Владан Ивковић: Како навијати за Кокезину Србију

Славиши Кокези и људима у Савезу, утаљеним са свемогућим агентима фудбалера који ведре и облаче, и састављају тим, није стало до успјеха српског фудбала. Да јесте, не би био смијењен стручњак који је пласманом постигао успјех

Навијати за Србију на предстојећем Свјетском првенству или не, питање је сад.

Какво је то глупо и непатриотско питање, загаламиће раја. Али док раја кињи и праведнички проклиње, и док навијачи пјене око тога је ли селектор Младен Крстајић повео најбоље, може ли се тући Костарика, ко ће сломити ноге Шаћирију, и је ли довољан успјех сам пласман у Русију, мене озбиљније и филозофскије бриге море.

Како навијати за некога ко не навија за себе? Како и у чему подржавати оне који се не крећу ка циљу ка којем их бодримо?

Филозофирам, а? Да видимо…

Ето, рецимо, гледаћемо утакмицу против Костарике. Сваки нормалан Србин који гледа ту утакмицу ће жељети свим срцем да Србија побиједи, и зато што је побједа увијек жељена, а и из стратешких разлога, јер ако не тучемо Костарику, можемо се паковати. Значи, ја ћу да цичим, да се нервирам, да се дерем на телевизор, да редам најмилије што Србима, што Костариканцима, што судији, а моји Срби ће по обичају да се вуцарају по терену, да не улијећу клизеће, да не кидају мекану руску траву зубима… Ка чему их ја то онда бодрим?

Контате ли моју филозофско-логичку недоумицу?

Како знам да ће се вући по терену? Мало из горког искуства, али више из чињенице да репрезентација није ни послата у Русију да се бори за успјех.

Поучен дугогодишњим искуством, које дијеле сви Срби, уважавали га или не, знам да српске, СЦГ или СРЈ фудбалске репрезентације нису ни послате ни мотивисане да на великим такмичењима постигну успјех. Нећу да набрајам искуства од 1998. до 2014., изнервираћу се. Све се зна, сви смо се нервирали, а негативне емоције се добро памте.

Тако и овог пута, ФСС, врховна организација српског фудбала која сноси одговорност за успјехе и неуспјехе, смијени живог, здравог и узбрдо брзог селектора који је постигао пласман. Релевантни разлози смјене нису никад дати. Нисам ја никакав апологета Славољуба Муслина, али одлука којом рушиш самопоуздање тима смјеном побједничког вође и стратега, а без разлога, не може бити донесена од стране људи којима је стало до успјеха репрезентације, српског фудбала и славе српског имена.

Да, тако је.

Славиши Кокези и људима у Савезу, утаљеним са свемогућим агентима фудбалера који ведре и облаче, и састављају тим, није стало до успјеха српског фудбала. Да јесте, не би био смијењен стручњак који је пласманом постигао успјех.

Ако то није довољан доказ да Савез не иде на успјех, долазимо до још штетнијег потеза постављања Муслинове замјене. Дакле, смијениш побједничког селектора пред Првенство и замијениш га човјеком који није фудбалски тренер уопште. Не знам да ли је икад на Првенству иједну земљу водио човјек који није фудбалски тренер, али ако јесте, неко крајње глуп или злонамјеран је донио и ту одлуку, као и ову Кокезину.

Крстајић је био одличан фудбалер, то сви знамо, што му не даје значајну шансу да буде успјешан тренер ни у пјетлићима. О томе какав лудак или злонамјерник мораш бити да таквом “стручњаку“ повјериш репрезентацију је илузорно и говорити. А чињеница да се без доказаног знања и искуства прихватио посла говори да ни Крстајић није много бољи од Кокезе и фудбалске мафије око њега. Замислимо да је краљ Александар унаприједио каплара у генерала и дао му Степину команду. То је рецепт за пропаст и то би показивало да је Александар или лудак или да намјерно уништава српску војску. А тај каплар би био саучесник у том уништењу.

С обзиром на све ово, ко може и да помисли да Србија иде у Русију да се бори за успјех. Ко жели успјех? Кокеза? Не, да жели успјех не би смјењивао Муслина. Крстајић? Не, да жели успјех репрезентације, захвалио би се на понуди и предложио неког стручњака да води тим. Он можда жели да побиједи, и да се лично истакне, као и онај каплар са Цера, али ваљда жеље треба да су у складу са могућностима, а не што је баби мило. Не може каплар командовати армијом.

Једна је ствар кад повучеш примјерене стратешке потезе, па и минимално логичне и одговорне, па одеш на такмичење и подбациш јер си слаб, јер су противници прејаки, јер доживиш пехове, повреде, и слично. Бар си одрадио оно што је до тебе, поштено, савјесно и у циљу што бољег резултата. Сасвим је друга ствар кад повучеш све потезе који иду воде неуспјеху, без минимума логике и одговорности према нацији, тиму и спорту.

И како ја сад да навијам за такву репрезентацију?

Кажу, али навијај за играче. Како, кад су и они саучесници у овој подвали? Па, и у досадашњим катастрофама су играчи учествовали на кључан начин и без њихове вољне сарадње не би ни било катастрофа.

Кажу, навијај за Немању Матића, он је људина, издржава пола села.

Свака му част, навијам за њега да игра успјешно још 15 година и да заради још 100 милиона фунти. То он може и без Кокезе и Крстајића. Је л’ то довољно да навијам и за Кокезу?

Кажу, али навијај за грб и заставу. Па, да нема грба и застава и српског имена у ћошку екрана, ја ово не бих ни писао, ове теме не би ни било. Ту и јесте моја недоумица. Грб и застава не играју, они могу да се прославе или да се осрамоте, и ја управо и расправљам да ли има смисла бодрити оне за које основано сумњаш да немају намјеру да их прославе.

Како да навијам за некога за кога мислим да свјесно срамоти српску тробојку и орлове?

Наравно да нећу навијати да Србија губи. Наравно да ми не пада на памет да подржавам неку другу земљу. Фудбал ме изван националне сфере и не занима као гледалачки доживљај, нити Свјетско првенство као глобалистичка смотра. И наравно да навијање не подразумијева пуке симпатије према тиму него и емотивно и здушно учествовање у бодрењу, уз све емотивне околности које носе побједа или пораз.

Али питање логике, које и даље стоји, је: ако екипа не игра да оствари што бољи резултат, у чему их ја то онда бодрим? Ја могу само да их бодрим да остваре оно за шта се боре, а глупо је навијати за њихов успјех, а читавом подухвату је успјех на терену задња рупа на свирали.

Да ли да их бодрим да Крстајић и Кокеза остваре свој циљ?

Можда ни Муслинов тим не би дао ни гола у Русији. Па, осрамотио се један Радомир Антић, а да не може Муслин. Можда ће Крстајићев неким чудом проћи групу. Али предвиђања се ударају према шансама, а шансе према потезима који их повећавају или смањују. Повучени су потези који ем смањују шансе, ем су нерезонски у оквирном посматрању стратегије, не само спортске, него кадровске уопште.

Замислимо да је Савез смијенио Антића пред пут у Јужну Африку 2010. и поставио, рецимо, Матеју Кежмана. Ко би на тај потез у том тренутку гледао као на стратешки исправан?

И за шта би се ту имало навијати? Да се Србија осрамоти?

Мени је тешко да навијам за то да се осрамоти српско име, дрес, химна, грб. Моја подршка не може ићи људима који, кријући се иза светиња, упропаштавају све на шта би Срби могли бити поносни, а за рачун мутних личних интереса. Моја подршка не може ићи људима који злоупотребљавају српску емоцију према националном тиму, тробојци, грбу, химни, да ушићаре, уништавајући истовремено реалне капацитете за побједу, за успјех, за развој, за понос

(Србист, 12. 6. 2018)

Advertisements

3 thoughts on “Владан Ивковић: Како навијати за Кокезину Србију”

  1. Велико поштовање за Владана Ивковића што је указао на катастрофалну чињеницу да неко смени селектора (Муслина) који је усопешно довео Србију до пласмана на Светски фудбалски шампионат. Па муслин је све време до пласмана дисао са српском репрезентацијом и успео је да нам донесе први озбиљни9хји успех Србије на светском шампуионату. И сменити човека који је донео такав велики успех, катастрофалан је поступак.
    Дај Боже да српска решрезентација постигне некакав успех на овом шампионату (а успех је и да победе макар једну репреземтацију после овако катастрофалног поступка с Муслином. Нови селектор је бачен у велику ватру. Не успе ли ништа да постигне, неће бити чудо после реченог поступка с Муслином, а они који су смењивали Муслина, требало би не само сви да дају оставке него да буду озбиљно покажњавани за такву невероватну неморалну и фудбалску слепоћу.

    Liked by 1 person

  2. HAPABHO da neopravdana CMEHA TPEHEPA
    HEMA PE3OHA, to je „pucanje sebi u nogu“,
    tipicna Srbska „pamet & strategija“ KAO YBEK,
    3ATO HAM JE Y CBEMY TAKO KAKO HAM JE…
    ali – izbora HEMAMO, kada se cuje Himna
    i zavijori 3ACTABA – MOPAMO CAMO 3A CBOJE
    da navijamo !!!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s