Борис Јовановић: Кивни што их је препознао

Да је Матија написао само наслове онога што је написао на милогорском језику којим само они пишу, био би пјеснички Бог коме би се клањали доживотно и дивили даноноћно

Матија Бећковић у Будви (Фото: Вук Лајовић/Вијести)

Могу ли они који мрзе, или нам се чини да мрзе, једног Пјесника, могу ли, о грехоте, да воле било кога, а чини им се да воле некога и нешто да воле…

Могу ли они који се боје, а као да се боје, живе пјесничке ријечи, могу ли, о срамоте, имати ишта што им одиста припада, осим сопственог страха…

Или су само кивни што их је Бећковић препознао? Зато су и ваљда гласни у једу који се препознаје. Једу на Пјесника и на његов стих. У Пјеснику виде мржњу према себи, а у његовом стиху истину о себи. А шта ако Пјесник не мрзи, већ само истинољубиво пјева? Тешко им је да не мрзе Пјесника који не мрзи јер су његове свеживе ријечи истина која их боли. Зашто ли их боли истина кад су проказани истинољупци? Зашто ли их расрђује ријеч кад се у њу заклињу? Зашто им смета поезија, када су поклоници културе у културној милогорији у којој цвјета (и уз то мирише) тисућу шарених цвјетова? Осим оних који сметају корову…

Некада је било другачије. Некада нијесу били кивни што их је препознао. Били су несрећни ако их не препозна. Тада су српчили великосрпски, а сада га мрзе због Српства. Као да је поезија србовање. Као да пјеснику није мала цијела васељена, а велико и зрно горушичино. Велика поезија не смањује ништа што вриједи. Она прераста државе, народе и језике узрастајући до Човјека. Велика поезија никада није толико мала да стане у забран само једног народа, једног наречја у једном језику. Зашто онда они мисле да је забрањено оно што се не брани и да се може одбранити и оно што је неодбрањиво?

Да је Матија написао само наслове онога што је написао на милогорском језику којим само они пишу, био би пјеснички Бог коме би се клањали доживотно и дивили даноноћно. Да је Матија рекао само прве ријечи онога што је изговорио на језику којим само они говоре, прогласили би га највећим бесједником свих језика и култура, осим оног језика и оне културе којој Пјесник одиста припада и којом није заробљен као што су они заробљени неприпадањем ономе чему су припадали. Да је Пјесник признао да је оно што није, поклонили би му све планине и небо изнад њих, врхове би назвали његовим именом, а небо његовим презименом…

Извор: РТЦГ

Овако – њима ништа, Пјеснику све.

Били би срећни да је њихов, овако су срећно несрећни, јер су га се само они одрекли…

Некако и неким чудом људи воле велику поезију без обзира на језик којим је исписана. Осим оних којима је то забрањено из партијских и државних интереса, а због језика којим је написана. А таквих има само овдје. Зато су јединствени у својој мржњи и неискрени у својим љубавима. Зато су кивни на Пјесника који је препознао да најбрже пролази њихова вјечна љубав…

И отуда, ових дана, оваква милогорска вришталица у махнитом стиху. Као да Матија није ништа рекао, сем онога што су лоше чули, и као да ништа није написао, сем онога што нијесу до краја прочитали…

Има у тој поезији и љубави, гле чуда, има код лирског пјесника и помало лирике, вјеровали или не. Љубав и лирика немају ништа против њих, а ни Пјесникова епика није толико страшна. Страшна је само срамоти, јер је посвећена само истини…

И неће Бећковић доћи на тенку. Нема он баш такве намјере. Доћи ће како се и долази код својих. Донијеће своју главу на својим раменима. Прозбориће своје ријечи које одавно нијесу само његове. Обасјаће неке главе. И неко небо. И вратиће се тамо откуда је стигао…

Мада са њим нијесу чиста посла. Са таквима се никада не зна. Мислим да Он никада не одлази са мјеста на које је дошао. Зато му нико никада неће видјети леђа. Такав је то човјек…

Са поетске вечери Матије Бећковића у Будви (Фото: Вук Лајовић/Вијести)

П. С.

Странац над странцима и пјесник над пјесницима, лице опасних намјера и опасније ријечи добио је некакву Његошеву награду над наградама једном давно у држави над државама. Награду му је предао предсједник над предсједницима по имену над именима Ђукановић Мило, у том часу усхићени пјесмољубац и закелти бећковићевац. Предсједник над предсједницима је том приликом усхићено рекао и ово (цитат): Бећковићево дјело је свевремени споменик слободне Црне Горе…

Његош је и тада био Његош.

Матија је и тада био Матија.

Шта је било са Ђукановић Милом Бог зна.

И Матија.

И још неки…

Аутор објављује на порталу Fenomeni.me

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s