохрватским рукама. Косановићев чланак је објављен у лондонској „Нашој речи“ под насловом “На конференцији са Бакарићем”, где cтоје ове речи:

    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…

    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: ‘Хрватска бригада ослободила српску дијецу’. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: ‘Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“

    (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s