А зашто је Зиђин ушао у овај посао? Не верујем да је из одушевљења пословним перспективама РТБ Бора, већ да га је на то подстакла кинеска влада, иако је већински приватна фирма. Али, када је већ ту, Зиђин ће вероватно учинити највише да направи паре
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Пост који следи написан је за НИН од 6.9.2018.
И тако, Србија је утрапила Бор Кинезима, па нека они надаље лупају главу. Већ деценијама РТБ Бор је проблематична фирма, која се бори са лошим менаџментом, рудом сиромашном бакром и застарелом опремом, а што је државу Србију коштало ко зна колико милијарди.
Стратешки партнер је Зиђин, светска рударска фирма из Кине, која је не само велики произвођач разних метала већ и „разборито“ вођена фирма која остварује врло леп профит, како кажу рејтинг агенције Мудис и Фич. Где ћеш боље.
Србија ће бити власник 37% капитала РТБ Бора, што није мало уколико се остваре најављени планови и Бор постане вредна фирма. Уз то, Кинези су преузели на себе покриће постојећих дугова РТБ Бора од око 200 милиона долара, што би иначе Србија поднела. Ни то није лоше. Значи, оно што је саопштено изгледа повољно по Србију, али ђаво увек лежи у детаљима који ће бити регулисани уговором, а знамо да се у Србији повластице страним партнерима крију у тајним анексима.
Једно је питање колику ће накнаду за вађење руде надаље плаћати РТБ Бор. По важећем закону о рударству накнада је 5% од топионичког нето прихода, а иста је предвиђена и нацртом новог закона. Смисао те накнаде је обештећење државе Србије за руду која је у државном власништву, тј. која не припада РТБ Бору већ грађанима Србије. Да ли је она довољно висока? Постоје ли могућности за рачуноводствену манипулацију како би се смањио нето приход?
Топионица у Бору (Извор: Новости)
Постоји и питање еколошких ризика, а због огромних количина отровних отпадних вода у колекторима и на јаловиштима чије су бране у лошем стању и прете пуцањем. Како чујем, Кинези нису пристали да на себе преузми овај ризик, већ је он остао на Србији. Не дај боже да нешто пукне и потопи Зајечар и угрози животе људи и направи материјалну штету. То би онда била одговорност Србије, и морална и материјална.
Важно питање је да ли је то овога морало да дође. Пошто је борска руда сиромашна бакром (око 0,5%), то је технологија морала бити врло модерна и ефикасна како би се и та сиромашна руда могла искористити. Али не, деценијама је не само топионица већ и рударска технологија заостајала и била неспособна да одржи фирму макар на нули у време ниских цена бакра. Примењивао се класичан социјалистички систем: када је цена бакра висока, деле се паре и директора тапшу по леђима као великог бизнисмена. А када цене падну, онда куку-леле, државо спашавај, па не плаћају струју, рударску накнаду и друге дугове, а држава, шта ће, на крају то покрије. Пре две године влада је отписала 900 милиона евра, а сада Зиђину оставила 200 милиона долара. То је минимална цена лошег управљања РТБ Бором, којој би требало додати пропуштену добит и мале зараде запослених током ових деценија. Надам се да је овим окончана та улога државе као бесплатног осигуравајућег друштва.
Једини иновативни корак била је изградња нове топионице пре четири године, цена 250-300 милиона евра, која одговара еколошким стандардима, али, како чујем, не и технолошко-економским. Стручњаци кажу да је цена њене прераде далеко већа од светске цене, а и да је пројектована за концентрат са вишим садржајем бакра, тако да се наша руда не може потпуно искористити већ се мора увозити богатији концентрат.
А зашто је Зиђин ушао у овај посао? Не верујем да је из одушевљења пословним перспективама РТБ Бора, већ да га је на то подстакла кинеска влада, иако је већински приватна фирма. Али, када је већ ту, Зиђин ће вероватно учинити највише да направи паре. Један правац ће бити најављено проширење топионичких капацитета увођењем модернијих и исплативијих технолошких поступака и повећаним увозом концентрата богатијег балкром. Други може бити улазак у више фазе прераде, на пример радикалном реконструкцијом и проширењем фабрике жице или подизањем нове ваљаонице. Овим другим би могла да се угрози ваљаоница у Севојну, али ће можда бити места за обе.
Ово није најгори посао Вучићеве владе. Када би некако могли да Кинезима и Косово дамо на управу.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар